“Ruski svet“ je doktrina koju podržavaju i osmišljavaju predsednik Rusije i njegovi najbliži saradnici u Kremlju i Ruskoj pravoslavnoj crkvi
Aleksandar Stošić
Fizički čin ratnih zločina ili genocida, ili bilo koji drugi varvarski čin protiv čovečnosti, samo je završna faza metafizičke torture sa kojom se jedan narod već dugo susreće.
Mariupolj, grad sa skoro pola miliona ljudi, luka na jugoistočnoj obali Crnog mora, potonuo je u mrak i očaj. Od prvog dana ruske okupacije Ukrajine, grad je bio pod teškim vazdušnim napadima i granatiranjem.
Kako je izvestio Asošiejted pres, jedna granata u minutu pogađa Mariupolj, ostavljajući žrtve svuda u gradu. Gruba procena je da se u gradu nalazi oko 2.500 mrtvih tela. Nema vremena za dostojanstvene sahrane, pa meštani sahranjuju žrtve u improvizovanim masovnim grobnicama.
Najviše žrtava su meštani, pre svega deca i majke. Mnogi gradovi, naselja ili sela dele istu kataklizmičku veru Mariupolja jer je najveći broj žrtava među civilima.
Zastrašujući izveštaji su svuda. Dramsko pozorište u Mariupolju bombardovalo je u ruskim vazdušnim napadima, a stotine civila su se navodno sklonile unutra.
U Irpinu, na periferiji Kijeva, zbrisana je porodica sa lica zemlje. Masakr u gradu Černihiv u kome je desetoro ljudi poginulo čekajući u redu za hleb.
Ove fizičke žrtve rata u Ukrajini su konačni ishod onoga što je bio metafizički genocid nad ukrajinskom nacijom tokom poslednje decenije.
Poslednjih dana slušamo o mirovnim pregovorima koji su u toku i ishode koje oni mogu doneti.
Ali, nažalost, mnogi intelektualci koji su upoznati sa taktičkom strategijom Kremlja odbacuju te razgovore.
Na primer, žestoki Putinov protivnik, Gari Kasparov, smatra da nedavni “prekid vatre” samo znači “ponovno punjenje”. Drugi komentatori tvrde da je strategija Moskve da izoluje gradove kao što su Mariupolj ili Harkov i da ih nemilosrdno granatira kao adut tokom kasnijih pregovora.
Decenijama je ruski predsednik Vladimir Putin kreirao politiku Ukrajine, koja pretpostavlja da Ukrajina kao nacija ne postoji.
Prema doktrini ‘ruskog sveta’, “Ukrajina ne postoji“. “Postoji ukrajinstvo, specifičan poremećaj uma. Osim toga, “Ukrajina je zbrka umesto države. Ne postoji nacija, samo brošura želja“.
“Ruski svet“ je doktrina koju podržavaju i osmišljavaju predsednik Putin i njegovi najbliži saradnici u Kremlju i Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a koja ima za cilj proširenje ruskog kulturnog i ideološkog uticaja na ono što Kremlj smatra svojim dvorištem na osnovu istorije ruskog zajedničkog jezika.
Koncept “ruskog sveta“ je primarna pokretačka snaga Kremlja, potpuno suprotna zapadnim kulturnim preferencijama. Opčinjen grandioznom idejom ponovnog rađanja imperije kakva je nekada bila Rusija, Putin je očigledno izgubio dodir sa stvarnošću i uvukao celu naciju u rat. Ukrajinski narod je samo prepreka u njegovoj težnji za veličinom, dok on stalno ponavlja metafizičko poricanje ukrajinske nacije, generali njegove vojske bivaju fizički pogubljuju na terenu.
Davno pre rata u Ukrajini, na Samitu NATO-a u Bukureštu 2008. Putin je tvrdio da “Ukrajina nije čak ni država“. Svoj stav je potvrdio ubrzo nakon aneksije Krima 2014. kada je izjavio da su Rusi i Ukrajinci, u stvari, jedan narod i da je “ukrajinski nacionalni identitet nastao kao proizvod stranog mešanja“.
Ono što Rusija pokušava da okonča ovim ratom u svojoj suštini jeste nastojanja Ukrajinaca za slobodom, demokratijom, liberalnim mišljenjem, kulturom inkluzivnosti i evropskim integracijama.
Kremlj je skamenjen što njegov najbliži susedni rođak ne želi da deli njegove buduće vrednosti. Moskva poriče njihovu legitimnu, suverenu težnju da kreiraju sopstveni put u budućnost. Putin je ogorčen zbog odluke Kijeva da napravi preokret, da se resetuje i rekonfiguriše kao nacija i suverena zemlja, jer želi da poštuje ljudska prava i da posmatra ljude jednako bez obzira na njihovu kožu, seksualnu orijentaciju ili veru.
