Piše: Ivan Srdanović
Nema nijednog kandidata za predsednika koji priznaje stvarnost – da je Kosovo nezavisno od 1999. Svi protiv članstva u NATO-u. Svi protiv sankcija Rusiji. Nama je potreban komičar. (Nataša Kandić)
Srbija i Crna Gora su se ponovo ujedinile u beščašću: nema sankcija protiv agresora.
Zar mi koji smo morali da pretačemo gorivo iz flaša samo zato što su se tamo neki po Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu tukli, klali i ubijali oko Vukovara, Sarajeva, Tuzle i Srebrenice, treba da nekome uvedemo sankcije samo zato što je počeo divljački rat u jednoj zemlji u susetstvu?
Malo jeste nezgodno gledati divljaštvo i ratne zločine, ali na spomen novca nekako svi otvrdnemo i kažemo: neka ko zna ko je tu u pravu? Žrtva je to možda sama htela?
Sa druge strane, avioni lete, pare pljušte, standard nezadrživo raste pa se može biti đubre za velike pare. Interesi neuhranjenih naroda Crne Gore i Srbije uzdižu se iznad časti i ljudskosti.
Uostalom, vođi ovih naroda su lepo objasnili pučanima da su upravo zbog otimačine i nepravde zapadnjačkog kapitalizma tako jadni, bedni i žalosno zaostali, a ne zbog njihovog neznanja, politike zastrašivanja i širenja mržnje prema svemu što nije stalo pod čvrstu ali pravednu ruku milostivih gospodara.
Tako se pokazuje da, Srbija, ni uz natčovečanske napore vlasti, ne može da se oporavi od jada koji ju je snašao decembra 2000. godine. Tada je, posle sastavljanja takozvane Đinđićeve Vlade, nastao zulum koji je trajao sve dok njenom premijeru u martu 2003. narod nije presudio principijelnom Zvezdanovom rukom!
Crna Gora je pošast trpela mnogo duže (rekao bih od 1996 do 2020) te se tek od skora vratila na put koji je zacrtao veliki vođa Slobodan Milošević.
U redu: novac je važan. Svakako nam je mnogo važniji nego Poljacima koji su izabrali čast i viteštvo, te u svoju zemlju primili gotovo dva miliona izbeglica. Gde si sada care Lazo, kada su Srbija i Crna Gora izabrale novac, a uz njega i sramotu da bude fukara koja će za šaku rubalja zatvoriti oči pred agresijom jednog diktatora.
Uzalud su sve priče o ljubavi među narodima: ako ste odabrali da stanete na stranu diktatora, onda baš i nemate pravo da govorite kako ste to učinili samo zato što volite narod koji on tlači. To što ste stali, recimo, uz Hitlera, ne znači da volite Nemačku, jer Nemačka nisu samo teror i crne trojke, već i od nasilnika progonjeni, prestravljeni ljudi, pa i oni koji su, iz raja koji je stvorila nacional-socijalistička radnička partija, bežali u druge zemlje. Na kraju se pokazalo da je vođa bio najveći neprijatelj svoga naroda koji je ceh platio svojom krvlju i teškom ljagom.
Nisu oni koji vole Srbiju svi listom bili na strani Slobodana Miloševića, ludaka koji je posle nekoliko sati protesta 9 marta 1991. okupirao Beograd tenkovima a kasnije, uz obilatu pomoć policijskih službi, uspeo da zemlju uvuče u svoju sumanutu ratnu priču i razori je.
Onaj ko voli Rusiju, svakako ne može biti na strani tiranina koji prebija mirne demonstrante po ulicama glavnog grada. No, Srbija i Crna Gora su časti okrenule donji deo leđa.
U redu, nismo vitezovi kao Poljaci. Nismo ni hrabri kao Ukrajinci koji ležu pod tenkove okupatorske vojske.
Ali bar ćemo imati novac.
Hehe.
Cekin tamo, filer ovamo… Obraz pod tepih, a u kasicu parica…
Kalav Lazar? Koji Karađorđe? Čemu heroji? Mitovi? Šumarice? Jasenovac?
