Država je zaboravila na stanicu Štrpci, na otete i ubijene njenim oružjem, na patnju njihovih najbližih i krivicu zločinaca.
Bojan Tončić
U brutalnom državnom ubistvu kojem je prethodila otmica u železničkoj stanici Štrpci 27 februara 1993. Srbija je odigrala ključnu ulogu preko sestrinske Vojske Republike Srpske; ubijeno je 19 državljana tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, nesrba, i jedno nepoznato lice (crnac za čijim se identitetom nije mnogo tragalo). Na svoja odredišta nisu stigli građani, putnici voza 671 koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar: Esad Kapetanović, star 19 godina, zaposlen u preduzeću “Rad”, Beograd, Ilijaz Ličina (43), zaposlen u “Ratku Mitroviću”, Beograd, Fehim Bakija, (43), zaposlen u “Planumu”, Beograd, Šećo Softić (48) zaposlen u ŽTP, Beograd, Rifet Husović (26), zaposlen u Bijelom Polju, Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću „Wall Street”, Podgorica, Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja, Adem Alomerović (59), zaposlen u „Raketi”, Prijepolje, Rasim Ćorić (40), zaposlen u „Limci”, Prijepolje, Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP Beograd, Favzija Zeković (54), vlasnik radnje u Kraljevu, Nijazim Kajević (30), zaposlen u pribojskoj pošti, Muhedin Hanić (27), zaposlen u „Zmaju”, Beograd, Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, Džafer Topuzović (55), zaposlen u „Planumu”, Prijepolje, Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu, Zvezdan Zuličić (23), student, izbeglica iz Sarajeva, Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda i najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, učenik iz Bara.
Otmicu je realizovala državna formacija Osvetnici, na čijem je čelu bio Milan Lukić, docnije pred Haškim tribunalom osuđen za monstruozne ratne zločine počinjene u Višegradu (živa buktinja u Pionirskoj, između ostalih). Otmičari su bili pripadnici državne formacija Republike Srpske, regrutovane i naoružane u Srbiji, u strogom centru Beograda (Terazije 25), sedištu izmišljene zavičajne organizacije Bosanaca, zapravo regrutnom centru ratnih saveznica Republike Srpske i SR Jugoslavije, odnosno njihovih zvaničnih vojski za koje su ratovali i kriminalci.
Tragični epilog, dakle, bila je smrt Bošnjaka kojima su najpre naoružani desperadosi pregledali karte, ispisavši na njihovoj poleđini prezimena koja su bila vaučeri za smrt. Najmlađa žrtva imala je 16, a najstarija 59 godina.
Zločin država – ubica
Žrtve su ubijene zbog toga što su pripadali bošnjačkom narodu; Hrvat Tomo Buzov, vojni penzioner koji je išao u Podgoricu da poseti sina vojnika VJ, ubijen je zbog toga što se suprotstavio izdvajanju Bošnjaka, kada su bile izvesne namere otmičara. Izdvojeni u Štrpcima su iste noći i sledećih dana u selu Prelovu zverski mučeni i ubijeni.
Presecimo faktografiju porukom sa spomen obeležja u Prijepolju čiji sadržaj nije dopreo do zlikovaca u državnim vrhovima Srbije i saveznice RS: “Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”.
Srbija je zaboravila žrtve ubijene njenim oružjem. Republika Srpska možda i pamti, ali na svoj način. Budućnost im je neizvesna. Ljudskost ne stanuje u ovim krajevima.
Telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. godine na obali jezera Perućac, godinu dana kasnije pronađeni su posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Iljaza Ličine, takođe u Perućcu. Ostale žrtve knjiže kao nestale.
Nebojša Ranisavljević (Despotovac, Srbija), komandant dobrovoljačkog voda pod nazivom “Resavac“ ili “Skakavac“, koji je bio deo Interventne čete Višegradske brigade VRS, osuđen je pred Višim sudom u Bijelom Polju (Crna Gora) 2003. godine na15 godina zatvora, a Mićo Jovičić, pripadnik Višegradske brigade VRS, protiv koga je vođen postupak pred Sudom BiH, priznao je krivicu 2016. i osuđen je na pet godina. Pred Sudom BiH sudi se osmorici optuženih, među kojima su Luka Dragičević, komandant Višegradske brigade VRS, i Boban Inđić, komandant Interventne čete Višegradske brigade. Inđiću se, zapravo, ne sudi – nalazi se u Srbiji gde mu se sudi zbog saobraćajke, valjda tako treba da završe državni plaćenici. Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu sudi se petorici ubica – proces ide sporo i osnovana je sumnja u to da država preko pravosuđa izbriše svoje učešće u svim zločinačkim epizodama, da negira veze sa VRS i Višegradskom brigadom koje su naoružavane i opremane u Beogradu. Postupak traje od 2015, možda će se i okončati.
