среда, новембар 20, 2024

Jugoslavija se raspala da bismo kupovali u „Lidlu“

Slične objave

Podeli

Razgovori na Forumu: Nenad Prokić pisac, član Političkog saveta GDF

„Ne znam šta je nacionalni interes ni šta je nacija, danas su multinacionalne kompanije jače od država. Nacionalni interes uglavnom služi za zloupotrebu. Nacionalni interes je da imaš dobru platu, dobro obrazovanje, dobre lekare. Nije mi nacionalni interes da dižem spomenike razbojnicima i generalima koji su izdali vojsku kojoj su dali zakletvu. Nije ni to kada se dižu spomenici ljudima od pre 700 godina“

Razgovarala: Olivera Ježina

Osnivač ste „Beogradskog kruga“ i  „Foruma pisaca“, uvek ste se zalagali za liberalnu, građansku opciju. Danas ste član Političkog saveta GDF, koliko uporište ima ta politika u današnjoj Srbiji?

„Nema je! Tog uporišta nema, nikad ga nije ni bilo. Svi mi koji smo se bavili takvom politikom, izražavanjem takviih političkih stavova, možemo da kažemo da je naš politički život niz poraza. Čak ni Zoran Đinđić nikada nije imao više od sedam odsto podrške u ovom biračkom telu. Radi se o jednoj maloj, izuzetno žilavoj političkoj struji, rekao bih čak i neuništivoj ali sa gotovo nikakvim izgledima u protekle tri decenije da napravi neki boljitak u društvu, da svoju politiku implementira i da je prihvati većina građana. Nisu krivi za opšti poraz ovih ideja nacionalisti, radikali, naprednjaci, kriva je druga Srbija koja nikad nije uspela da pridobije veći deo građana. Ona je uvek bila u svojoj kuli od slonovače, uvek se svađala, bilo je tu i nepristojnih koalicija koje su tu politiku izdavale“.

„Baviti se politikom na pošten način“, kaže Prokić, „znači neizdavati svoj politički stav. S druge strane politika jeste prebiranje nekih stavova, pronalaženje zajedničkih konstanti ali mora da postoji jedan razuman stepen nespokojstva. Kada je Liberalno demokratska partija ušla sa manjinskom podrškom u koaliciju sa DS i SPS to je bilo kraj njene politike. Nisi više mogao da kažeš da iskreno zastupaš svoje stavove jer si morao da praviš kompromise koji su bili truli, to su tzv karijes koalicije. One se uvek ubrzano vrate onome ko ih je pravio. Baviti se politikom u Srbiji i izdati svoje principe je besmisleno, zbog toga što je neko drugi jači. Nikada do sada, a male su šanse i za ubuduće, neće biti realno da liberalna opcija bude jača i da ona diktira uslove u koalicijama, već će uvek biti slabija i sa njom će se prebijati razne koalicije i ona će na kraju biti uništena od onog ko je bio jači. To je istorija te liberalne misli u Srbiji ne samo sada posle sloma Jugoslavije već i ranije kroz XIX vek, u kojem su ti ljudi bili proganjani i nikad nisu uspevali da budu shvaćeni. To je i njihova krivica, nije samo krivica ovih drugih“.

Ne možeš da se nadaš ni u koga ako se ne nadaš u sebe: Nenad Prokić (foto: portalforum.rs)

Prokić navodi stav Aleksandra Hercena, ruskog filozofa koji je živeo sredinom XIX veka, koji je još tada je rekao, misleći na balkanske narode, da su to više prirodne stihije nego organizovana društva i političke zajednice. „Mi živimo u narodu u kome se sve stihijski odvija u takvim uslovima nešto organizovati i napraviti jeste zaista veoma teško“.

„GDF nastavlja tu najplemenitiju političku struju, on je gotovo jedini trenutno na političkoj sceni. Sve ostale ideje su korumpirane i spremne da zarad nekoliko poslaničkih mesta naprave teške kompromise koji će ih na kraju ugasiti“.

