Aleksej Kišjuhas
Ko glasa za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića? I/ili za nacionalističku opoziciju, svejedno?
Ko su glasači autoritarnih populista i nacionalista poput Viktora Orbana, Marin le Pen, Donalda Trampa ili Vladimira Putina?
Prema istraživanju uglednih američkih politikologa Ronalda Inglharta i Pipe Noris, broj glasova za desno-populističke partije u Evropi se udvostručio – od oko 5,1 odsto 1960-ih godina na 13,2 odsto 2016. Danas je taj broj verovatno i veći.
Golema je popularnost spomenutih Orbana i Le Pen, kao i populista poput Matea Salvinija u Italiji, Gerta Vildersa u Holandiji i drugih.
Slično tome, ko je glasao za takođe nacionalističkog populistu Slobodana Miloševića, koji je i u septembru 2000. osvojio čak 1,8 miliona glasova?
Ili za Tomislava Nikolića 2008 (2,2 miliona glasova)? Kakva je to populacija, i kakvo je to duboko društvo Srbije?
TRANZICIONI GUBITNICI: Ako zanemarimo poslovične stereotipe o tim glasačima kao penzionerima ili osobama slabije oralne higijene, njihovi politički izbori se obično tumače ekonomijom, odnosno rastućom ekonomskom nejednakošću.
Popularna sintagma tada glasi – „gubitnici tranzicije“.
Na primer, sociolog Zoran Gavrilović (BIRODI) ističe da su glasači SNS „tranzicioni gubitnici koji su plod propale tranzicije u periodu kad je na vlasti bila današnja opozicija“.
I zaista, od početka masovne privatizacije u Srbiji 2001, posao je izgubilo na stotine hiljada ljudi, na koje treba dodati i članove njihovih porodica, pa dolazimo do broja od (par) miliona ljudi.
S tim u vezi, naprednjaci i danas populistički insistiraju na tzv. tajkunima, lopovima i društvenoj eliti koja je opljačkala državu i narod.
A još 1990-ih, dramatično se uvećao jaz između bogatih i siromašnih, i praktično je izbrisan srednji sloj stanovništva iz SFR Jugoslavije.
Slična ekonomistička objašnjenja se nutkaju i za uspon nacionalističkog populizma u Evropi.
Jer, došlo je do privredne tranzicije ili dubokih promena koje su transformisale radnu snagu i čitavo društvo u postindustrijskim ekonomijama, uz uvećanje nejednakosti prihoda i uspon ekonomije znanja.
Profitirali su jedino nekakvi programeri, umesto „običnog naroda“.
Manuelni poslovi i proizvodne industrije odlaze u zemlje Trećeg sveta, gde je jeftinija radna snaga, dok u zemlju pristižu migranti koji Nama šatro otimaju preostale poslove.
Dakle, ekonomska nesigurnost je podstakla masovno nezadovoljstvo kod onih siromašnijih i nedigitalnih delova društva, i usmerila ga prema aktuelnim političkim klasama i političarima uopšte.
Iz tih razloga, ovi glasači prihvataju populističke, nacionalističke i ksenofobne poruke, kao i poziv na borbu protiv establišmenta, dobitnika tranzicije, odnosno društvenih elita.
Zvuči zgodno.
A da li je zaista tako?
Kako u svojoj analizi 268 političkih partija iz 31 evropske države ističu Inglhart i Noris, čisto ekonomska pitanja zapravo igraju relativno malu ulogu u partijskim programima i govorancijama.
I podrška populističkim partijama uopšte nije najveća među prezrenom radničkom klasom, već među tzv. sitnom buržoazijom, odnosno u nižoj srednjoj klasi.
Dakle, među samozaposlenim trgovcima, vlasnicima dragstora ili kafića, malim preduzetnicima i tome slično.
I da, u istoj onoj klasi koja je zdušno prihvatila i fašizam 1930-ih godina.
Zatim, sitnoburžoaski ili malograđanski glasači populističkih partija naprosto u većem postotku jesu: muškarci, stariji, religiozniji, ruralniji, manje obrazovani, i pripadajući većinskoj etničkoj grupi.
Prihvataju autoritarne vrednosti, a protive se imigraciji, kao i nadnacionalnim ili globalnim institucijama.
U čemu je kvaka?
KULTURNA ODMAZDA: Glasači ili obožavaoci populista poput Orbana, Putina, Trampa ili Vučića nisu toliko „gubitnici tranzicije“, već – „gubitnici globalizacije“.
Ne radi se o ekonomiji, radi se o kulturi.
To jest, o svojevrsnoj „kulturnoj odmazdi“, rečima Inglharta i Noris.
Svaki društveni razvoj stvara svoje dobitnike i svoje gubitnike.
Ali ovo su gubitnici u jednoj kulturnom, a ne ekonomskom takmičenju, kako ističe i kognitivni psiholog Stiven Pinker sa Harvarda.
Naime, otprilike od 1970-ih godina započinje jedna „tiha revolucija“ u društvenim i kulturnim vrednostima.
Polako, ali sigurno, zapadni svet postaje sve otvoreniji, tolerantniji i progresivniji, pojavljuju se nova kulturna pitanja i teme, kao i novi društveni pokreti.
Mlađi delovi stanovništva odbacuju tradicionalne vrednosti, eksperimentišu sa seksualnošću, prihvataju LGBT prava i fluidnije rodne identitete, usvajaju sekularne norme i navike, otvoreniji su prema imigrantima, strancima i uopšte jednom multikulturnom diverzitetu životnih stilova, hrane i putovanja.
Politički uspon nacionalističkog populizma zapravo je kontrarevolucija prema ovakvim društvenim vrednostima i kulturnim trendovima.
