Razgovori na Forumu: Sead Spahović, advokat
„Vlast želi da ima neograničenu kontrolu nad svim segmentima društva, trenutno govorim o ovoj vlasti mada se to odnosi i na svaku drugu. Država se pita za sve, od najbanalijih poslova, ko će da kopa bagerom do toga ko će da igra za reprezentaciju“.
Razgovarala: Olivera Ježina
Gospodine Spahoviću Vaša kancelarija trenutno brani Dijanu Hrkalović, možete li reći nešto detaljnije o tom procesu i da li je suština tog pitanja u pripremi atentata na predsednika?
„Odgovor na oba pitanja je ne. Ne mogu reći ništa detaljnije jer se tu trenutno ništa zanimljivo ne događa. U pitanju je postupak koji formalno liči na krivični, saslušavaju se policajci, trenutno tužilac radi ono što je i policija radila proteklih godinu dana. Dovode se ljudi koje saslušavaju a, u stvari, to služi kao osnov da se ona drži u pritvoru. Do sada je saslušano, mislim 19 svedoka od kojih je niko nije ni spomenuo. Ovaj postupak koji se trenutno vodi nema nikakve veze ni sa atentatom, ni sa prisluškivanjem predsednika, ni sa onim stvarima u vezi kojih je ona bila ispitivana u policiji dok je bila na slobodi. Ni onim pričama o poligrafu..“
„Mogu reći“, kaže Spahović, „na osnovu uvida u dokaze i u predkrivične radnje koji su sprovodili organi Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), da sam potpuno uveren i sa punom odgovornošću tvrdim da na predsednika nije pripreman nikakav atentat, kao i da predsednik Republike nije prisluškivan. To odgovorno tvrdim i za to imam dva argumenta. Prvi je da o tome ne postoje nikakvi dokazi, drugi je to tehnički nemoguće. Da je predsednik Republike stvarno prisluškivan on bi smenio šefa Bezbednosno informativne agencije (BIA), a prisluškivanje, bilo da je zakonito ili nezakonito, nije moguće bez kontrole BIA. Svi oni koje je MUP prisluškivao nezakonito, a to se događalo, to se naročito odnosi na novinare i na opoziciju, svi oni su prisluškivani bez naloga suda a uz znanje BIA, dok su oni koji su prisluškivani zakonito, prisluškivani uz nalog suda i znanje BIA. Prema tome – BIA je alfa i omega, ona je kvintesencija ne samo ove priče već i ove vlasti. Tako da ne mogu da nađem bolji izraz koji bi opisao to prisluškivanje nego da je u pitanju jedna šarada. To jednostavno nije tačno“.
Imate li utisak da je Hrkalovićeva „puštena niz vodu“?
„To ne znam, nisam pripadnik te stranke koju je ona pedstavljala. Ne pratim mnogo ali znam da oni nikoga ne puštaju niz vodu, to je stvar koja je meni vrlo interesantna i o kojoj ne mislim ništa loše. Oni optuže svog čoveka da je ukrao 600 miliona, dignu javnost na noge, da je uhapšen šef carine i odjednom nema ništa od toga. Ako bih želeo da budem dobro informisan ne bih se oslanjao na to što pisu mediji i što se emituje na pojedinim televizijama, to bih nazvao dezinformisanjem“.
Svakodnevno se krše Ustav i zakoni od strane najviše vlasti, pa dalje.. Da li vidite način kako da se tome stane na put?
„Odgovor je negativan. Ono što sam video jeste da vlast optužuje građane da krše Ustav, moram da kažem da se Ustav ne piše za njih, već za one na vlasti. Ustav je prepreka vlasti da se neograničeno širi, njega krše organi vlasti. Na Pravnom fakultetu ima profesora koji studentima daju vežbe da napišu na koje sve načine akturelna vlast krši najviši pravni akt u državi i iz tog primera možemo videti da oni koji su stručni da to rade prepoznaju da do kršenja Ustava ipak dolazi. Međutim, mnogo ozbiljniji problem jeste legitimitet vlasti u kršenju Ustava, jer se ispostavlja da je upravo on prepreka narodu da sprovede ono što hoće. Ovde je narod protivustavno orijentisan, da je kršenje Ustava, prava i zakona nešto što narod hoće“.
