Novak Đoković je odavno na prvom mestu u svetu, Vučić ne da Kosovo, Milorad začikava Bošnjacima, volimo braću Ruse i (Tarabićeve) žute, malo mrzimo Hrvate a naročito Albance, Poksi je pobedio u Lisabonu… Srbima kao da je ovo dovoljno. Šta će im Evropa, civilizacija, imaju svoj prkos, skupo i kičasto okićenu glavnu varoš pred Novu godinu, Vučića, Vulina…
BEOGRAD, 27 decembra 2021. – Srbija će na kalendaru 2021. godinu precrtati s pomešanim osećajima i bez posebnih razloga za zadovoljstvo jer, osim nespornog ekonomskog rasta kojim se hvali političko vodstvo, podele u društvu sve su očitije i oštrije, što bi izbore u aprilu moglo učiniti neizvesnijim nego dosad.
S tom neugodnom činjenicom suočio se potkraj godine i srpski predsjednik Aleksandar Vučić kad su ga hiljade ljudi izišlih širom zemlje na ekološke proteste protiv rudarenja litijuma, primorale na povlačenje i izmene dva sporna zakona, beleži Velimir Ilić, dopisnik Hine iz Beograda.
Premda mu Ustav ne daje izvršna već više protokolarna ovlašćenja, Vučić je godinama prisvajao sebi apsolutnu vlast i, uz obilatu propagandno-medijsku podrškuautoritarno deluje i kao premijer iz senke, namećući saradnicima da ga pitaju za većinu odluka ili ih donosi sam.
Utoliko mu je teže palo da prvi put javno prizna poraz i delimično udovoljiti zahtevima građansko-političkog pokreta Ekološki ustanak, čiji predvodnici istrajavaju u tome da vlast povuče štetne sporazume sa korporacijom Rio Tinto o istraživanju i kopanju litijuma na teritoriju cele Srbije.
Protesti su se dovukli na ivicu ozbiljnijih sukoba, postali narastajući politički ton godine na isteku, tim pre jer se od vlasti, pod pretnjom blokada u celoj zemlji, već u januaru 2022. traži proglašenje moratorijuma na eksploatiranje litijuma i ruda čija bi prerada dodatno ugrozila zemlju, vode i vazduh u zemlji.
Energetska ranjivost
Početak energetske krize sa gasom i strujom Srbija je (politički) amortizovala „sporazumom“ u Kremlju o nastavku isporuke ruskog gasa po cenama i uslovima znatno povoljnijim od berzovnih, ali ubrzo se pokazala ranjivost domaćeg elektroenergetskog ssistema.
Prvi veći sneg u decembru „kad mu vreme nije“ prouzrokovao je brojne kvarove na dalekovodima i ogolio prateće uzroke – pogrešno upravljanje resursima i opremom što je rezultat loše kadrovske politike i partitokracije. Sve to donelo je ispadanju trećine elektroenergetskog sistema iz pogona i do kolapsa i nateralo je vladu na trošak, uvoz struje po veoma nepovoljnim cenama.
Srbija električnu energiju čije su cene među najnižim u Evropi pretežno proizvodi u termo i hidroelektranama a pola tog energenta troši ionako oslabljena privreda i svaki incident se i te kako oseti.
U Evropskoj uniji „na sitno“
S energetskom krizom i ekološkim temama koincidiralo je otvaranje novih poglavlja u pregovorima s EU u Klasteru 4- Zelena agenda i održiva povezanost, koji uz transportnu politiku i transevropske mreže, uključuje poglavlje 15 o energetici, te 27 o životnoj sredini i klimatskim promjenama.
Reč je o prvom otvaranju novih poglavlja od pdecembra 2019. godine. Dvogodišnja stanka u evrointegracijama o kojima politička vrhuška, opozicija i 85 odsto građana razmišlja koliko je nekad o Haškom tribunalu razmišljao („deveta rupa na svirali“) razmišljao tromi Vojislav Koštunica, posledica je izostanka reformi, posebno na polju vladavine prava, slobode medija, i nezavisnosti pravosuđa.
