Snežana Čongradin
Najbolji evropski film, razume se, samim tim – jedan od najboljih na svetu iz prošle godine, koji govori o tome kako je Srbija, pod režimom diktatora i zločinca, Slobodana Miloševića, počinila genocid nad srebreničkim muslimanima, ovih dana zaobilazi Beograd.
Ne, ne ide ni u Novi Sad, ovogodišnju, zamislite, prestonicu evropske kulture, ne ide ni u jedan centar u kojem u većinskom delu žive građani i građanke koji se izjašnjavaju kao Srpkinje i Srbi, već ide dole, sve do Novog Pazara.
Stiže uskoro u Sandžak, gde žive ljudi većinske nacionalne i verske pripadnosti kao žrtve genocida o kojem film govori.
Ponovimo, na takav način da je dobio nagradu za najbolje ostvarenje filmske umetnosti prošle godine u Evropi.
Taj užas i sramota koja se nadvija nad nama tako hladno i neobuzimajuće, prazno i neosetljivo, da film „Quo vadis, Aida?“ ne može da bude prikazan u gradu, sedištu, organizacionom centru genocida u Srebrenici, više od 25 godina posle te najveće tragedije na evropskom tlu, još od Hitlera i nacističke Nemačke, pritiska, pritiska najsnažnije, usled izostanka reakcije bar malog, pa i najmanjeg dela društva.
Murali Ratku Mladiću, sprovoditelju i direktnom izvršitelju genocida, niču po Beogradu i ostalim gradovima Srbije, čini se, a i jasno je, po nalozima te „duboke“ države, preciznije – tajnog plana Aleksandra Vučića.
I, tako je, prilika je uvek ista i iscrpljujuća, sramna i paklena – aktuelnog predsednika Srbije koji je u vreme izvršenja genocida nad Bošnjacima u Srebrenici bio jedan od ključnih izvora podstrekavanja, huškanja i odvratnog, nezamislivog laganja i manipulacije kako bi taj masakr opravdao a pre toga u taj mrak poveo što veći broj ljudi.
Ne može se reći da je on zbog nekog drugog razloga više kriv i zao.
Ne može se biti nečovek tolikih razmera pa relativizovati, poricati, ili smatrati dosadnom i deplasiranom tu temu, ovu najznačajniju odrednicu „našeg“ predsednika.
A ne može iz najprostijeg razloga, ako ništa, onda sa stanovišta i s obzirom na zacrtane i predstojeće ciljeve – pokušaja borbe sa njegovom autoritarnom vlašću.
Izvesno, aktuelna Vučićeva politička klika snosi odgovornost za mnoga druga zlodela, ali ako mu se zanemaruje najistinskije zlo i najveći greh iz ratova devedesetih, ocenjujući takvu očiglednost kao nevažnu u odnosu na ostale, izvesnost uspeha, oporavka i promene najosnovnijih vrednosti ovdašnje zajednice, ne da nije garantovana, odnosno blizu svoje realizacije, nego je unapred osuđena na propast.
Najdublje zlo onog koji uništava tolike živote, predvodeći najsnažniju mašineriju laži i korupcije, ne sme da se preskače i opravdava nekakvim razmišljanjima o tome da mi kao građani nemamo ništa sa tim zločinima, da nas ne interesuju, da je to greh naših očeva i majki, da smo mi potpuno od tog konteksta oduzeti.
Da, zapravo, ne znamo ni šta je u tom smislu sve istina što se u odnosu na to vreme tvrdi, da su zločini bili na svim stranama…
To je jedan novi krug pakla koji novija generacija gradi za sebe i one generacije koje tek dolaze.
Reč je, čini se, o jednom dubokom egocentrizmu, gluposti i primitivizmu, sledstvenim upravo linijama svega što im je prethodilo unazad decenijama.
Brižljivo odgajano, bez mogućnosti da se, usled siromaštva i nesreće iz tog narativa nekako izuzme, odnosno da se laži, brutalne laži, kao i posledično nasilje, koji su odneli toliko hiljada života, prepoznaju kao sredstvo za bogaćenje, obično materijalno bogaćenje hulja i zlikovaca iz skupštinskih klupa i institucija države.
Do žrtava, saosećanja i prepoznavanja razloga smrti ljudi druge nacionalnosti i vere, za šta odgovornost snose, između ostalih, upravo Aleksandar Vučić i njegovi pajtosi Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, današnji vladari građanima Srbije, nismo ni blizu da stignemo.
Zato će i ovaj film otići samo tamo gde je jedino moguće, u sredinu etničke pripadnosti žrtava genocida, Bošnjaka u Sandžaku.
Njihovi dželati, aktuelna vlast države u kojoj žive i čiji su građani, pritom im se ponovo, iznova podsmevaju, žvrljajući po Beogradu lik najvećeg krvnika – Ratka Mladića.
Izazivaju ratno stanje na ulicama, dok nova generacija političara, iskrenih protivnika aktuelnog režima, kaže – nemam ja ništa sa tim, a i, šta su oni, ovi što nisu Srbi, nama Srbima sve radili.
Razmere te propasti i siline zla bile su i ostaju neizmerljive.
(Danas)