Zašto kao građani decenijama trpimo najgore na najodgovornijim političkim pozicijama?

„Zato što ih biramo. Naši dikatori su birani diktatori, oni su legalno na vlasti. Ja nikad neću pristati da aboliram narod, on je jedna apstrakcija. Ko to može da razgovara sa narodom, ko to može da stvarno zna šta narod hoće? To je uvek zloupotrebljeno i sve što narod hoće je smislio neki dikator, legalno izabrani nažalost. To je slaba strana demokratije u predpolitičkim društvima. Demokratija je nežna biljka. U Francuskoj traje više od dvesta godina ali je i dalje takva. Tu mora da postoji razuman stepen nespokojstva i to nije za one homosapiense koji to još uvek nisu razvili. Homosapiens je gramziv, on je štetočinski, sklon korupciji, prevari. Gde god je došao u bilo koji nenaseljeni kraj sveta tu je 90 odsto biljnih i životinjskih vrsta nestalo u narednih par decenija. Mi smo štetočine, uništvamo planetu, mi smo opasna vrsta“.

„Ipak, mi jesmo i herojska vrsta, razum je najveća tekovina života na planeti, nju ima samo homosapieens. Ali, mi smo takvi da je kapitalizam jedna verna slika naše duše. Sve drugo što je probalo da postane drugačije od tog nekog seljačkog kapitalizma „daj mi profit, daj meni, samo meni i nikom drugom“ sve je propalo. Ili je komunizam primio ideje kapitalizma u okviru svojih vrhuški, ili je propao. Sada je zapad pobedio i na istoku i doživljava sudbinu oplođivača crne udovice. Sada će taj zapad Kina, Rusija  snažne zemlje istoka da ih progutaju. Neverovatna je ta prepotencija zapada koji uvodi sankcije Rusiji zbog Ukrajne, a očekuje da dobije jeftino gas. Sada u situaciji kada je poskupeo gas, oni kažu da je Putin bezobrazan zato što kaže da je to nevidljiva ruka tržišta. Zapad će sada morati da bira, ili Ukrajna ili gas, i po starom dobrom principu oni će izabrati – gas. To je politika, kako kaže jedan naš pisac blizak GDF svedočimo ubrzanoj „srbijizaciji sveta“. Mi smo očekivali nakon sloma Miloševića da ćemo mi prihvatiti neke svetske ideje, a izgleda da je došlo do suprotnog procesa. Mi smo izvezli naše katastrofalne ideje, načine ponašanja i ono što je nas upropastilo i van naših granica“.

Imamo li čemu da se nadamo od evropske zajednice?

„Ona je u velikoj krizi. Ne možeš da se nadaš ni u koga ako se ne nadaš u sebe. Koliko znam nas, mi se u sebe ne nadamo. Mi se nadamo u pokojeg tenisera ili neku drugu pobedu sportiste ali se u svoje potencijale ne nadamo. Da to nije istina ne bismo zvali Kineze da nam ovde grade fabrike već bi ih sami izgradili. Jugoslavija se raspala da bismo kupovali u Lidlu. Sada se vidi da su sve zemlje propatile od raspada Jugoslavije, i Hrvatska I Bosna i Slovenija, pritom smo se poklali onako najprimitivnije, a ustvari smo podlegli osvetničkim varijantama još od II svetskog rata velikih sila koje su nas smatrale nebitnim i rascepkale su nas da bi lakše mogle da manipulišu nama u svrhu svog profita. Umesto da smo zadržali veliku zemlju, da smo se dogovorili šta da uradimo da i dalje budemo jedno veliko tržište koje je važno svima, sada smo svoji na svome u bednim državicama, banana republikama od Triglava do Đevđelije. Nevažni nikome, sa nepoverenjem u sebe same i mržnjom prema susedu jer uvek su krivi oni preko granice, nikad mi!“

Koliko dugo možemo da izdržimo kao društvo u ovakvom sistemu?