Mnogi građani i populistički glasači koji su muškarci, religiozni, manje obrazovani, i etnička većina, „osećaju da su postali stranci pred dominantnim vrednostima u svojoj državi; da su prepušteni plimi progresivnih kulturnih promena koje oni lično ne dele“, navode Inglhart i Noris.
A ukoliko ove vrednosti i nisu dominantne u društvu (poput srpskog), one jesu dominantne globalno, i zbog toga im se protive nacionalno.
Na delu je kontrarevolucionarna odmazda mnogih pojedinaca koji se osećaju uvređeno i ogorčeno pred novom globalnom kulturom.
I Trampova poruka bila je upravo odbacivanje globalizma i „Amerika na prvom mestu“.
Otuda narajcani suverenizam, nativizam, nacionalizam, zadrta ksenofobija i želja za čvrstom rukom u politici.
I kulturno i političko protivljenje globalizaciji, imigrantima, gej osobama, osnaživanju žena, sekularizmu, urbanizaciji i liberalnoj demokratiji.
Pa mnogi naši sugrađani teraju dođavola sve to mrsko i zapadno, dok vlažno sanjaju o mitološkom dobu kada se znao neki red i ko nosi vodu, a ko malter.
(NE)OBRAZOVANI: Najzad, možda je kvaka zaista u – obrazovanju.
Na primer, građani koji su populistički izglasali Bregzit bili su stariji, ruralniji i upadljivo manje obrazovani od onih koji su glasali za ostanak Velike Britanije u EU (66 odsto ljudi sa završenom srednjom školom glasaju za napuštanje, nasuprot samo 29 odsto onih sa završenim fakultetom).
Takođe, prema statističaru Nejtu Silveru (sa čuvenog sajta fivethirtyeight.com), jedino je stepen obrazovanja, a ne visina prihoda, uspešno mogao da predvidi ko će glasati za Donalda Trampa, a ko za Hilari Klinton u Sjedinjenim Državama.
Zašto je baš obrazovanje toliko važno?
Moguće je da se bolje obrazovani građani nekako prirodno svrstavaju uz liberalnije i progresivnije politike.
Ili da su samo ekonomski sigurniji ili bogatiji, pa ih populistička trabunjanja ne uzbuđuju.
Ali, možda mlade ljude obrazovanje nepovratno izloži i drugim rasama, nacijama i kulturama, zbog čega im postane neprihvatljivo da ih nacionalistički političari satanizuju?
Najzad, veli Pinker, šta ako fakultetsko obrazovanje kod ljudi naprosto ugradi jedno poštovanje prema dokazanim činjenicama i razboritim argumentima, što građane učini otpornim na teorije zavere i na političku demagogiju?
I onda, kakav je sociološki profil prosečnog glasača Aleksandra Vučića?
Teško je reći, ali verovatno isti onaj kao i glasača Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, i tako već duže od trideset predugih godina.
I koji su svi bili i ostali školski primeri autoritarnog i nacionalističkog populizma, a sa kojim od nedavno muku muči i Evropa.
Dakle, od Miloševića za kojeg su bili populistički isti „i seljak i profesor univerziteta“, do Vučića koji u Politici piše tekst Elita i plebs na istu temu.
I koji su ovo društvo dobrano nađubrili militantnim nacionalizmom i tribalizmom, još u godinama kad je evropski Istok prihvatao liberalnu demokratiju i globalizaciju, sa svim njihovim prednostima i nedostacima.
Među tim glasačima svakako ima i osiromašenih ili famoznih „gubitnika tranzicije“, ali ima i – gubitnika globalizacije.
Kulturnih gubitnika koji u desničarskom populizmu, vučićizmu, ili u Večernjim novostima zaista vide svoj sopstveni pogled na svet.
Ne trebaju nam Evropa i Zapad, već davaj vojske, crkve i mlataranja zastavama.
U pitanju nisu jedino prezreni botovi i sendvičari, ali verovatno jesu ljudi sa konzervativnijim i nacionalističkim svetonazorima u kontrarevolucionarnom sukobu sa liberalnim vrednostima Petog oktobra, a možda i u sukobu sa prosvećenom Evropom i (post)modernim društvom u celini.
Koji se iskreno osećaju kao „U tuđem veku“, kako je o 20. veku pisao Dobrica Ćosić, taj vodeći ideolog nacionalističkog populizma u Srbiji.
Dakle, u pitanju su glasači, građani i svetonazori koje nije izmislio Vučić (iako ih izdašno zaliva i prihranjuje), a koji već decenijama čine višemilionsko biračko telo u Srbiji.
Pred izazovom ovakvog regresivnog, autoritarnog i tribalističkog populizma, francuski predsednik Emanuel Makron je poručio da „Evropa očekuje od nas da odbranimo duh prosvetiteljstva, i koji je ugrožen na toliko mesta“.
Dok se naša opozicija tom romantičarskom i populističkom nacionalizmu najčešće i sama dodvorava ili o njemu glasno ćuti.
I zato se na izborima neće promeniti ništa.
(Dnevni list Danas)
Dobra analiza ali radnici bi pripadali toj manje obrazovnoj populaciji zar ne? Ne samo vlasnici malih privrednih objekata i famozna srednja klasa. Ako i radnici nisu odavno deo te srednje klase kulturološki. To što je Milošević populistički tvrdio da su za njega iste vrednosti nepismeni i profesori univerziteta to je samo primena principa koji vlada: jedan čovek jedan glas. A koji sistem da stvorimo umesto njega? Očito da se većinskom voljom naroda mogu ustoličiti fašisti na vlast. Tako je i Hitler pobedio na izborima 1933. godine. A šta ako na nekim predstojećim izborima pobedi neki novi Hitler u nekoj zapadnoevropskoj zemlji?