Piše: Svetislav Basara
Nejasno je – i zauvek će ostati nejasno – da li su pri donošenju odluke za pohod na Ukrajinu majke kremaljske invencije nasele na sopstvenu propagandu i zdravo za gotovo uzele dubaru da je EU istrulila, a da je Bajden izlapeo.
Nepristrasni posmatrač zbivanja (a takvi se retkost) stiče utisak – a nervoza u Kremlju ga potkrepljuje – da je, iako verovatno odavno planirana, odluka o invaziji na Ukrajinu doneta u popriličnom afektu. Inače netipičnom za Kremlj. Sva je prilika da su kremaljski stratezi pošli od dveju pretpostavki – koje se u ratu ne smeju nikada pretpostavljati – 1. da će Ukrajina biti bačena na kolena za dva dana i 2. da će reakcija EU i Amerike biti kilava, slična reakciji na pređašnji pohod na Gruziju.
Ukrajina, međutim, nije pala na kolena, a poprilično drljava i razvaljena EU – u kojoj je Putin doskora imao nekoliko prijatelja – promptno se prenula iz letargije i munjevito reagovala. Kina pak – na koju je Kremlj očigledno računao kao na strateškog antizapadnog partnera – ponela se krajnje uzdržano. Što je za sve, osim za kremaljske stratege, bilo više nego predvidivo.
Ne bi Kina poživela 5.000 godina – i ne bi Kineza bilo 1,2 milijarde – da se Središnje carstvo rukovodilo emocijama umesto interesima. Sa ruskog stanovišta – starijeg brata srpskog – ništa bolje se nije poneo ni Erdogan, koga zli jezici zovu „islamski Putin“, koji je najoštrije osudio agresiju i pride zamandalio bosforska vrata za ruske ratne brodove.
U eventualnom slabljenju Rusije Erdogan vidi priliku za ostvarenje turskog vlažnog sna – „turskog sveta“ – koji bi trebalo da okupi turkofone eks-SSSR republike koje su (za)sad duboko unutar ruskog sveta.
Kako znam da je Kremlj nervozan? Lako, em se vidi na televizorima, em je Putin izdao naređenje da se nuklearne snage RF stave u stanje „povišene pripravnosti“. Sad će rusofili graknuti. Pa zar to nije odlučnosti i borbena gotovost, a ne nervoza? Nije. Nervoza je u pitanju, cinik bi rekao – atomska dimna bomba. I vrapci, naime, znaju da su nuklearne sile (svih atomskih sila) u neprestanom stanju „povišene borbene gotovosti“ i da ko zapeta puška čekaju da gazda pritisne crveno dugme.
Da li to znači da svet nije „na ivici nuklearnog“ rata kako, ne bez ponosa, izveštavaju beogradske žutare? Uopšte ne znači. Nuklearni rat je sasvim moguć, a da li je verovatan, to ćemo videti u danima koji slede. Za sada, atomsku verovatnoću umanjuje činjenica – poznata je ona i Putinu – da su i EU i američke nuklearne sile u stanju „povišene pripravnosti“ i da tamošnje gazde – ako se situacija usložnji – neće oklevati da pritisnu crveno dugme.
Jedna od mnoštva zabluda pravoslavnog slovenskog sveta – koji je taj svet koštala ko svetog Petra kajgana – jeste čvrsto, ničim nepotkrepljeno uverenje da su Anglosaksonci i zapadnjaci mlakonje i ženski polni organi, koji se daju stavljati pred svršen čin. To je donekle tačno. Daju se oni staviti pred svršen čin kad im to odgovara, ukoliko ne, onda ne.