„Društvo u smislu kritičkog odnosa ne postoji. Organizovano društvo nemamo nego upravo, kao što kaže Hercen, stihiju. Kako te voda odnese. Imamo kontrolisane medije nemamo slobodnu misao, kada je mišljenje nametnuto to je ništa. Mi tako možemo zauvek, mi smo na to pristali. Više nema opozicije. Ti sada vidiš da je opozicija u mnogim segmentima gora nego vlast. Ne vidim nikog u opoziciji osim GDF čija politička misao je dobra za budućnost. Opozicione televizije danas na isti način komuniciraju sa društvom kao i RTS, nema razlike. Zašto bih onda veraovao da će biti bolje kada oni dođu na vlast? Uostalom, oni su već i bili vlast. Svi ti instrumenti, dovođenje kineskih firmi su izmišljene pod prethodnom vlašću. Kineski most rađen bez tendera je bio prva takva sumnjiva rabota, ovi su naravno preuzeli sve najgore od svojih prethodnika nisu preuzeli ništa što je bilo bolje. Tako da nema društva, kad nema kritike, nema rezona koji bi nas vukao ka sopstvenom interesu, mi čak ni neprepoznajemo sopstveni interes. Ovde se prepoznaje interes pojedinaca i grupa koji se kasnije predstavi kao opšti interes. Nacionalizam ovde, to je utočište za hulje, to nije ljubav prema svom društvu, državi, otadžbini nego je ljubav prema samom sebi“.

Šta bi bio naš nacionalni interes objektivni?

„Ne znam šta je nacionalni interes ni šta je nacija, danas su multinacionalne kompanije jače od država. Nacionalni interes uglavnom služi za zloupotrebu. Nacionalni interes je da imaš dobru platu, dobro obrazovanje, dobre lekare. Nije mi nacionalni interes da dižem spomenike razbojnicima i generalima koji su izdali vojsku kojoj su dali zakletvu. Nije ni to kada se dižu spomenici ljudima od pre 700 godina i priča kako smo mi uspešna nacija. To jeste bio uspeh pre 700 godina ali ne znači da je i sada. Nacionalni interes je živeti potpuno rasterećeno od problema o kojima se trubi ovde trideset godina, a niko se nije potrudio od političara da obezbedi takvu vrstu mira. Nije nacionalni interes dovesti stranca već je to da ti napraviš fabriku, da budeš sposoban da sam napraviš prugu. Naravno ne možeš sve sam, jer si potkradan trideset godina pa nema više sredstava za to. Ipak, postoji neko elementarno poštenje koje mora da se vrati u politiku i politika GDF upravo to propagira. I to je različito od svih“.

Društvo u smislu kritičkog odnosa ne postoji. Organizovano društvo nemamo nego upravo, kao što kaže Hercen, stihiju: Nenad Prokić (foto: portalforum.rs)

Kako gledate na ponašanje sprpskih političara prema regionu?

„Užasno! Ta krivica koja je vek tuđa i nikad tvoja, taj politički život koji se zasniva na mržnji prema susedima, na zavađenom narodu a ne na uspesima u ekonomiji i obrazovanju. Oni ne mogu da žive od uspeha nego od zavađenog naroda. Moraš da mrziš Hrvata da ne bi mrzeo lidera ili partiju na vlasti. Moraš da mrziš Bošnjaka, Albanca jer su oni krivi za sve, a ne ti čiji je neki tvoj čauš naprravio kuću na Kopaoniku van svih pravila pa ne može da se sruši. Jesu li i za to krivi Albanci?! Ili onaj ko je odgovoran ovde? Kosovo je bolno pitanje kao u primerima u prošlosti je ostao predmet epohalnih teških sramotnih zloupotreba samih Srba, nisu tu mnogo štete načinili drugi već upravo sami Srbi. Kako Ćosić kaže „ko je jamio jamio“ sad je kasno da se žališ, dok smo bacali na tenkove cveće na tenkove za Vukovar, trebalo je da zamislimo više o tome da li će to da nam se vrati. A vratilo nam se!“

Da li postoji nešto u jeziku politike što bismo mogli da nazovemo individualnim, ljudskim interesom od tog nacionalnog interesa?

