U odsustvu bilo kakve suvisle političke ideje, makar i retrogradne – pogoršanom odsustvom trunke racionalnog mišljenja – grupa građana provizorno okupljena na mačjem jebalištu – koje si laska da je opozicija – nezaustavljivo srlja iz zaumnosti u zaumnost iz tupoumnosti u tupoumnost.
U toku je (pretposlednja) faza srpskog političkog besmisla – recikliranje političkih penzionera, od kojih su neki prezidencijalni kandidati-spasonosci – Koštunica, npr. – dok su bili vlast žestoko sipali ulje na vatru na kojoj se sada pržimo. Kad se završi ova faza, na redu je faza vađenja zečeva iz šešira, kod Marke na karike, ko nabije, taj dobije kandidaturu (plus qwrz u dupe). Ali tada će već nad Srbijom biti razapeta šatra.
Kad je već iz naftalina (rasola) izvađen Koštunica i kandidovan za predsednika, bilo je samo pitanje dana kada će iz analitičke alhemijske laboratorije Ðoleta Vukadinovića stići predlog da se za funkciju gradonačelnika predloži decenijski Koštuničin ahbab i pobočnik, Prvak dramosranja slavskog pojasa Vladeta Janković.
Danas je pak u vikend izdanju štampao Jankovićev kandidacioni portret, iz koga se vidi da je – za razliku od svog prevejanijeg ahbaba – Vladeta svojski legao na rudu. Konsultovaće se, kaže, s porodicom, prijateljima kojima veruje, obaviti temeljan lekarski pregled da se uveri da je dorastao zadatku, pa ako se svi uslovi steknu, eto njega u izbornoj trci.
Kaže Vladeta na jednom mestu – bez neke naročite povezanosti s kandidacionim pitanjima – da je vaktile bio strahovito iritiran opsesivnom namerom (bivšeg) prijatelja Srđe Popovića da Koštunicu „monstruozno“ dovede u vezu s političkom pozadinom ubistva Zorana Ðinđića. Nije, naravno, izostao ni akatist Koštničinoj celomudrenosti, „čestotosti, poštenju i inteligenciji“.
Ako mene pitate, čovek kome „tamo gde treba“ osnuju pseudoopozicionu stranku, koji potom prespava deset godina dok ga Ðinđić ne dovede na vlast, koji – nakon što Ðinđić pod nerasvetljenim okolnostima premetne svetom – nekoliko godina udarnički restaurira stari režim, pa kad mu izgube izbore, napusti stranku, zaslužuje da se nazove samo fukarom.
Idemo dalje. Svako ko je poznavao Srđu Popovića zna da je taj čovek bio miljama daleko od svake opsesivnosti, ali je – došavši u posed inkriminišućih činjenica – uzinsistirao da Jankovićev ahbab bude saslušan na okolnosti ubistva Zorana Ðinđića. E sad, ako su Popovićeve „monstruozne optužbe“ doista bile zlonameran konstrukt, nije li Koštunica imao priliku da pred istražnim kadijom spere ljagu s „časnog imena“. O da, imao je. Ali kod istražnog kadije nije otišao. Grupa patriotskih intelektualaca (imena i prezimena poznata Udbi) napisala je peticiju da to tako ne može, JexS pak Tadić nije imao muda – ili ga je boleo qwrz – da naredi da se Koštunica privede. Epilog: Ðinđićeva krv je pala na našu kolektivnu glavu. I nastaviće da pada, a Beogradu se lako može dogoditi – ako Janković prođe lekarski pregled – da postane glavni grad Ðinđićevih ubica.
kurir
