уторак, новембар 26, 2024

Dinko Gruhonjić: Slepi Dositej i sveti Nikolaj

Slične objave

Podeli

Simboli društva koje je utonulo u militantno-klerikalni mrak

Nedavno su – naravno, nepoznati – počinioci oslepeli Dositeja Obradovića prikazanog na muralu na zidu studentske “male menze” u kampusu Univerziteta u Novom Sadu, nedaleko od Trga Dositeja Obradovića i spomenika podignutog u njegovu čast. Otkuda to da je nekome palo na pamet da pošalje poruku da je prosvetitelj nepoželjan u univerzitetskom kampusu?

Priredio: Dinko Gruhonjić

Ispod Dositejevog lika na muralu se nalazi i njegova čuvena poruka: “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci”. Nepoznati počinioci oslepeli su Dositeja crnom bojom. Zvona i crna boja su karakteristični za Crkvu Srbije. Poruka je jasna: društvo u kojem crkva i političko-intelektualni promoteri mržnje vode glavnu reč, jeste društvo koje prezire i Dositeja i prosvetiteljstvo.

Jer Dimitrije Obradović – kaluđerskog imena Dositej – pobegao je iz manastira i tako načinio pun krug: od srednjovekovnog bega Svetog Save u manastir, došao je trenutak da Dositej, prosvetitelj u doba prosvetiteljstva, odbaci monaštvo, posveti se putovanjima i učenju, i tako (pokuša da) označi dolazak novog doba. Obišao je ceo Balkan, Malu Aziju, Nemačku, Italiju, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. Njegovi biografi navode da je poznavao mnoge jezike: grčki, latinski, nemački, ruski, engleski, francuski, italijanski, rumunski, albanski. Usvojio je kredo “Prosvetom ka slobodi”. Zagovarao je princip zdravog razuma. Insistirao je na važnosti škole i nauke. Bio je prvi srpski ministar prosvete i osnivač Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Bio je veliki zagovornik verske tolerancije i ravnopravnosti. Bio je svestan da su svaki verski fanatizam i isključivost, upravo sa stanovišta hrišćanstva, jeres i greh. Svome je narodu poručivao da iz drugih kultura slobodno prihvate bolje i naprednije stvari. Smatrao je da ženska deca treba da uče isto kao i muška. Dositej je umro dok je radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

Drugim rečima, Dositej Obradović je bio zagovornik evropskog kulturnog obrasca i trudio se da ga promoviše u tadašnjoj Srbiji. U takvoj Srbiji dominantno veoma neobrazovanih ljudi bio je obeležen kao “tuđin sa zapada”. Najupornija u tome bila je crkva koja suštinski nikada i nije prestala da vodi kampanju protiv Dositeja. U vreme kvislinške vlade Milana Nedića Dositej je bio izbačen iz školskog programa. U novije vreme, recimo na Saboru srpske omladine koji je održan u manastiru Studenica 2003. godine, za Dositeja je rečeno da je “guba koju treba istrebiti”, jer ga slave jedino “evroslinavci”. Za crkvu, on je stranac, špijun i uljez. Uostalom, kada crkva danas govori i o Svetom Savi, ona ne govori o njemu kao konkretnoj istorijskoj, među ostalim, i prosvetiteljskoj ličnosti, već govori o svetosavlju, koje sa Svetim Savom – sem imena – slabo da ima ikakve veze.

Očevi svetosavlja u 20. veku, poput Justina Popovića, za razliku od Dositeja za Evropu kažu da “živi u tami” i da je “katastrofa neizbežna”. On “upozorava” da se ta katastrofa i ta tama nadnosi i nad Srbe i to – “kroz dositejevštinu”. “Jer dositejevština jeste lakomislena vera u svemoć humanističke nauke, u svemoć humanističke prosvete, u svemoć humanističke kulture, u svemoć humanističke tehnike, u svemoć humanističke civilizacije“. Po Justinu, uticaj humanizma je “tragičan” jer je “stvorio u nas sukob između crkve i škole”. Justin Popović je kanonizovan 2010. godine u Hramu Svetog Save u Beogradu i od tada je Prepodobni Justin Ćelijski.

