Nikola Samardžić
Referendum nije propao zbog tihog bojkota, referendum je nastavak propale politike.
Sudska vlast u demokratiji zauzima lidersku ulogu.
U propalim sistemima ona je samo predmet manipulacija i koruptivnih potreba izvršne vlasti.
Javnost, i vladajuća i opoziciona, unisono je zaglušila svaku poruku sudija koje su pozivale na razuman kompromis, koji je postignut formalnim rezultatom referenduma.
Referendum je ishod kompromisa Vučića i EU, umesto društvenog dogovora.
Svaki kompromis sa EU je korak napred, ali su debate u delu javnosti i referendumski proces potvrdili da su ovde reforme samo jednostrane.
Reforme je nametao Đinđić pa je likvidiran. EU se, očigledno pod pritiskom SAD, ponovo uključila u ovdašnje prilike.
Nametnuta rešenja, i kad su skromnih dometa, naročito deo koji se odnosi na proceduralnu i političku samostalnost tužilaštva, potvrđuju da politička kasta koja je zaključala pristup vlasti i opoziciji nije spremna na sistemske promene koje je potrebno samo primeniti ugledanjem na najrazvijenije evropske sisteme.
Politička kasta nije slučajno vezana za ruski maligni uticaj koji je dugoročno obezbeđenje za kampanje laži, za sopstvene, lične promocije na patosu kolektivističke patetike i individualnog samosažaljenja.
Ruski uticaj je pre svega okvir za koruptivne političke i poslovne aranžmane koji su nas učinili nedovršenom državom, neuspešnim sistemom, sirotinjskom ekonomijom i nesrećnim društvom.
Referendum je potvrdio da SNS nema natpolovičnu većinu u Beogradu.
To je bilo jasno na prethodnim beogradskim izborima 2018, kad je lista „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd“ osvojila 44,99 odsto ili 366.461 glas, od upisanih 1.606.693 birača.
Slično se ponovilo na parlamentarnim izborima 2020, koje je opozicija bojkotovala.
Umesto da bojkotuje i referendum, opozicija je preuzela ulogu ustavobranitelja, koja nas vraća na okolnosti u kojima je 2006. izglasan ustav, okolnosti koje su doprinele novoj radikalizaciji i povratku radikalsko-socijalističke koalicije na vlast.
Ustav 2006. potvrđen je na dvodnevnom referendumu, kad su se namicali glasovi sličnim postupcima kojima pribegava Vučić u svim izbornim radnjama nakon 2014. Ustav 2006. bio je histerična, politički inferiorna reakcija na tri važna izazova s kojima se suočavao Koštunicin i Tadićev revizionistički, izdajnički i lopovski establišment: izglasana nezavisnost Crne Gore, predstojeće jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, saradnja s Haškim tribunalom.
Establišment je bio revizionistički kako je vraćao u život sve naopake vrednosti zločinačkog režima, izdao je demokratski izraženu volju političke avangarde, da nema povratka u devedesete, i uspostavio tržišne i finansijske monopole i koruptivne sprege koje su zatvorile perspektivu ekonomskog i demokratskog razvoja.
Vučić je samo preuzeo sve mehanizme apsolutne kontrole i relativne destrukcije.
Referendum o ustavnim promenama potvrdio je da smo tamni vilajet, i da je svaka odluka pogrešna.
Prioritete za 2022. godinu vidim na sledećim tačkama. Da opozicija maksimizira uspeh tamo gde je moguć. Da opozicija napusti svaku podudarnost sa svakom Vučićevom politikom: Srpski svet, Rusija i Kina, partokratija, narodnjačka kultura.
(Danas)