„To je eshatološko pitanje. Kada se govori o ljubavi, ljubav nije za sebe, nego je za drugog. Naši političari izjavljuju ljubav sami sebi ili svom nacionu, a upravo je to potpuno suprotno. Ljubav je za druge, ljubav je za Hrvata, Bošnjaka kada naravno pričamo o regionalnoj politici. To da voliš sebe je normalno, a da voliš drugog to treba da pokažeš. To je nešto što ovde strašno fali.. Ovde su ispuštene bezbrojne generacije, koje su nevaspitane. Nevaspitanje prelazi sve granice. Kada uđeš u gradski prevoz ti vidiš da svi koji nosi ranac, ne da neće da ga skinu, već ne znaju da treba da ga skinu, da ne bi mlatio po nosu nekog ko je  iza njega. To nije zla namera već oni nemaju ni primisao o urbanom civilizovanom ponašanju. Ti kad ga pitaš zašto ga ne skine nego te udara po nosu, on zine, misli da si ti nevaspitan što ga pitaš to. Školstvo je katastrofalno, jedine nade ostaju na roditeljima ali oni rade po ceo dan da prežive, deca su na ulici…  Rastu generacije koje kada dođu u doba realne vlasti kroz sledećih deset godina biće užasni problemi jer su neobrazovani nevaspitani, ma ne znaju da hodaju ulicom“.

Kako Vam izgleda kulturna scena u odnosu na političku?

„Sve je na individualnoj osnovi. Neko skrpi neki projekat, pozorište de fako više ne postoji. Osamdesetih godina svaka premijera u pozorištu je bila događaj, dolazili su ljudi, pisalo se o tome. Bilo je sve u istorijsko-individualnoj sprezi, pitanja su se otvarala zatvarala.. Sada je sve postalo kao ove zadruge. Dali su pare ljudima koji su zaposleni u pozorištu i nema para za projekte, sada ko donese pare može da pravi šta hoće. Nema repertoarske politike, nema ni velikih predstava, naravno za njih je potrebno stanje u društvu. Mi smo i tu omanuli. Obično se kaže da su zla vremena dobra za pozorište, stvaralaštvo uopšte. Mi ni u tom domenu nismo uspeli da se iskažemo, da u pozorištu rešimo neki problem koji nije rešio neko drugi, koji se negde drugde rešava. Ovde se blesavo aplaudira i cereka nad problemima koji nas uništavaju. Televizija i mediji su upregnuti u sveopštu šarenu lažu i prevaru koja vlada u medijskom prostoru“.

Ima li izlaza?

„Uvek ima izlaza. Jevreji kažu da iz svake situacije uvek postoei najmanje dva izlaza a često i mnogo više, ali za to je potrebno prvo pogledati sebe u oči, tvrdo sagledati svoju situaciju, odmeriti ko je kriv za to i onda polako pokušati da izađeš… Ne možeš trideset godina nešto da popravljaš i da očekuješ od jednog čoveka da to preko noći reši. To je nemoguće. Mi sada imamo bruto dohodak manji nego 1989. godine. Gde smo mi proveli to vreme, šta smo radili sve te godine?“

Šta smo radili?

