Mihal Ramač
Opozicija i ostali dokonici neumorno traže protivkandidata sadašnjem omiljenom predsedniku svih građana Srbije.
Nude se uglavnom trećeligaši.
Niko da se seti lika koji može da s nulom pobedi svakog kome bi palo na pamet da se približi tronu na Andrićevom vencu. To je vazda smrknuti Mile, u narodu i šire poznatiji kao Paša iz Laktaša. Nema mu ravna od Trebinja do Dedinja. U zavičaju je odavno glavni.
Ne krije da mu je tamo tesno i da je sit BeHa koliko i ona njega.
Štaviše, prestaje i da priznaje državu u kojoj je rođen. Milija mu je ova koja je majčinski prigrlila i đenerala Ratka i lažnog Dragana Dabića i nebrojene njihove saučesnike u nečasnim delima.
Mile je bio i ostao zvezda vodilja svim dosadašnjim predsednicima Srbije. Išao je s njima po dočecima novih godina i slavama, štitio im leđa po svetilištima i gradilištima od Topole do Ravne gore i dalje, više, od boljeg bolje.
Mile je jedini prihvatljiv kako za policajce i za vojnike, tako za SUBNOR i sindikate, za sirotinju, za akademike i za nepismene. Crkveni oci u njemu vidi budućeg sveca.
Učen, rečit, staložen. Ima se šta i videti i čuti. Prihvatjiv je i za opoziciju, koja ionako ne zna čime bi mogla da se razlikuje od vlasti. Prihvatljiv je i za predsednika Hrvatske, koji u njemu vidi saborca za veću i jaču Hrvatsku.
Najprihvatljiviji je za režim, koji se ne usuđuje ni da zucne protiv njega. Klanjaju mu se svi koji smatraju da nešto znače desno od Drine.
U svojoj kratkoj istoriji posle prinudne obnove nezavisnosti Srbija je imala svakojake predsednike. Mile bi bio još svakojakiji. U tom i jeste čar života u ovoj zemlji.
(Autor je bivši glavni urednik dnevnog lista Danas)