Kako gledate na situaciju u tužilaštvu? Prvenstveno mislim na Republičkog javnog tužioca Zagorku Dolovac, koja je ponovo izabrana na funkciju koju je u najblaže rečeno obavljana neprimerno?
„Suština je u Ustavnom položaju Tužilaštva. Ono ima jako loš ustavni položaj. Naime, ono je jedan organ izvršne vlasti, po mom mišljenju niži organ izvršne vlasti. Republički tužilac nema šanse da egzistira ukoliko nije partijski činovnik. To je objektivno tako. Tužilaštvo nema nikakvu nezavisnost, ustavno ima samostalnost ali u praksi je nema. To nije sada napravljeno, to tako funkcijoniše poslednjih sedamdeset godina. Problem leži u tome što tužilaštvo ima i suviše velika ovlašćenja u odnosu na tako malu samostalnost“.
Izjavili ste da vlast „ne kontroliše pravosuđe koliko bi htela“?
„Vlast želi da ima neograničenu kontrolu nad svim segmentima društva, trenutno govorim o ovoj vlasti mada se to odnosi i na svaku drugu. Upravo zato postoji Ustav, postoje institucije i zakoni. Zato u državama u kojima postoje funkcijonalne institucije vlast ne može da odlučuje o svemu“.
Koje mehanizme pritiska vlast upotrebljava?
„To je kompleksno pitanje. Mehanizmi vlasti su alati koji su relativno prosti ali postoji jedan prethodni mehanizam. To je selekcija u početku, uvek se uzimaju ljudi koji su poslušni, ne sme da bude ni dobar ni loš, biraju se osrednji, ono što mi zovemo mediokriteti. Bez želje da potcenjujem ikoga, opisujem kakav je sistem, kada se u njemu nađete, ne smete da štrčite niti da iskačete. Kada sam ja počinjao da radim, sudije nisu smele da nose bradu, danas su se slobode povećale pa to više nije zabranjeno. Sada sudija ne sme da priča na televiziji, ne sme da se pojavi u novinama ali zato su tamo dobrodošli ratni zločinci koji su zvanično osuđeni. Njihovo pojavljivanje u javnosti nikome ne smeta“.
Kako se kod nas tretira institucija predsednika suda? Da li ta funkcija treba da bude politička?
„Naravno da ne treba. Tu nema mesta za političke funkcionere, što ne znači da nema mesta za politiku. Često čujemo sudije da kažu: neću politiku u sudnici, to je nemoguće izbeći kada politika dovede sebe u tu istu sudnicu. Kada govorimo o predsednicima sudova to je stari komunistički instument za kontrolu sudova koji je prilično prost. Od predsednika suda sudiji zavisi koju materiju će da sudi, on ga raspoređuje i odlučuje da li će sudija da sudi krivicu ili ostavine. Ima i drugih načina na koji može da utiče na sudije, da bude strog po pitanju vremena dolaska i odlaska sa posla, da mu da lošu kancelariju, da ga šikanira, da ga mobinguje na poslu iako nema takva ovlašćenja. Predsednici sudova su veoma značajan faktor izvršne vlasti. Intervencije idu upravo preko njih i zna se da niko ne može da dođe na tu funkciju bez političke podrške. To je nemoguće“.
Kako objašnjavate tvrdnju da je ovde kriminal „strastao“ sa izvršnom vlašću?
„To se može objasniti tako što je sve sraslo sa izvršnom vlašću. Ovde nema posla ako nisi sa državom povezan, država je najveći poslodavac i sve je povezano. Ovo je jedna vrsta etatizma koji je manje ili više vidljiv, ali to je taj sistem. Država se pita za sve, od najbanalijih poslova, ko će da kopa bagerom do toga ko će da igra za reprezentaciju“.
Kako objašnjavate „slučaj Jovanjica“?
„To je primer organizovanog kriminala. Imate predmet gde su pripadnici BIA, vojske, vojne bezbednosti, državne činovnike i sa njima ove što gaje marihuanu na plantažama. Što se tiče toga da li je gajena industrijska konoplja ili ne, ne mogu da ulazim u to, oni imaju pravo da se brane, da dokazuju… Na sudu je da o tom slučaju odluči. Konstatujem da po optužnici to primer organizovanog kriminala, jer se na ovom primeru vidi simbioza, zajednica između organa vlasti i kriminala. Kao na primeru ubistva premijera Zorana Đinđića, postoje dokazi da su u proces bili uključeni udbaši, policajci, državni službenici i zato se to i naziva organizovani kriminal“.