U istom je hramu pre njega kanonizovan i sledbenik iste misli, Nikolaj Velimirović, i od tada se u crkvenom kalendaru vodi pod imenom Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, crkvenom odlukom iz 2003. godine. Nikolaj je, međutim, “dvostruki svetac”: za datume praznovanja njegovog imena uzeti su dan njegove smrti 18. mart i prenos njegovih zemnih ostataka iz SAD u Srbiju, 3. maj. Važio je za dobrog besednika te su ga zbog toga navodno nazivali i “Novi Zlatousti”.

Za Nikolaja, evropski narodi su “pod prokletstvom božijim jer oni nisu više narodi nego jazavci… dvonogi majmuni… zverovi a ne ljudi…” Naravno, za sve su krivi “Jevreji i njihov otac đavo”. Bio je duhovna inspiracija srpskom fašisti Dimitriju Ljotiću, kojem je spevao i himnu.

A evo šta je, između ostalog, još umeo da besedi:

“Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam (…) I evo u XX veku on je došao na ideju sv. Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“ (…) Nama je taj posao svršio sv. Sava, prvi među herojima u našoj istoriji (…) “koji je srpskom narodu učitelj u svemu, učitelj no ne jedino srpskome narodu – on može biti i današnjoj Evropi, učitelj o zdravom nacionalizmu svima”.

Kako je pisao Mirko Đorđević povodom ovih Nikolajevih reči: “…civilizacijska misija A. Hitlera se uzima ovde kao potvrda jednog svetosavlja, a svetosavlje se gradi kao totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po fašističkom modelu. Nikolaj ne stvara neko novo delo o sv. Savi – on definiše svetosavlje i u tome ostaje primer drugima.”

Prema Đorđeviću, tako konstruisano svetosavlje je u svakom pogledu retrogradni obrazac i ono predstavlja opiranje modernizacijskim procesima. Ono je “agonija palanke i njeno mentalno trajanje”, ono je i “ideološka podloga ideološke restauracije koja se prepoznaje po istrošenim obrascima”. Ili kako je svojevremeno pisao Miloš Vasić: “Teško Crkvi kojoj su Justin i Nikolaj svetitelji, a Filaret, Pahomije, Artemije i Kačavenda episkopi”. A teško i društvu koje veruje u takvu crkvu koju predvode takve osobe i takvi “mislioci”.

Dositej Obradović, uprkos trgovima, spomenicima, ulicama i studentskim i inim nagradama koje po njemu nose ime, potisnut je iz kulturne tradicije ovog društva. To je više nego logično, jer je ta tradicija svedena na militarističku i klerikalnu. Za takvu – dominantnu – misao svaka ideja o slobodi i demokratiji nije ništa drugo nego sumnjiva roba sa Zapada, koju žele da prošvercuju samo izdajnici i da nam tako “iskvare mladež”.

Zato su slepi Dositej i sveti Nikolaj simboli društva koje je utonulo u militantno-klerikalni mrak. Zato se – uprkos medijskim objavama – niko nije potrudio da obriše crnu boju iz Dositejevih očiju u univerzitetskom kampusu. Jer to – očigledno – nikome ne smeta: ni studentima koji, recimo, primaju Dositejevu stipendiju, ni njihovim nastavnicima. Među kojima ima i onih koji samo što u crkvenim mantijama ne dolaze na posao.

Samo su u društvu čiji su simboli slepi Dositej i sveti Nikolaj moguće tolike teorije zavere o “našoj” superiornosti nad ostatkom planete, o “izabranom narodu”, o svim mogućim glupostima i bedastoćama koje svedoče o poodmakloj bolesti društvenog organizma.

“Ne pravimo se pametniji od sviju, to je znak varvarstva“, govorio je Dositej.

(Autonomija, foto: Beta)