Objektivnost i nasilje

Svetislav Basara

Sa izuzetkom vlada Milana Piroćanca i Zorana Đinđića, nikada nije bilo srpskog režima koji nije bio nasilan, pa čak i svirep. Nije, dakle, problem ovaj ili onaj režimski predvodnik, već duboko ukorenjeni kulturni model koji visoko vrednuje, veliča (i opravdava) nasilje

Gornji naslov parafraza je naslova briljantne (nepročitane) Đinđićeve studije Subjektivnost i nasilje iz koje, nažalost, ni autor nije izvukao pouku. Ovde ću iskoristiti citat filozofiji vičnijeg Sretena Ugričića da bih pokazao šta je Đinđić „hteo da kaže“ kritičkom analizom Hegelove teze o „identitetu istorije i pojma, stvarnosti i uma“.

Ovako Ugričić tumači Đinđića: „Život proizvodi sistem kao svoju istinu, ali kad sistem u istoriji pokuša da se obistini, pojavljuje se nasilje, u raznim vidovima, izbija i traje kriza, jer je nasilje strašna nadoknada za raskorak između sveta u našoj glavi i sveta izvan naše glave. Ali kriza je i rodno mesto saznanja i refleksije, bez čega nema subjektivnosti, tj. slobodnog samosvesnog delanja“.

Srbija je svakako bila (i ostala) jedna od poslednjih zemalja na svetu u kojoj bi se društvena stvarnost dala filozofski preurediti. Filozofski posmatrano, u Srbiji suštinski nema nikakvog raskoraka između svetova iz naših glava i svetova izvan glava; žalosno stanje u Srbiji proizlazi upravo iz gotovo animističkog odsustva tog raskoraka, apsolutne nerazgraničenosti javnog i privatnog, stvarnog i prividnog, nemogućeg i mogućeg.

Osnovna Đinđićeva ideja – o kojoj u javnosti nije govorio (ili je govorio retko), jer nije imao kome da govori – bila je uspostavljanje realnog, ne pseudomitološkog, političkog sistema i buđenje uspavanih, u kolektivitet utopljenih, subjektivnosti. Da bi to ostvario, morao je – nije li i sam pisao o tome – pribeći nasilju subjektivnosti nad objektivnošću. On to nije hteo. A nije imao ni s kim, sve da je i hteo.

Sve da i nije ritualno ubijen, stari poredak besporetka, tj. odsustva raskoraka između glava i okolne stvarnosti, vrlo bi se brzo ponovo uspostavio, verovatno istog trenutka kada se ponovo i uspostavio, a uspostavljen je jedva nekoliko meseci posle Đinđićevog streljanja.

Ne treba imati nikakvih sumnji: Đinđić nije streljan zato što je bio neka ozbiljna prepreka povratku starog režima, nego je streljan za primer. Morbidna Amfilohijeva nadgrobna govorancija svima je to nedvosmisleno stavila na znanje.

Permanentne krize Srbije kao začaranog parohijalnog sveta kolektivističke objektivacije, mogu se povremeno (i privremeno) razrešiti samo prinošenjem ljudskih žrtava, prerušenih u političke atentate. Rene Žirar je napisao sjajne stranice na tu temu.

Povod za ovaj tekst zapravo je bio periodično ritualno naricanje nad „talasom nasilja“, koji je zaista preplavio Srbiju. Naricanjem se, međutim, nasilje ne sprečava – štaviše, pre ga priziva – protiv nasilja se (i to sa promenljivim uspehom) može boriti samo država koja neprestano teži uspostavljanju monopola nad nasiljem. Ono što je dodatno jalovo, pa i jadno, u naricanjima nad talasom nasilja je njegova dnevna politizacija, tj. neskrivena namera da se talas nasilja poveže sa režimom Aleksandra Vučića, koji jeste nasilan, ali koji je daleko od najnasilnijeg srpskog režima.

Sa izuzetkom dvaju pokušaja, obaju ugušenih u krvi – mislim na vladu Milana Piroćanca u 19. i vladu Zorana Đinđića u 21. veku – nikada nije bilo srpskog režima koji nije bio nasilan, pa čak i svirep. Nakon, recimo, izbora koji su Piroćančevi naprednjaci izgubili od radikala, bilo je više od sedamdeset mrtvih, neki od njih nabijeni na kolac.
Nije, dakle, problem ovaj ili onaj režim, ovaj ili onaj režimski predvodnik – to su puki izvršioci – problem je duboko ukorenjeni tribalni kulturni model koji visoko vrednuje, veliča (i opravdava) nasilje.

Očevi srpske državnosti su u neukosti smatrali da se nasilje može držati na lancu i biti usmereno prema spolja, prema stvarnim i izmišljenim neprijateljima Srbije – a Srbiji su, osim Rusije, svi neprijatelji – ali to nije moguće, pogotovo nije moguće u sredini u kojoj se ljudska subjektivnost i identitet preziru i u kojoj izvesnu (tržišnu, nije prejaka reč) vrednost ima samo kolektivni identitet.

Kulturni model je možda mogao biti promenjen na početku ovog veka. To više nikada neće biti moguće.

(NIN)