Povratak haustorskih utvara, sveznajućih referenata ONO i DSZ, glumatanje Aleksandra Vučića, prezir domicilnog ološa prema američkoj torti.
Piše: Bojan Tončić
Za početak, da ne bude zabune, ratuju dve države koje nisu u bliskom okruženju Srbije, nakon agresije Rusije na Ukrajinu i već prvih dana viđene su stravične posledice. Kolebljivi spoljnopolitički odgovor Srbije ćutanjem, a potom, ipak, glasanjem za rezoluciju koja osuđuje Rusiju, na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, stvorili su novu predizbornu atmosferu, u kojoj dosad, očekivano, igru diktira režim, koristeći moć državnog aparata i veštinu upravljanja kriznim situacijama u svoju korist.
Sve nas podseća na to da smo negde, zapravo ne želeći da verujemo u to, znali da će se ponovo dogoditi munjevito preformatiranje mozgova ljudi koji nas okružuju na ratno iščekivanje državnog Dnevnika u pola osam; kako će odnekud iznova, kao u vreme svih dosadašnjih ratova i NATO intervencije, izroniti komšijske haustorske utvare, onako, da utvrde brojno stanje u zgradi i da provere ko se to muva usred noći. Kako će se juriti za ovim ili onim, jer uvek nečega nema. U modi su osvrtanje, polušapat i razmena informacija sa Sputnjika, duboka analiza poruka koje šalje državni vrh, usmeni traktati o modelima agresivne američke propagande, čiju smo suštinu razotkrili još 1999, preko tobožnjeg letećeg čuda ratne tehnike F18 (“Kažem ti, komšija, specijalni rat, šire dezinformacije, pa, ako je nevidljiv – kako pilot vidi da uđe u njega?!”).
Blago opoziciji, za nju nema rata
O ratnoj i predizbornoj Srbiji je reč, dakle, o mazohističkom uživanju u već viđenom, u novom dobu snalaženja i ljubavi prema bližnjima, konačno, ili pre svega, o novim prioritetima koje nameće situacija, novim interesovanjima, željama i strahovanjima. Za one koji se politikom bave u vidu zanata, trebalo je da bude jasno kako se munjevito menja predizborna agenda – režim Aleksandra Vučića očekivano lako poentira, a uprkos svim poznatim manama srbijanske opozicije, očekivalo se da će, bez obzira na ideološku provenijenciju, najpre registrovati to kako sa vrha prioriteta na duži rok odlaze ekologija, sva zagađenja opasna po život, kako se u neizvesnu budućnost sele teme kakve su opasni kineski kapital i revizije svih ugovora sa NR Kinom, odlazak mladih iz Srbije, partijsko zapošljavanje, neophodnost donošenja zakona o lustraciji.
Nekakva drugačija pamet je potrebna, zapravo racionalna primena postojeće, u okolnostima u kojima je biračima od svih nespornih dokaza o kriminalu kao ključnom poslu režima, interesenatnija i važnija samo objava, poput prošlonedeljne, da se oni koji nisu služili vojni rok jave centrima Ministarstva odbrane na lokalu, zbog rasporeda obuke jedinica Civilne zaštite za postupanje u vanrednim situacijama. Kakav potez!
O takvim će potezima opozicija tek pričati iz nokdauna, kada Vučić, dokazano uspešni menadžer kampanja i manipulator istinskim i fabrikovanim vanrednim stanjima, povuče sledeće poteze – zašto ne i ograničenu mobilizaciju srećnika koje će okupljati na, recimo, dvonedeljne ekskurzije radi odvajanja od poljoprivrednih radova, ženinog zvocanja, slabo plaćenih gradskih poslova, uz podrazumevajuće ispiranje mozga, ali i okretanje janjaca i opijanje do besvesti. Dnevnice plaćene iz budžeta, nema opterećenja za poslodavce, nema sankcija za odsutne.
On misli na nas
Ko od opozicionara, a reč je o gotovo svima, bude ovakvim potezima iznenađen, kao i oni što su se podsmevali Vučićevom nabrajanju stavki iz robnih rezervi, neće se od politike ‘leba najesti, zapravo, neće zaraditi ono što je zamislio.
Sad mali osvrt na Vučićev prošlonedeljni skeč u kojem je podmuklo i šmirantski, “sa tešku sekiraciju”, prepričavao sadržaj Robnih rezervi Srbije, nabrajajući impozantne količine pšenice, pirinča i sličnih đakonija iz silosa, rafova i katakombi, poentirajući sa dva miliona konzervi sardina. Poruka je bila jasna, ne zanima Vučića deo biračkog tela koji je davno obrisao sa spiska potencijalnih pristalica, jednostavno, obraća se onima koji veruju u to da je zabrinuti predsednik mislio na sve, pa i na vanredne okolnosti i opasnost kakva se, eto, nad Srbiju nadvila.
