Piše: Bojan Tončić
Istraživač Holokausta tvrdio je, o Dodikovom honoraru, da nije bilo genocida u Srebrenici, a sada poriče nalaz “istraživanja” ne bi li dobio nemački orden. Ništa od toga. Srbija, uprkos zvaničnim upozorenjima međunarodne zajednice, prema presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, nije učinila sve da genocid spreči. A njeno zvaničnici izmišljaju opravdavajuće sintagme kakva je strašan zločin
Kao što je XXZ već objavio (3. avgust 2021), plaćeni izveštaj Milorada Dodika koji donosi niz falsifikata i proizvoljnosti u tumačenju srebreničkog genocida; osporen je i, nagoveštava njegov glavni autor, pretrpeće izemene, ali ne korišćenjem istinitih podataka i svedočenja. Povod je naizgled trivijalan, ali ima tu i nešto para. Časti i pomasti.
Nigde ne piše da istraživač Holokausta ne može da bude preispoljna bitanga koja se, kad poželi i jare i pare, nemački orden i novac Milorada Dodika, odluči za oboje, odnosno za to da i dalje troši novce bosanskih Srba, ali da državno priznanje Nemačke isposluje revizijom svojih skandaloznih nalaza. O Gideonu Grajfu je reč, predsedniku Komisije Vlade Republike Srpske koja je u junu prošle godine “otkrila” da genocid u Srebrenici nije bio genocid, te da je nakon pada zaštićene zone Ujedinjenih nacija ubijeno tri hiljade vojnika, nijedan civil. Nemačka je Gideonu Grajfu namenila, odlukom predsednika Frank-Valtera Štajnmajera orden Krst za posebne zasluge Federalne Republike Nemačke koji je trebalo da mu bude dodeljen na svečanoj ceremoniji u Tel Avivu. Krajem decembra prošle godine objavljeno je da Grajf ipak neće dobiti to priznanje, odnosno da je nemački šef diplomatije povukao predlog za njegovo odlikovanje.
Rezultati izveštaja Grajfove komisije skandalizovali su naučnu javnost širom sveta, a potpredsednik Svetskog jevrajskog kongresa Menahim Rosensaft kazao je (Oslobođenje, avgust 2021.) da je Grajf izraelski akademik “poznat po svojim prosrpskim stavovima”. “Kao sin dvoje preživelih iz Aušvica i Bergen-Belsena koji su se posvetili prenošenju dokaza o zločinima počinjenim nad evropskim Jevrejima tokom Holokausta budućim generacijama, posebno sam zgrožen besramnom manipulacijom istine u izveštaju. To je dokument koji zaslužuje da bude poslan na smetlište istorije i korišćen samo za demonstraciju moralnih propusta pojedinaca – poslovično ‘korisnih idiota’, koji se upuštaju u poricanje i iskrivljavanje genocida“, kazao je Rosensaft.
Grajf je, ispostavlja se prekasno, nagovestio za izraelske medije da planira reviziju izveštaja, ali i, sve ukazuje na to, slične gafove.
Kad lažeš, naučniče
Tumačeći izveštaj Grajf je u junu prošle godine istakao da “broj ubijenih ne prelazi 3714” . U nedavnom intervjuu za izraelski Haaretz, otpočinje primitivno jajarenje i laže kao pas: “Ovo je broj koji se spominje od početka pa nadalje, nije bilo drugačije: oko 8 000. I mi to ne iskrivljujemo; mi to prihvatamo. Naravno, mi osuđujemo zločine. A mi ćemo to učiniti još snažnije u našem pojašnjenju.“
Nije kraj, kazao je i to da će Komisija objaviti “pojašnjenje” izveštaja u sedmicama koje dolaze, ustvrdivši da će novi dokument biti odgovor kritičarima koji su ga – kakva greška, pročitali ga – okarakterisali kao revizionistu. “To je bila moja greška i to ćemo ispraviti kako bi istina bila objavljena, a kontraverza oko komisije smanjena“, izgovoriće izraelski akademik.
Ostaje dosledan svojoj bezočnosti, jer tvrdi da ga “progone Bosanci koji su se borili na strani Hitlera“ i još, očekivano valjda, da se dodela priznanja odlaže “zbog antisemitskih elemenata”.
Kakva splačina, tvrdi Grajf da je kritika njegovog rada sama po sebi antisemitizam, otima orden od Nemaca i zaurlava da bi bilo kakvo otkazivanje davanja priznanja predstavljalo nemački “udar” na sećanje na Holokaust.
“Mislim kako je samo sećanje na Holokaust na udaru, ne samo ja lično, tako ne mogu ni zamisliti da nemačka Vlada čak i razmatra da mi ne da medalju koju ja i zaslužujem. Takav potez bi se mogao tumačiti kao negiranje Holokausta”.
I onda će zacvileti kako ne bi ni poznati nesuđeni srpski nobelovac: “Nadam se kako će ovo brzo biti okončano jer je sramotno. Ja zaslužujem ovo priznanje.”
