Piše: Nikola Samardžić
Vučićeva poseta Putinu u Sočiju podrška je ruskoj aneksiji Krima i okupaciji dela Ukrajine, i definitivna poruka o odustajanju od evropskog opredeljenja.
Naročito nakon napada na Ukrajinu, svaka saradnja s Rusijom izdaja je evropske civilizacije.
Zapadni Balkan i Ukrajina su za Rusiju područja zamrznutog sukoba koje je potrebno distancirati od evropskog susedstva strahovladom naoružanih bandi i ratnih zločinaca, organizovanim kriminalom i sistemskom korupcijom.
Rusija pretvara Srbiju u kanalizacioni odvod sopstvenog propadanja, u kojem je Putin pronašao jedan lični, intimni smisao.
Zastalost Rusije, u kojoj su neuspešne i ekonomske i demokratske reforme, Putin pretvara u stratešku snagu u odnosima sa Zapadom, dok koristi uzdržanost, prepadnutost ili korupciju zapadnih zvaničnika.
U njihovim prvim godinama nakon preuzimanja vlasti, Zapad je Putina, docnije i Vučića, pogrešno procenio, ne uviđajući potencijal antropološkog zla i bolesne destrukcije.
Svaki Putinov uspeh bio je poruka o besmislu ujedinjene Evrope.
I svaki takav uspeh je upravo Rusija najskuplje plaćala.
Putin i Vučić nisu samo problem Rusije i Srbije.
Putinov i Vučićev magični realizam, njihovo banalno i skaredno ruganje razumu i stvarnosti, metastaza je maligniteta postmoderne koja je relativizovala vrednost činjenica.
Njihova post-istina je isključivo u službi opstanka na vlasti, u epohi u kojoj su masovne likvidacije anahronizam.
Ipak zarobljeni u vremenu koje je prethodilo padu komunizma i raspadu Sovjetskog Saveza, Putin i Vučić izgradili su, prilagođene savremenosti, destruktivne sisteme projektovanih iluzija.
Ideali super države i super moći Rusiju i Srbiju ostavljaju bez životnih snaga i optimizma za budućnost, truju i životnu i susedsku okolinu.
Putinova politička kultura je suicidalna.
Takvog karaktera je svaki Vučićev projekat, i kad je u nekoj ravni zasnovan na javnom interesu.
Putinova Rusija ne smatra Ukrajinu državom.
Ni Srbiju ne smatra državom.
One moraju nestati utapanjem u sluzavu emulziju zavetnog slavjanofilskog identiteta.
Ali Putin vidi ulogu Rusije pre svega kao konfliktnu.
Vučić nije u konfliktu jedino sa službom koja je izmislila, potom redizajnirala njegovu partiju.
SNS je takođe iluzija magičnog realizma.
SNS ne postoji bez korupcije koja je motiv mobilizacije najprizemnijih pobuda i namera.
Putinov deda bio je boljševik.
Putin i Vučić nisu imali problem da u svoj lični boljševički privatan prostor uključe crkvu, biznis, ofšor račune, državne institucije, mafijaše i prevarante.
Oni mrze i preziru evropski svet, podelu vlasti, predvidivost institucija, svaku kreativnost, kao da ih vodi potisnuto osećanje manje vrednosti.
Evropa je prostor jednakosti i slobode, liberalizacija podrazumeva gubitak kontrole.
Raspad SSSR za Putina je katastrofa.
Za Miloševića, Šešelja i Vučića katastrofa je bio pad komunizma. Zato je zvanična srpska politika tragala za surogatom poretka koji je Tito delimično i slučajno zaljuljao u sukobu sa Staljinom.
Pripadnik nove jednospolne klase pitomaca SANU izjavio je da će Srbija nestati za deset godina.
Pronicljiv je cinizam povlašćenih. Samo dodatak da preživi.
(Danas)
