Piše: Anita Beretić
Kada živiš u Srbiji, moraš oboleti od jedne specifične boljke za koju nisam sigurna postoji li još igde na svetu. Naročito u normalnom svetu.
To je svojevrsna sklonost međusobnom pljuvanju, vređanju, psovanju, proklinjanju, eliminaciji i istrebljivanju do poslednjeg primerka naše, hoćeš nećeš zajedničke vrste. Tu bolest najčešće izazivaju događaji i (ne)prilike na koje, ama baš nikako ne možemo uticati i za koje nas niko nije ništa ni pitao. Niti će. Jedan od najsnažnijih simptoma ove bolesti je potreba obolelog da onog drugog vređa teže i glasnije što su mu znanje i uljudnost manji. Rečju, pamet i bezobrazluk su mu u obrnutoj srazmeri.
Ovih, za ceo svet, tužnih dana, bruke za civilizacijski napredak, za duh dobre stare dame Evrope, u Srbiji vlada epidemija gore navedene bolesti. Mlatimo se mi međusobno ko je ZA i PROTIV Rusa i Rusije, koju ničim izazvani i ne znam iz kojih razloga zovemo – majčica.
Bolest vrlo verovatno izaziva i dodatne tegobe kod obolelog jer sa njom ruku pod ruku nastupaju i gubitak pamćenja kao i poprilična dezorijentisanost u vremenu i prostoru. I u vrednosnom sistemu.
Namah smo zaboravili koronu i ona sad na miru čačka zube i nos odnoseći i dalje desetine života dnevno i meškoljeći se u telima hiljada ljudi. Nekom rat, nekom brat, tužno istinita izreka koju sada mogu da slave odavno obrukani članovi tzv. Kriznog štaba jer im je rat pao „ko budali šamar“, te ih i definitivno više niko i ne spominje, kamoli da ih smatra za ozbiljno i od njih nešto pametno očekuje.
Zaboravili smo i da su raspisani izbori, pa smo međusobno satiranje po osnovu partijske pripadnosti i simpatija brzinom svetlosti zamenili uništavanjem grupe A (za Ruse) i obrnuto, eliminacijom grupe B (protiv Rusa).
Da li smo mi normalni?
Nekim svojim ličnim imunitetom zaštićena sam od ove boleštine, ali lako obolim od akutnog popizditisa koji izaziva odgovor na prethodno postavljeno pitanje, a koji glasi – Ne, mi nismo normalni.
Moju bolest otežavaju:
- odsustvo empatije prema žrtvama
- retorika bez savesti
- samoproklamovano junaštvo i busanje u junačke grudi – onako, iz bez veze
- lupetanje svake vrste
- utonuće u mitove i legende i kad smo mi a, vala i Rusi u pitanju
- kukavičluk da se stvari nazovu pravim imenom.
Za to vreme, oni, a naročito ONAJ kome je u opisu posla da predstavlja državu i stara se o njenim interesima i ugledu (?!) hukće, stenje, cmizdri, folira se, tobož brine, pokazujući nam neke papire, fotografije namirnica koje nas mirno čekaju da ih požderemo.
Tako, umesto odgovorne, dostojanstvene i hrabre politike dobili smo sataraš, a od volje nam i sardine uz to. Umesto razumnog i opet hrabrog stava, imamo dnevno prenemaganje kako ga nešto muči, kako ne spava, kako ubrzano stari, kako ga žulja, baš poput graška ispod dušeka, sama pomisao da bi morao progovoriti ako ne kao državnik, ono kao čovek.
A te misli u njega nema. Jer, „što se grbo rodi, ni vreme ne ispravi“.
Treći april je tako blizu…