Upravo ovo poslednje, promene u pravosuđu vezane uz izbor sudija i tužilaca naći će se na referendumu 16. januara. Za te izmene Ustava, neophodne za napredovanje ka članstvu u Uniji, Srbija je dobila suglasnost Venecijanske komisije, ali je u domaćoj javnosti osporena izmjena Zakona o referendumu kojom je ukinut izlazni prag od 50 odsto.
Kod dela građana predložene izmene podgrejale su sumnje u moguće zloupotrebe kod važnih pitanja, poput najavljenog referenduma o kopanju litijuma, a u perspektivi bogami i o statusu Kosova, čiju nezavisnost Srbija uporno odbija da prizna.
Ekologija i/ili politika
Devedesetsedam dana pred parlamentarne i predsjedničke izbore i izbora za beogradsku upravu vlast je pojačala kampanju učvršćivanja pozicije, osvojene na izborima usred pandemije covida-19, juna 2020. godine.
Bez obzira što naspram sebe ima neuverljivu i heterogenu opoziciju, vlast je krajem godine pokazala da su joj ekološki protesti i masovno izlivanje naroda na ulice i trgove postali kamenčić u cipeli i vođe protesta optužuje za političke motive. Tome dodaje i želju da, pod paskom očuvanja životne sredine, žele da naškode predsjedniku države.
Sociolog i (najoybiljniji) istraživač javnog mnjenja u zemlji, Srećko Mihajlović početkom decembra je naglasio da „treba obratiti punu pažnju na potencijal ekoloških protesta jer činjenica da ih podržava dve petine Beograđana i jedna trećina Srbije, nije zanemarljiva“.
Opozicija se ukrupnjava, ali sve to izgleda koliko žalosno toliko i smešno. Prema najavama nekih „patriJotskih“ snaga Srbija samo što nije postala kraljevina. Jedna nešto značajnija opoziciona družina (Stranka slobode i pravde Dragana Đilaca, Narodna stranka Vuka jeremića i Demokratska stranka Zorana Lutovca još kriju karte. Ranije su govorili da bi Vučiću na megdan mogla potpredsednica SSP Marinika Tepić, a čaršija priča da će se karte otvoriti narednog meseca, uz isticanje jakog kandidata za beogradskog gradonačelnika.
Prema susedima, Kosovu, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i EU jedine poruke dobrih namera stižu od Zorana Vuletića i njegovog Građanskog demokratskog foruma s kojim se niko ne bi udružio jer njegovu politiku (trajno rešenje pitanje Kosova, pružena ruka susedima, što dalje od Kine u Rusije i što bliže zapadu) podržava mali procenat građana Srbije.
Ono što je izvesno, Vučićevi se (i u Beogradu) mogu nadati još jednom trijumfu, čak i ako ne zahvate lopatom u spremljene vreće sa glasovima. Tročetvrtinska Srbija gleda samo Njegove televizije i svako drukčije mišljenje je isključeno. Ako se tome dodaju skice generala ratnog zločinca i jedan natpis na nekom banjalučkom zidu (gde je rđavo naslikan propagator srpskog sveta, blentovina Aleksandar Vulin) jasno je za koga će se opredeliti većinska Srbija. Za takvom stanje optužbe se dele na vučićevce, EU (svet) i opoziciju koja se s ovim prvima nadmeće u srbovanju, antievropejstvu…
Aduti vlasti
Vladajuća koalicija, nasuprot kvasanju nezadovoljstvu i podelama koje forsira proskribovanjem neistomišljenika i političkih protivnika, za keca u rukavu drži vođu SNS-a i šefa države koji se svakodnevnim pojavljivanjem u medijima i narodu obećava kule i gradove.
