Pre nekoliko dana u Medija centru su dodeljene novinarske nagrade kolegama koji su se u svom radu zalagali za m u l t i e t n i č k i s u ž i v o t. Na kraju je sve začinio Voja Žanetić svojom besedom u suživotu. Evo šta je rekao:
Dozvolite mi da na samom kraju ovog skupa ukažem na problem koji imam na samom početku ovog skupa. Njegovo ime. Danas se, izvesno, dodeljivala nagrada koja je u vezi sa multietničkim suživotom.
I u tom imenu imam problem sa jednom rečju. Ne sa „mutietničkim“, jer sam bio multietničan već u nultom trenutku svog postojanja, da sad ne ulazimo u detalje. Niti imam problem sa nagradama: konkretno bih već sada želeo da znam ko će baš ove godine dobiti Nobelovu nagradu za mir, a posebno na koji od mnogo – kako izgleda – nemogućih načina.
Ono što me je ponukalo na malo razmišljanja jeste pojam „SUŽIVOT“. Na koga smo navikli, koga sa lakoćom izgovaramo, za koga znamo šta znači i sa kojim niko nema problem. Sem, evo, mene.
Šta pojam „suživot“ znači? Pojam je izveden iz sinonima: koegzistencija, koegzistiranje, življenje zajedno, zajedničko postojanje, zajedničko življenje. Podatak je iz „Rečnika sinonima“, objavljenog 2008. godine. Dočim, „Rečnik srpskohrvatskog jezika“ Matice srpske u šest tomova iz 1976. godine nema tog pojma u sebi. Suživot smo, izgleda, dobili u nekom međuvremenu prelaska iz dvadesetog u dvadeset prvi vek. Pre toga smo imali samo život. Bez SU, neka mi oproste vozači iz Subotice, ništa lično.
Moj problem sa suživotom jeste što je to pojam nasilno izveden iz života, a životu mnoge stvari radimo jedni pored drugih ili jedni sa drugima, pa opet nismo dodali to SU. Poznanstvo nije supoznanstvo, drugarstvo nije sudrugarstvo, prijateljstvo nije suprijateljstvo, ljubav nije suljubav. Kada doručkujemo, ručamo ili večeramo zajedno, mi nemamo sudoručke, suručkove i suvečere. U poslednje vreme gledamo i bindžujemo serije, pa ih niti sugledamo a ni subindžujemo. Čak ni seks, ono kada nas u krevetu ima recimo dvoje, on nije postao suseks. Ima Saseks, ali to nije isto i tamo nema seksa. Samo topli termofori, što bi rekao Đerđ Mikeš.
Zajednički život, odnosno taj suživot – kako ga odnedavno od milja zovemo – jeste u stvari život. Jer života nema bez drugih. Život je identitet, sposobnost osećanja i poimanja sebe. A sopstveni identitet ne bi ni poznavali ni imali da ne postoji tuđi, bio on pojedinačni ili grupni, bio on polni, rodni, nacionalni, ideološki, religiozni, profesionalni, uzrastni, obrazovni. Nema starih bez mladih, nema nepismenih bez pismenih, nema gladnih bez sitih. I obrnuto. Drugi, druga i drugo su konstitutivne odrednice za ja i mi. Bez drugog nema ni nas.
Suživot je bio naš život i pre no što smo ga tako nazvali. Uvek smo živeli jedni pored drugih, ko god da smo to mi i ko god da su to oni. Nekad smo se voleli, nekada mrzeli, nekada pomagali nekada istrebljivali. Ali smo opet na kraju živeli zajedno, jer kad oteraš druge, pojave se neki drugi drugi, pa život opet krene iz nekog novog početka. Ovaj suživot je u stvari odrednica da još nije počeo život, da se još nismo navikli na staru naviku da smo naviknuti jedni na druge. Neka vrsta verbalne ograde od života. Suživotarenje, nazovimo to i tako. I da, umiremo jedni pored drugih, pa susmrt ne postoji.
I kad se sve sabere, eto otkud moj problem sa tom rečju, koji i nije moj. Jer, što se mene tiče, suživot treba ukinuti. Pre no što se javi neka militantna mirovna organizacija koja će ove moje reči pogrešno razumeti, imam da kažem da živim za dane kada će se dodeljivati nagrade za život a ne suživot.
U to ime, dozvolite i da zaključim: DOLE SUŽIVOT, ŽIVEO ŽIVOT!.
