BEOGRAD, 6. decembra 2021. – U susret međunarodnom danu ljudskih prava u Medija centru su danas o problemima nestalih tokom poslednjih sukoba na Kosovu govorili predstavnici srpskih i albanskih porodica – Gordana Đikanović, Nataša Šćepanović, Bajram Qerkinaj, Marinko Đurić, Đyla Haziri i Sevdije Osmani.
„Dvadesetdve godine imamo zastoj u pronalaženju naših nestalih“, rekla je Gordana Đikanović, ističući da i srpske i albanske porodice dele istu sudbinu. Ona je posebno zahvalna medijima bez čije, kaže, podrške ne mogu da prodru do onih „i u Prištini i u Beogradu koji zatvaraju oči pred onim o čemu mi govorimo“.
Ona je istakla da se još uvek ne zna ništa o 1.630 nestalh na Kosovu i naglasila da oni imaju „pravo na istinu, pravo da saznamo gde su naši nestali“. Đikanović je kazala da su oni prošle nedelje na istu temu govorili i u Prištini i da žali što neki od pozvanih predstavnika vlasti nisu došli na konferenciju.
Kroz naše zajedničke napore mi smo problem nestalih podigli na nivo da se o tome raspravlja i na svetskom nivou, rekla je Nataša Šćepanović. „Dvadesetčetiri godine je dug period ali naša odlučnost ne slabi. Nama je oduzeto pravo da saznamo njihovu sudbinu i tužne su i tragične naše reči“. Šćepanović kaže da svi počinioci zločina za to treba da odgovaraju kako po međunarodnim tako i po domaćim zakonima, što bi, uz pronalaženje nestalih osoba i njihovo dostojanstveno sahranjivanje, bio preduslov za pomirenje i izgradnju multietničkog društva na Kosovu.
Barjam Qerkinaj (Ćerkinaj) postavlja pitanje da li i oni, članovi porodica nestalih, treba da se priklonimo političrima koji o tom problemu izgleda ne žele da govore. „Ko nama krši naša ljudska prava, da li političari u Prištini i Beogradu! Pozdravljam sve majke posebno, jer ne boli Bajrama više nego neku majku!“ On kaže da oni od političara više ne mogu da dišu. „Vazduha nam je manje svakog dana, a i ne čujemo se dobro. Mislim da je potrebno da se našim političarima vrati humani aspekt i tražim od svih familija da se ujedinimo i izađemo pred oba parlamenta, u Prištini i u Beogradu“. Ćerkinaj smatra da je sve na ovim prostorima ispolitizovano i da od političara, kosovskih i srpskih, ne treba da mnogo očekuju „sve dok oni sede u svojim mekanim foteljama“
„Gde smo mi? Pravimo li bunu? Ne pravimo! Iako ne znamo gde su naša deca! Osam stotina Albanaca je u Batajnici, među njima je i mnogo dece… Tri puta smo slali dopise predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i – nema odgovora. Oni pričaju u Briselu i Vašingtonu, ovde ne“, rekao je Ćerkinaj i apelovao da se srpske i albanske porodice „oko rane koju imamo“ ujedine još više. „Sve se zna o masovnim grobnicama, i u Srbiji i na Kosovu, treba da svi zajedno idemo kod Aleksandra Vučića (srpeman sam da na železničkoj stanici spavam tri, četiri dana ako treba) i da treba reći – kako stoje stvari!“
O nemerljivom bolu srpskih i albanskih majki govorio je i Marinko Đurić i potom citirao Milorada Pavića („Ja sam pripadnik najomraženijeg naroda na svetu“ i upitao „da li smo tako nešto zaslužili“. Đurić je rekao da srpski narod ima tri majke – Jevrosimu, majku Jugovića i Angelinu a o ovoj poslednjoj je na albanskom jeziku iščitao šta je zapisano na Kosovu.
Đyla Haziri je mišljenja da se po pitanju nestalih neće mnogo uraditi sve dok se ne donesu zakoni o nestalim osobama. „Do tada bićemo i dalje gaženi“ rekla je uz opasku da „pitanje nestalih ne treba bude talac jedne osobe ma ko god ona bila“.
Sevdije Osmani je kratko poručila da ima samo jedan zahtev – da pronađe svoja dva brata.
Iako je uredno pozvan direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković nije se odazvao pozivu srpskih i albanskih porodica na ovu konferenciju.
Dragan Banjac