Vlast sebi prisvaja značaj zbog miliona doza vakcina protiv korone, na desetine otvorenih fabrika, porast direktnih stranih ulaganja… Očekuje se da će Srbija imati BDP od oko 52,4 milijarde evra, za oko 20 milijardi eura dodatne vrednosti u poređenju sa 2012-om i javni dug koji bi krajem godine mogao biti između 56 i 57 posto BDP-a. U drugoj polovini ddecembra nezaposlenost je bila od oko 10 odsto, uz povećanje prosječne plaće na skoro 550 eura. Sve ove brojke valja uzeti s velikom rezervom!
Naprednjaci i njihov vođa računaju i na učinak populističke novčane pomoći u vreme pandemije – lani 100 evra, ove godine dvaput po 30 i jednom 20 evra za punoljetne osobe, te dodatnih 50 evra penzionerima.
Ali, statistika ne ide uvek pod ruku sa cenama u prodavnicama i uprkos tvrdnjama da je međugodišnja inflacija od 6,6 odsto u granicama prognozirane, Vlada je morala intervenisati ograničenjem cena ključnih proizvoda – šećera, brašna, ulja, svinjskog mesa i mleka. Ipak, prosečna plata nedovoljna je za potrošačku korpu.
U regiji korak napred, tri nazad
Srbija je nastavila da zagovara inicijativu preimenovanu iz „mini Shengena“ u Otvoreni Balkan, koju dosad podržavaju Severna Makedonija i Albanija, a cilj je proširiti je i na ostale zemlje regije koje su zastale u čekaonici proširenja Europske unije. Crnu Goru to ne zanima, BiH takođe, a Kosovo je ubeđeno da je to Vučićeva ujdruma.
Odnosi Beograda i Prištine, uprkos posredovanju SAD i EU i dalje ne mrdaju sa nule. Tu i tamo, kad zatreba političarima s obe strane granice isfabrikuju se napetosti i incidenti. Beograd drži snažne veze sa Banjalukom u šta malobrojni s obe strae Drine (s razlogom!) imaju rezervu.
S „mantijaškom“ državicom (Crna Gora) stvari su se smirile (prividno) otkako je Zdravko Krivokapić skrpio prosrpsku (anticrnogorsku) vladu u Podgorici i Crnogroci sada u znatno većem broju uzdišu za svojim najvećim gradom – Beogradom.
Guglanje
Novak Đoković je odavno na prvom mestu u svetu, Vučić ne da Kosovo, Milorad začikava Bošnjacima, volimo braću Ruse i (Tarabićeve) žute, malo mrzimo Hrvate a naročito Albance, Poksi je pobedio u Lisabonu… Srbima kao da je ovo dovoljno. Šta će im Evropa, civilizacija, imaju svoj prkos, skupo i kičasto okićenu glavnu varoš pred Novu godinu, Vučića, Vulina…
Negde stoji da su „nas“ ove godine napustili Mira Furlan, Rialda Kadrić, Đorđe Balašević, Predrag Živković Tozovac, Milan Lane Gutović, Marko Živić, Marinko Rokvić, Merima Njegomir…
Ako na pretraživaču ukucate šta su Srbi „guglali“ ove godine dobićete: Nove mere, Prijava za 30 evra, Marinko Rokvić, Đorđe Balašević, Krizni štab, Popcat, Novak Đoković, NBA i Crna svadba.
Takva zemlja i njeni stanovnici u narednoj godini ne mogu da očekuju mnogo berićeta.
Čak ni njen najveći grad (hvala Novom Pazaru) koji nema snage da se odupre svom palanačkom duhu i prikaže film koji je nedavno u festivalu u Berlinu označen kao najbolji u Evropi a glavna glumica (Jasna Đuričić), građanka Srbije za najbolju u Evropi.
Da li i zbog iskompleksiranih b/h došljaka koji su zaposeli vrhušku kulturne scene! Inače, kao frišku vest vam saopštavamo da je svetina koja se bliži kraju društva kao civilizovane zajednice pozvana da glasa: Da Darko Šarić izađe „pošalji 2 na 3113“ a „da uđe pošalji 666 n1 3113“. U Zadrugu, jasno!
Velimir Ilić/Dragan Banjac