Uzalud je tačna priča o tome da predsednik radi ono što mu nije posao, da glumata i manipuliše strahom. Da, izazvao je Vučić privremenu nestašicu – opozicionari kažu svega što je pomenuo. Jaka stvar, kupovaće narod dok ima para, posle će da krcka to što je kupio i nikom ništa. Redovi na pumpama, točenje goriva ko za letovanje – i od toga nikakve štete. Sve upućuje na to da se stvara još povoljnija atmosfera za još jednu predizbornu neselektivnu budžetsku injekciju, ovoga puta najskuplju dosad. Da se ne cenjkamo, odlazi još milijarda evra nezarađenog novca. A već je u nepovrat otišlo i previše, kako je u nedelju (6. marta), na Kopaonik biznis forumu kazao akademik Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveza Srbije, “odgovor na krizu bio je preteran i ekonomski neopravdan u smislu trošenja sredstava”. “To nas sada dovodi u neizvesniju situaciju pred nailazak nove krize. Potrošili smo 55 odsto više sredstava za pomoć građanima i privredi u odnosu na zemlje Centralne i Istočne Evrope”, rekao je Petrović.
Glas naroda i američka torta
Nešto je, uprkos tmurnom vremenu i nagoveštajima, manje mračno, ali, da ne zaboravimo na sve nijanse crne. Proteklu nedelju obeležile su demonstracije za i protiv Rusije, u petak (4. mart) su se pristalice Vladimira Putina (izveštači procenjuju nekoliko hiljada, realnije je tri), prepoznatljivo kostimirani i raspoloženi, sa vidljivim prezirom, sidranovski rečeno, prema američkoj torti, okupili oko spomenika caru Nikolaju (da, i to ima Beograd). Skandirali su “Srbija, Rusija – ne treba nam Unija”, a kroz obraćanja govornika provlačila se ideja da neće dopustiti to da Srbija i dalje sedi na dve stolice, već “samo na jednoj, ruskoj”. Bilo bi neobično bez klicanja u čast haškom robijašu Ratku Mladiću, a skandiralo se i “Krim je Rusija, Kosovo je Srbija”. Od domicilnog ološa registrovani su desničarski eksponenti odavno poznati organima gonjenja, okupljeni u skupinama Narodne patrole, Obraz, Levijatan.
Najzanimljivije je bilo na protestu Žena u crnom u centru grada (OK, recimo i lokaciju, ispred restorana Ruski car u Knez Mihailovoj). Aktivistkinje i aktivisti držali su transparente sa porukama
“Stop ratu u Ukrajini”, “Putine, dalje ruke od Ukrajine” i “Podrška ruskim i beloruskim dezerterima”. Sve bi bilo uobičajeno da policija nije dozvolila i to da na istom mestu demonstriraju i pripadnici Nove komunističke partije i SKOJ-a. Skojevci i vremešni komunisti nosili su, beše to istinski performans, Staljinovu i Putinovu sliku, transparente sa zahtevom da se priznaju Donjeck i Lugansk, a skandirali su “NATO fašisti”. Policija je bila između dve ideološki suprotstavljene grupe.
Konačno, u nedelju se, uprkos snegu i hladnom vremenu, ispred Kulturnog centra, u organizaciji Ambasade Ukrajine, okupilo više stotina demonstranata, ruskih i ukrajinskih državljanki i državljana koji su, kao i pripadnici domaćih nevladinih organizacija, pevali i klicali parole podrške Ukrajini. Na nerežimskim televizijama čuli smo potresne priče i apele okupljenih. Razvijena je i dugačka ukrajinska zastava koju su učesnici nosili do Trga Slavija i nazad, ne prekidajući saobraćaj.
Tako se i Beograd upisao u ljude, kako se to ovde kaže. A samo su surovi realisti među nama mogli da poveruju u to da će se ogoman komad biračkog tela okrenuti ka okrutnom agresoru i oholo bagatelisati patnje nedužnih žrtava.
A sad natrag u realnost, ne znamo čemu, ali, možda i vredi saslušati dežurnog referenta za ONO i DSZ (za mlađe, opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu) iz zgrade koji tvrdi da je pozivar Milutin s drugog pozvan u Vojni odsek na instruktažu i da se onaj Jovin i Milankin “umetnik” sprema da strugne ko pre dva’es godina, kad je u vikendici na Kosmaju čekao amnestiju, a Jova po komšiluku lupetao da je u Londonu.
Ko bi u političare, neka sluša.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