„Mi smo mrzeli. Gađali smo susede, mrzeli se sa celim svetom i sami na kraju ispali potpuno poražena strana. Danas smo mi tu gde jesmo ne zato što smo se zamerili drugima, već zato što smo se zamerili samima sebi, mi smo pucali sebi u nogu. Dozvolili smo da najgori vladaju ovde. Ne možeš da imaš Miloševića i da se nadaš da će ti  biti dobro. Mi ćemo sto godina vaditi fleke zato što je 95 odsto glasalo za njega“.

Uvek ima izlaza. Jevreji kažu da iz svake situacije uvek postoei najmanje dva izlaza a često i mnogo više: Nenad Prokić (foto: portalforum.rs)

Jesmo li propustili šansu 2000. godine?

„Srbija nikad ne propusti šansu da propusti šansu. Nismo mi imali nikakvu šansu 2000. godine. Svi mi koji smo se uperili da magarcu ispravimo krivu stvar, bolje da smo nešto drugo radili jer izgleda da magarac voli da ima krivu stvar. To je nešto što je ovde očigledno. Šta ti ima da učiš nekoga ko očigledno neće da bude naučen? Ko hoće da živi pod diktatorom, hoće da mrzi suseda, da živi u korupciji, da bude nezaposlen, da veruje u ono što mu servira štampa, taj ne misli svojom glavom. Taj je neobavešten i smatra da je neko drugi kriv a ne on sam. Nije preuzeo nijednog trenutka odgovornost za samog sebe u svojoj državi, samim tim odgovoran je za stanje koje je proizvedeno takvim nesagledavanjem opšte situacije. Nije to baš tako teško bilo saznati. Ovde se to stalno poslovično govori, kada ćeš glasati za opoziciju, pa glasaću onda kada dođe na vlast. Sada je još gore ova opozicija ne zaslužuje da se glasa za nju, svaka politička nada ugašena je na neodređeno vreme, dok se ne pojavi neko dovoljno hrabar da se upusti u objašnjavanje ozbiljnosti situacije u kojoj se ovo društvo nalazi. Ovako se nestaje. To sam rekao na osnivačkoj Skupštini LDP 2005.godine. Rekao sam da ako mi ne uspemo u svojim naporima, ovde će za sto godina ovde živeti neki drugi ljudi koji će znati da prepoznaju svoj interes. Svaki popis stanovništva je jedan Novi Sad manje. Ljudi odlaze u egzoduse, oni se nevraćaju. Drugo je to što oni počnu da mrze državu koja im je omogućila blagostanje, pa se ovde vraćaju da glasaju za najgore sa penzijama nemačkim i američkim. Oni imaju druge probleme, jer oni tamo nikada neće moći da budu članovi društva na vrhu, ali su sa finansijskim mogućnostima kakve ovde mogu samo da sanjaju. Zbog tih problema tamo oni će početi da podgrejavaju loše stvari ovde, to je dijaspora oduvek radila i ovi su im se uvek udvarali. To je jedan besomučni krug, mi se zaglupljujemo tako što ponavljamo stalno iste greške, tako se nestaje. To nije nacionalizam to je odlazak u ništavilo, to je dekadentnost u populaciji kada više ljudi umire nego što se rađa vodi u kraj. Ovde će živeti Afganistanci ili neki drugi, a nas neće biti jer mi odlazimo I nećemo se vratiti“.

Da vas ne pitam kako vidite Srbiju za godinu dana?

„Isto kao i sada. Srbija više nije ni za kritiku. Na nju gledam blagonaklono, kao na nekog bolesnika priključenog na sve moguće aparate nesposobnog da proizvede jednu misao koja će mu doneti dobro. Možda sam ranije tokom tih godina kada sam se bavio politikom i davanjem izjava bio preoštar. To odavno više ne radim, ovo radim za GDF. Nemam publiku, nemam kome da pričam. Kome ću da pričam kada tamo neki Željko Mitrović ima rešenje za sve, da lebdi čovek u vazduhu, da prevari ćelije… Tome se veruje, to on ima poruku za ljude. Ja više nemam. (Uredili M. M. i D. B.)