Piše: Dragan Banjac
Zahvaljujući prijatelju Radetu Đuroviću, nekadašnjem fudbaleru Vrbasa potom uspešnom poslovnom čoveku u Beogradu i dugogodišnjem (fudbalskom) saveznom sudiji, upoznao sam Novosađanina i Vojvođanina Miroslava Vislavskog, vrednog mnogo više od ovog pomena. Za neupućene Vislavski je značajan po dosta toga, ali većina ga prepoznaje po tome što je brat legende Partizana Joakima (Vrbas 1940-2014) i što je bio naujspešniji predsednik novosadskih odbojkaša, zapravo tvorac volleyball-a čuda lalinskog.
Đurović je imao karte za Spens, gde je naša jadna zemlja, da li smo se tada još zvali Jugoslavija ili nekako drukčije, u prijateljskom meču savladala reprezentaciju Kube, ekipu iz svetskog vrha. Utakmica je bila na visokom novou, ali sam tom prilikom bio posebno oduševljen publikom i atmosferom u hali. Kakva kultura od navijanja! Ako bih preterao rekao bih da je nešto više od trećine posetilaca napunjenog Spensa otpadalo na nežniji pol, starosti između dvadeset i četrdeset godina.
Kasnije nas je Miroslav poveo u jedan miran kutak gde smo ostali do početka narednog dana. Pričali smo o odbojci, fudbalu, Beogradu, Novom Sadu… Ne znam kako smo otpočeli razgovor na temu sve nebezbednijeg Beograda. Vislavski nije mogao da poveruje u moju priču da je jedna devojka stopirala u sitne sate blizu novobeogradskog hotela Hajat i nestala. Dve-tri nedelje posle došla je kući i majci se požalila na bolove u leđima. Izvadili su joj bubreg. Bilo je to vreme kada su skinhedsi nasmrt premlatili trinaestogodišnjeg Roma Dušana Jovanovića, kada su radikali Vojislava Šešelja izgonili stanare sa „sumnjivom pločicom“ na vratima beogradskih stanova…
Novi Sad se tada još dobro držao. Fajront je svoje bio otkucao davno kada su u ulici (?) počeli da prskaju krošnje drveća zbog komaraca, što će u Beogradu da praktikuju mnogo godina kasnije. Ovde je drukčije, ozbiljnim tonom će Vislavski. „Ako devojka izgubi prevoz i digne palac ništa se loše neće desiti, biće odvežena do kuće“.
Vremenom je i glavni grad Vojvodine krenuo stopama Beograda. Paljene su diskoteke, nacional-šovinisti su divljali ulicama, Srbi su naglo postali netolerantni, posebno oni uz stranke koje su to favorizovale. Vlast je ćutala na napade, kako kritičara režima, tako i na „druge i drukčije“. Kerovi su pušteni sa lanaca, Novi Sad užurbano prikuplja poene kako bi stao rame uz rame srpskoj prestonici.
Najnovija gadost: Dvadesetjednogodišnji mladić (kako je uspeo da tako brzo izraste u rđavu ličnost?!) pretukao je uličnog svirača Kristijana Kostića Blekija (61). Iako je punoletan on se zove samo Ž. R, a ubogi Bleki, rođen kao Ramiz Hamzić, nakon što je napadaču dao celu zaradu (390 dinara) posle batinanja preminuo je u Kliničkom centru Vojvodine.
Pre pet godina u toj velikoj, multietničkoj vojvođanskoj varoši, gde neke ulaze na Limanu i drugim delovima grada, gde stanuju i oni koji nisu „naši“, pituraju u boje vladajuće stranke, maloletnik je zapalio beskućnika. I on je, nažalost, podlegao ranama.
„Ako se pošteno boriš, svi će te poštovati. Tako da ja radim ono što volim. Mislim da možemo na kraju svi da pobedimo“ Blekijev je citat koji sada stoji nalepljen na spomeniku Svetozaru Miletiću. Dobri, lakoverni Bleki!
Novi Sad je za ovu godinu, zajedno sa još dva evropska grada, Ešu iz Luksemburga i Kaunesom iz Litvanije, proglašen Evropskom prestonicom kulture. Ne znam čime su se Evropljani rukovodili, ali sam ubeđen da su fulali. Da je to kulturna prestonica Starog kontinenta ona bi trebalo da prikaže, recimo, film Quo Vadis, Aida, film Jasmile Žbanić koji je u Berlinu proglašen najboljim evropskim filmom u 2022-oj godini, a glavna glumica Jasna Đuričić, gle čuda, Novosađanka ponela titulu najbolje.
Sećanje me odvlači i do Vislavskog. Zanima me kako danas vidi svoj Novi Sad i da li mu paše titula evropske kulturne prestonice. Daleko je od odbojke, čujem da je u međuvremenu savladao „pučenje“ šljiva za slatko i pekmez.