U Moskvi je, međutim, LGTB pokret ostraciziran. Njihovi pripadnici su hapšeni. Zapadna kultura i vrednosti, koje se obično nazivaju “Gajropa“, demonizovane su zato što se evropske vrednosti radikalno razlikuju od idealizovane Evrope iz mašte Rusa.
Mejnstrim Rusija je zgrožena evropskim fudbalskim reprezentacijama u kojoj ima igrača afričkog porekla.
Oni su šokirani kada vide stotine muslimanskih verskih svetilišta širom Evrope. Za njih je živahna nova Evropa sa svojim paradama ponosa dokaz pogrešnog kursa zapadne civilizacije. Stara dobra Evropa sa vojnom snagom i tradicionalnim vrednostima je izgubljena, a vrhovni lideri “ruskog sveta” su zgroženi.
Ideja da Ukrajina nije država, već istorijski i kulturni deo Rusije, koji je odvojen od matice, je standardni narativ unutar Kremlja.
Ipak, isti opis je sada ključni ideološki način pokretanja za glavne ruske kreatore javnog mnjenja, što je rezultiralo ogromnom podrškom ovom narativu širom zemlje.
Prema poslednjim anketama u Rusiji, više od 60 odsto stanovništva podržava “specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini. Građani Rusije čvrsto veruju da u Ukrajini nema rata, već samo redovna vojna operacija “denacifikacije“ Ukrajine od njenih lidera.
Moji zapadni prijatelji me često pitaju kako je to moguće? Kako se to može zamisliti sa svom moćnom tehnologijom koju imamo u 21. veku? Ljudi koji su odrasli u Srbiji dobro znaju kako je to moguće. Tipično, autoritarni režim počinje da optužuje opozicione lidere, nezavisne medije i disonantne intelektualce kao izdajnike, petu kolonu itd.
Oni su u režimskim medijima prikazani kao pretnja bezbednosti i slavnoj budućnosti zemlje.
Ubrzo nakon toga, režim počinje da kažnjava medije, zabranjujući im da daju reč predstavnicima opozicije i nezavisnim intelektualcima, i konačno zabranjujući rad nezavisnih medija bilo kroz zakon ili pritiskom na oglašivače da se ne oglašavaju u “neprijateljskim medijima“.
Posle nekog vremena, rezultat je da u javnosti nema jednog disonantnog političkog tona. Medijska scena je u potpunosti pokrivena ideološkim narativom režima. Onda, posle nekoliko godina upornog ponavljanja svoje ideološke matrice, publika biva potpuno bačena na kolena, a realnost na TV ekranu u potpunosti prihvaćena.
Naravno, uvek postoji mala grupa entuzijasta i odanih boraca za slobodu koji se zalažu za slobodu medija i pokušavaju da daju svoj doprinos o tome šta se dešava. Međutim, u slučajevima kao što je sadašnji u Rusiji, pristup svim stranim medijima trenutno je nemoguć, a nijedna informacija koja nije prošla filter Kremlja neće moći da dopre do javnosti.
Nema sumnje da je ovo odlučujući trenutak za buduće generacije i generacije koje dolaze. Mračna sećanja iz hladnog rata ponovo su nam pred očima, dok je opasnost od bipolarnog sveta veća nego ikada. Pitanje je samo gde će se povući nova gvozdena zavesa koja deli svet na dve realnosti i dva nova ideološka politička univerzuma?
Građani Rusije čvrsto veruju da u Ukrajini nema rata, već samo redovna vojna operacija “denacifikacije“ Ukrajine od njenih lidera.
Moji zapadni prijatelji me često pitaju kako je to moguće? Kako se to može zamisliti sa svom moćnom tehnologijom koju imamo u 21. veku?
Ljudi koji su odrasli u Srbiji dobro znaju kako je to moguće. Tipično, autoritarni režim počinje da optužuje opozicione lidere, nezavisne medije i disonantne intelektualce kao izdajnike, petu kolonu itd.
Ono što Rusija pokušava da okonča ovim ratom u svojoj suštini jeste nastojanja Ukrajinaca za slobodom, demokratijom, liberalnim mišljenjem, kulturom inkluzivnosti i evropskim integracijama.
Originalni tekst objavljen je u listu “The Munster express” iz Waterforda pod naslovom „Is Putin drawing the new Iron Curtain of a bi-polar world“?
Autor Aleksandar Stošić, nekadašnji je reporter, dopisnik i urednik u beogradskom Danasu tokom 1990. tih i 2000.tih. Već godinama, sa porodicom. živi u Tramoru u Irskoj.