Dodik: Bio je genocid u Srebrenici
A Milorad Dodik mu se divio do imbecilnosti, bejaše čak spreman i da ode na robiju: ”Apsolutno bih pre birao da idem u zatvor nego što bih priznao nešto što se nije desilo, a to je navodni genocid u Srebrenici. Ta priča o navodnom genocidu je postala aktuelna 2002. godine, sedam godina nakon događaja. Odjednom se sve oko toga aktualizuje i ‘sada se sve zna“. Istina je jedna – da genocida nije bilo“, rekao je Dodik avgusta prošle godine za Srpski telegraf.
Tu je Grajf nezaobilazan, pa Dodik u istom intervjuu za ugledni srbijanski tabloid insistira na tome da je “izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za Srebrenicu, kojoj je predsedavao Gideon Grajf, već mnogo toga promenio, da ga treba sistematizovano koristiti jer su ga sačinili ljudi čiji su znanje i autoritet, neosporni”.
“Tako da, u tom pogledu, ovaj izveštaj dosta toga menja“, rekao je, između ostalog, Dodik.
Pomenuti Menahem Rosensaft potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa konstatuje, pak – nimalo nežno, ni akademski – da najavljene Grajfove izmene neće promeniti stav istoričara.
“Ovo mi izgleda kao očajnički pokušaj ublažavanja štete. Generalno, da sam na mestu Milorada Dodika, tražio bih da mi vrate novac“.
A Dodik, fakat, neće morati u zatvor, iako se nudi. Ne zbog izveštaja Grajfove komisije.
I tako, približava se novo poglavlje tužne priče; ostavi Grajf Srbe na cedilu, a tako je lepo počeo. Uostalom, ni Dodiku nekad istina o genocidu ne beše strana: “Ja znam savršeno dobro šta je bilo, bio je genocid u Srebrenici, to je presudio sud u Hagu. I to je nesporna pravna činjenica. Ono što sam trebao da uradim: da akcijom koju smo poveli počnem da vraćam povjerenje. Koje se ne može riješiti u jednoj godini, ili u pet godina. Ali, može se riješiti dugoročno”, rekao je Dodik 2004.
Tada je Vlada RS konstatovala da njen izveštaj „nedvosmisleno pokazuje da su u području Srebrenice u julu 1995. godine učinjeni zločini velikog obima grubim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava“, kao i da je „Republika Srpska iskazala odlučnost da se suoči s istinom o događajima iz proteklog tragičnog sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine“. Izrazila je i saosećanje s bolom srodnika žrtava, žaljenje, te im uputila “iskreno žaljenje i izvinjenje zbog tragedije koja im se dogodila“. Tom je prilikom obavezala se “da preduzima odlučne korake da se pred lice pravde izvedu sve osobe koje su počinile ratne zločine“.
Milioni budžetsko strašnozločinačkih saučesnika
Nešto jeste bilo, političari i javne ličnosti s obe strane Drine neće da izgovore “genocid”, nego se nadmeći i cede kroz zube “strašni, stravični, jezivi, zločin”. A sudovi su, u ime civilizacije presudili da je reč o genocidu koji su nad civilima i zarobljenim Bošnjacima. Počinile su ga jedinice Vojske Republike Srpske, platili su građani Srbije, milioni budžetsko strašnozločinačkih saučesnika. Srbija, uprkos zvaničnim upozorenjima međunarodne zajednice, prema presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, nije učinila sve da genocid spreči. Odnosno, prekršila je “obavezu sprečavanja genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jer- u vezi sa događajima u Srebrenici, u julu 1995. godine – “ nije ispunila obaveze iz privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom predmetu, tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici”.
Poklon presuda Srbiji u čijem je glavnom stožeru genocida u Knez Mihajlovij 35 (Akademija) konstruisana državna genocidna namera. U nadležnosti Haškog tribunala bilo je da označi i kazni ubice, ali i krivce za to što su masovne ubice civila dobile oružje i municiju, opremu, dnevnice, benzin. Izvukao se Momčilo Perišić, u čijoj je sumanutoj presudi odsustvo “konkretne usmerenosti”.
A Gideon Grajf i njegovi saučesnici “oborili” su ocenu Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu koja glasi: „Pokolj koji je počinjen u Srebrenici u julu 1995. najgora je pojedinačna strahota koja se dogodila u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedestih godina i najgori pokolj koji se dogodio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Naročito treba istaći da je Tribunal utvrdio, van razumne sumnje, da su snage bosanskih Srba i druge snage u periodu od 11. do 19. jula 1995. ubile između sedam i osam hiljada muškaraca bosanskih Muslimana različitih dobi. Tribunal je utvrdio van razumne sumnje da ogromna većina pogubljenih nije ubijena u borbi, već su bili žrtve egzekucija.“
Radislavu Krstić, komandantu zločinačkog Drinskog korpusa, prvi je Evropljanin osuđen za “učestvovanje i pomaganje u genocidu” (35 godina zatvora).
„Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid“, konstatovao je još 1992. Eli Vizel, preživeli logoraš Aušvica, koji je, na poziv srbijanskog političkog vrha (Dobrica Ćosić, Slobodan Milošević) obišao logore u kojima su zlostavljani Bošnjaci (Manjača, Banja Luka).
Grajf neće biti odlikovan, moraće se zadovoljiti Dodikovim honorarom i bakšišom. Našao se, eto, neko da prevesla i laktaškog vizionara i biznismena.