Jednom ste rekli „nema bivših radikala“, kako danas gledate na to?
„Otkako postoji Srbija ovde postoje dve političke opcije koje su legitimne po mom mišljenju, one su najjače, imaju najdužu tradiciju, u pitanju su radikali i komunisti. Sve druge opcije su manje od deset odsto ukupno. Prethodno pomenute opcije su glavni politički pravci u zemlji, obe te partije se pozivaju na Svetozara Markovića, obe su antievropske, populističke, antiindividualne, antimoderne, antizapadne, slavljanofilske i proruske… Konačno, one su u 95 odsto stavova iste. To je kao primer Crvene zvezde i Partizana. Iz ovih činjenica dolazi to da je Milošević legitiman, odnosno da je sada Vučić legitiman jer to narod hoće, neće zapad, hoće Rusiju. Zato vas koji tako ne mislite ima 0,2 odsto. Ovde se utrkuju vlast i opozicija ko je veći Srbin“.
Znači li to da „nema svetla na kraju tunela“?
„Nema ga zbog toga što niko neće da nas gura u pravcu Evrope koja, istina, ima i svoje probleme. Zemlje bivšeg Varšavskog pakta imaju još veći problem sa nacionalizmom nego mi ovde. Pogledajte Mađarsku. Mađari koji su došli u Evropu kao migranti, oni su najglasnija zemlja protiv migranata. Kod nas je takođe tako, gotovo da nema nijedne stranke koja se nije izjasnila protiv dolaska migranata, sve stranke podržavaju ovo što se radi u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Makedoniji. Koriste se delovi nacije u drugim državama, pa to je redio i Hitler. U Austriji se više od 99 odsto ljudi izjasnilo za anšlus, gubitak svoje nezavisnosti. Slično se dešava i u regionu. U Crnoj Gori ne smeju to da kažu zbog NATO i drugih međunarodnih organizacija, ali oni bi se najradije pripojili Srbiji. To se sve jasno vidi, poput zmijskog jajeta u kojem se vidi reptil unutra“.
Bliski ste stavovima i politici Građanskog demokratskog foruma (GDF)?
„Obzirom da sam ja stariji od GDF, rekao bih da su oni bliskiji meni. Prepoznajem problem da ta građanska opcija u Srbii više ne postoji, ovde je došlo do smrti ideologije. Mi ovde nemamo više levicu ili desnicu… Sada su ovde svi amorfna masa koja ispunjava nekakve uslove. Na javnoj sceni je glavna stvar nacionalizam, to je najvažnije“.
Mislite da ne postoji alternativa režimu?
„Ne. Kakva opozicija! Pogledajte samo ekološke proteste protiv projekta na reci Jadar, oni demonstriraju protiv Vučića koji je dozvolio dolazak Rio Tinta i što sprovodi Briselski sporazum, oni ga zbog toga kritikuju. Oni Vučića napadaju zbog politike na Kosovu i to je žalosno i smešno. Ta građanska ideologija ovde više ne postoji i obistinilo se ono što su govorili, da se srbi slože. Uspeli su, jedino se još nisu usaglasili oko toga ko treba da bude na vlasti“.
„Srpski svet“?
„Apsolutno, bez diskusije oko toga su svi saglasni. Ta Miloševićeva politika velike Srbije je još uvek živa, ona je pobedila i nikad nije ni bila ugrožena. Srbija je bila bombardovana, bili smo isključeni iz Ujedinjenih nacija, ceo svet se skupio protiv Miloševića i on pored svega toga nije pao u prvoj rundi. Trebalo je da bude i druge runde i da nije bilo onog Rusa koji je došao i rekao mu da se povuče i bilo bi je. To govori da je on bio legitiman, kao što je i Vučić legitiman možda ne u meri kao Milošević koji je imao preko 3 miliona glasova… On je izjavio „Mi ne znamo da radimo ali znamo da se bijemo“, „Nisu isključeni oružani sukobi“, on je sve najavio i za to dobio ogromnu podršku. Ta politika i dan-danas živi“.
Kako vidite Srbiju za godinu dana? Da li će izbori doneti neku promenu?
„Isto kao i sada, kao pre tri ili pre pet godina..Izbori neće doneti nikakvu promenu“. (Priredila: Milena Markov)