Nekome rat, a nekome brat. Pa što onda da ne omastimo brkove? Dok se dvoje tuku treći se koristi. Hehe.
Letovi za Moskvu.
Jahte oligarha u marini u Tivtu.
Parice curkaju na sve strane.
Uostalom, mutna su vremena. Ko zna ko je tu u pravu pita se puk kome RTS sa pratećim pogonima za proizvodnju zaumnih vesti nudi pričice o zakulisnim radnjama, razotkriva da je okupacija dobra stvar, da za ubijanje dece ima opravdanih razloga, da iza svega stoje moćnici ali svakako ne i Putin, da je za rat, kao i za svako ubistvo, potrebno dvoje, da je okupatorska vojska u stvari oslobodilačka, da je crno zapravo belo, da je proleće u januaru.
Žalosno je da je prošlo već tridesetak godina od kako imamo višestranački sistem, a da smo, zahvaljujući dobrom radu službi zaduženih da brinu o nama, bliži jednoumlju nego u onim vremenima kada je zemljom vladao čuveni Savez.
Čak se ni ružne reči i uvrede koje se upućuju unutrašnjem neprijatelju, izdajnicima i stranim plaćenicima nisu mnogo promenile.
Svi (moramo da) mislimo isto o Kosovu, da se slažemo oko toga da Bosnu treba na froncle pocepati, da mrzimo Zapad, volimo Putinovu Rusiju i daleku ali bratsku i komunističku Kinu, da se podsmevamo ljudskim pravima kao izmišljotini onih koji su nas bombardovali, da budemo nečasni prema Ukrajini jer mi imamo prava da volimo novac.
Kao da živimo u nekom holivudskom krimiću u kome će se posle mnogo krvavih ubistava na kraju ispostaviti da je nepokretna i poluslepa bakica zapravo monstuozni ubica, muškarac i nekadašnji robijaš koji, pošto je promenio pol, šminkom prikriva svoje mlade godine?
Uostalom, ionako su u filmu važne jedino reklame.
No, kako mnogi od nas veruju da je novac prava stvar, hajde da zamislimo da nam Putin, u znak zahvalosti za to što smo bili bedne gnjide, ili možda u pokušaju da spase svoju dušu, sagradi jednu lepu dečiju bolnicu.
I gle! Nema više panoa sa kojih nas bolesni mališani mame da im spasemo život, sms porukama podarimo srećna detinjstva, omogućimo da prohodaju, dožive prvu ljubav…
Deca su deca i novac koji ubija male Ukrajince, pomoći će malim Srbima i Crnogorcima. Tako će pravoslavni bog izravnati račune i podariti svaku sreću i zdravlje onima čiji su očevi kao psi verno čuvali skupocene jahte i leteli za Moskvu kada mu vreme nije sve u duhu one Grunfove: „Tko leti vrijedi…“
No, da bi boga zbunili, da bismo napravili smutnju većom, potrudili smo se da nikada i ne pokušamo da popišemo stvarne žrtve nevolja koje su nas zadesile tokom, ne onih davnih ratova sa početka i sredine prošlog veka, već onih kojih se svi sada rado sećamo kada god nam je potrebno da opravdamo zlo koje se udobno smestilo u našim dušama i sad tamo caruje.
Nikada ovde nismo postojali imenom i prezimenom, već narodom i političkim opredeljenjem.
Tako zanavek ne postoje konkretne majke i očevi već žrtvovani Srbi i ne postoje agresori i Putinov režim već široka ruska duša!
Sve to uopštavanje tu je samo zato da bi naša misao bila skrenuta, omekšana, zatupljena i oglupavljena.
Zato nam ni nedostatak časti, ni bruka i sramota ne padaju teško. Mi ljagu ne osećamo lično jer smo pomireni sa tim da smo stado čija se sudbina rešava u krčmi, tamo gde se pripiti čoban pogađa i cenjka.
Pojašnjenje naslova: Proleće u januaru je drama D. Kovačevića o ljudima koji daleko posle okupacije gazde tobože sakrivaju u podrumu i svakodnevno ih obaveštavaju o zastrašujućim događajima na frontu besomuččno ih kao roblje izrabljujući.