Rukopis bratskog masakra
A možda će – evo nas kod još jednog aspekta neljudskog epiloga – porodicama žrtava nekad biti priznat status članova porodica civilnih žrtava rata. Naknada je skromna, ali, značila bi priznanje državnog iživljavanja. Za Srbiju bi to značilo i priznanje da je u jednom periodu svoje istorije bila banditska tvorevina, što je put ka kakvom – takvom ozdravljenju. Neće ga biti, naravno. Jer, između ostalog, Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti diskriminiše civilne žrtve u odnosu na vojne. Između ostalog, žrtvama zločina u Štrpcima Republika Srbija ne priznaje status civilnih žrtava rata jer su stradale na teritoriji druge države. Kakav neljudski apsurd.
Zastupnik porodica ubijenih Dragoljub Todorović izložio je u svojoj analizi stav da “sva dokumentacija nedvosmisleno, jasno i bez ikakve dileme ili sumnje ukazuje na to da je otmica isplanirana, organizovana i izvedena zajedničkom akcijom Vojske Republike Jugoslavije i Vojske Republike Srpske koje praktično predstavljaju zajedničku vojnu formaciju sa jedinstvenim sastavom, oruđem, oružjem, finansiranjem i komandovanjem, kao i sa apsolutnom saglasnošću za delovanje te zajedničke vojske kod najviših političkih organa Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske”.
Zvanična verzija Srbije i danas je formulacija Slobodana Miloševića: “Srbija nije u ratu”. Iako je, prema svedočenju Nebojše Ranisavljevića, realizovala regrutaciju i opremanje ubica. Osvetnici su bili formacija najkrvoločnijih, a imali su dozvolu za divljanje, silovanje, pljačku, likvidacije. Bili su u vezi sa Belim orlovima koje je regrutovao haški osuđenik Vojislav Šešelj.
Osuđeni Ranisavljević je, kako se navodi u analizi beogradskog Fonda za humanitarno pravo, rekao pred istražnim sudijom da su otmičari putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada, da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu oni postrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im lične stvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama, nožem i na drugi način. “Zatim je izjavio (svedok. prim. aut.) da su oteti vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odveženi u jedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kuće bile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće, u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić i Boban Inđić su likvidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u selo Prelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne škole podelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika. Sedam putnika otetih iz voza ubijeno je tako što su, dok su stajali na zidu brane iznad jezera HE ‘Višegrad’ pokošeni rafalom koji je ispalio Mićo Jovičić zvani Crni.
Nesrpski neprijatelj pravi probleme
HE ‘Višegrad’, kao objekat od posebnog intresa za Republiku Srpsku, obezbeđivale specijalne jedinice Vojske Republike Srpske i policija Ministarstva unutrašnjih poslova i na objekat nije mogao doći niko bez posebne propusnice, ističemo da za Milana Lukića to nije važilo. Za ubistva, premlaćivanja, pljačkanja i paljenja Lukiću i njegovoj jedinici nije bila potrebna propusnica. Oni su ubijali svugde i na svakom mestu“, navodi Fond za humanitarno pravo (2003).
Jedan od dokumenata vezanih za otmicu ukazuje na to da je reč o otvorenom državnom neprijateljskom stavu prema Bošnjacima: “Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja Železnice, jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732) za sada se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli…“, konstatuje se u analizi pripremljenoj za direktora ŽTP Beograd Milomira Minića, visokog funkcionera Socijalističke partije.
Predsednik Srbije Slobodan Milošević obećao je u Prijepolju 15. marta 1993. unesrećenim prodicama da će “prevrnuti nebo i zemlju da nađe otete putnike”. Još tri puta ih je primio, a jednom je rekao da bi dao desnu ruku da zna gde su oteti. I Dobrica Ćosić, saopštio im je da nema novih informacija, ali ne i bilo šta o nerasvetljenom prisustvu svog savetnika na ispraćaju voza iz Beograda.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
