Povodom tribine Novog optimizma koja je održana sinoć u Subotici: Kada je nenormalno postalo normalno, i da li je preokret moguć?
Milena Dragićević Šešić
Teško je sećati se, a još teže pisati o tome kako smo polako davljeni kao žabe u vodi koja se zagreva, a sve u ime nacije i viših interesa – interesa naših institucija, njihovog opstanka, njihovog razvoja…
Na prvi razgovor tek pokrenutog Novog optimizma, otišli smo u Zrenjanin u već legendarno Zeleno Zvono, sa malo skepse – a puno nade. Optimisti, kako bi rekao veliki palestinski književnik Emil Habibi (CLIO, 2015), bavili smo se počecima „struganja kulture“ u Srbiji.
A potom, prihvatali smo kompromise malo po malo, one za koje smo mislili da možda „ne mogu da štete“ – da ne govorimo o otimačini javnog prostora (recimo zemljišta namenjenog kampusu Univerziteta umetnosti na Novom Beogradu), političkim imenovanjima, o uzurpaciji institucija (posebno onda kada je bilo reči o osobama „ispod radara“ – onima koji nisu aktivni propagatori, ali jesu aktivni podržavaoci ovog liberalnog, populističkog režima).
Birati manje zlo! Prihvatiti loše, da ne bismo dobili gore! postalo je uobičajeno ponašanje, pa bi reakciju izazvale samo one mere i odluke koje su direktno protivzakonite ili direktno nemoralne (iako ovo drugo bi tek „jeknulo“, a onda ugaslo, jer se tu „ne može ništa“).
Kako smo prihvatili da nam državu vode i uređuju plagijatori! Da sa plagijatima napreduju od gradonačelnika do Ministra finansija, od predsednika opštine do kandidata za gradonačelnika? Kako smo prihvatili da nam ministri budu osobe bez kvalifikacija, koje se rotiraju da nam se svima zamažu oči? Da oni „vlastodršci“ koji ponižavaju novine i novinare budu persone grate u režimskim medijima, stalni gosti opskurnih emisija?
Kako smo dozvolili da se rečnik toliko unizi, da je vokabular naših državnika potpuno isti – da svaku pojavu (naročito „kritičku“) opisuju sa dva-tri ista epiteta, a da ih pri tom ni tu ne bude sramota od plagijata?
Kako smo prihvatili da se akti cenzure umetničkog stvaralaštva i umetničkih kolektiva prikriju tehničkim izgovorima, „autonomnim“ odlukama komisija o (ne)finansiranju projekata, o tzv. nemogućnosti donosioca odluka da intervenišu kada je reč o TV programima (odluke REM-a koje potvrđuju pravo jezika mržnje), ili o odlukama Filmskog centra Srbije, tj. njegovog Upravnog odbora o uskraćivanju prava na finansiranje najznačajnijim filmskim rediteljima Srbije?
A naučna zajednica – ćuti? Ili možda tek ne smatra da je vredno trošiti vreme na analizu diskursa naših političkih vođa? Ali ako diskurs ne zavređuje, zar ne zavređuju političke odluke i dela kojima se toliko hvale? Zar nam je kritičko javno mnjenje toliko utihnulo da nema ekonomskih, politoloških i socioloških analiza, ili se one možda objavljuju u inostranim naučnim časopisima (i time umiri savest)? A javnost Srbije i ne zna za njih, za prave podatke o ekološkom zagađenju, o uskraćivanju slobode govora i stvaralaštva, o pravima građana da odlučuju o životu u svojoj zajednici?
Civilno društvo desne, nasilničke orijentacije, zaštićeno je – njihovi murali se brane… Njihovo pravo na javni govor koji nosi mržnju, veliča ratne zločine i ratne zločince, ohrabruje se i podržava.
Sa druge strane, civilno društvo, istinski građanski pokreti, obespravljeno i ostavljeno bez ikakvih resursa vodi svoje aktivnosti unutar svojih prostora – pa tako šira javnost često za njih i ne zna. Ipak, Žene u crnom su i dalje na trgovima – izložene satanizaciji, mržnji, direktnim napadima… Ekološki pokreti i građani dižu brane investitorskoj uzurpaciji javnih resursa, ali se njihovi napori omalovažavaju, ironizuju ili u potpunosti ignorišu. Iako oni rade sve ono što su bili dužne da rade javne ustanove, od istraživanja i analiza, do javnih objava i diskusija koje će uključivati najširu javnost.
I da, Novi optimizam je bio tu sa nama, svih ovih sedamnaest dugih godina, da podrži pravo na istinsku slobodnu reč, na kritičku misao, na slobodu stvaralaštva. Da – „ova zemlja mora biti zdrava“, i, da, zagađenje – i ekološko i ideološko, mora da prestane, da gradovi i građani moraju biti slobodni, sa pravom na vazduh, vodu – ali pre svega pravom na slobodnu, kritičku misao i javnu reč! Autokratiji i partokratiji mora da se vidi kraj, jer zna se kako autokratski režimi završavaju, prethodno odvodeći u ekonomsku i moralnu bedu čitave narode.
Zrenjanin, Beograd, Novi Sad – Bermudski trougao u kojem se Novi optimizam nikada ne gubi, proširuje se akcijama u Kragujevcu, Subotici, Šapcu, Subotici, Vršcu, Pančevu, Inđiji, Sremskoj Mitrovici, Kikindi, Smederevu, Požezi, Nišu, Zaječaru, Boru, Novom Pazaru, Vranju, Užicu… da pomenem tek neke od gradova koje su aktivisti Novog optimizma obišli, u kojima su organizovali javne rasprave i činili značajne, od vlasti ignorisane teme, javnim i dostupnim…
Stoga, želim Branislavu Guti Grubačkom, da proslavimo naredne godišnjice tribina Novog optimizma u oslobođenim gradovima Srbije, uz društvene pokrete čijoj sinergiji i zajedničkom delovanju je dao doprinos, u javnim ustanovama obrazovanja i kulture – jer tek onda, kada Novi optimizam bude pozvan da u njima deluje i sa njima zajedno radi, znaćemo da se partnerstvo javnog i civilnog sektora uspostavilo, i da će ovo društvo ponovo učiti, sasvim ispočetka, prve demokratske korake zajedništva i osvajanja zajedničkog.
Autorka je kulturološkinja
(Dnevni list Danas)
