Piše: Ivan Srdanović
Velika je šteta što se mukotrpno osvajano nacionalno jedinstvo na svakom koraku rasipa i arči kao pleva.
Eto, recimo, u prevozu kroz glavni grad zaboravljamo na bratsku ljubav pa umesto da se osmehujemo, čest je slučaj da se mrko gledamo, sviramo jedni drugima i nazivamo raznim, životinjskim imenima.
Ponekad se čak i na svakakve saobraćajne ujdurme oguglalim vozačima javnog gradskog prevoza otme teška reč, pa i psovka!
Nema sumnje da su velike gužve razlog nedaćama koje raspolućuju narodnu sabornost baš u gradu u kome je zbog brojnih stranaca, diplomata i špijuna ona najpotrebnija. To je žalosno i valja da se promeni.
Narod okrivljuje mostove! Malo ih je, kažu stručnjaci.
Makišanima nedostaje metro.
Provincijalcima na proputovanju nedostaje obilaznica.
Železničarima vozovi.
Svetski putnici sanjare kako će se jednog dana ukrcati na voz ispod spomenika Vuku Karadžiću i odjezditi čak do Novoga Sada!
Vozači za svoje nedaće okrivljuju majmune, guske i ćurke.
Političari natčovečanskim naporima grade i obnavljaju posrnulu zemlju, ali je narod nazahvalan pa izumire te ga je sve manje. Iako se država mukotrpno, požrtvovano i samopregorno gradi, pa nam mnogobrojni neprijatelji odaju priznanja i skidaju kape ljudi i dalje beže iz nje.
Dobronamerni narod je radostan zbog obnove i izgradnje.
Ko se ne bi veselio tome što će Ćićevac i Trstenik dobiti auto-put? Kruševljani će dobiti obilaznicu, Kraljevo postati saobraćajno čvorište, a možda će i neki vozač kamiona iz Niša umesto preko Kragujevca za Čačak poći ovim drumom!
Ne treba gledati samo Beograd! Valja graditi puteve i tamo gde nema gužvi!
No, nešto se možda može i u zakrčenoj prestonici učiniti.
Recimo, svakome ko se vozi mostovima preko Save jasno je da gužve ne nastaju na njima već posle: na obližnjim petljama, raskrsnicama i prilaznim putevima.
Uzmimo na primer čuvenu „Gazelu“. Gužve nastaju posle mosta, uglavnom oko Autokomande, a zatim i na neobičnom izlazu sa auto-puta prema Dušanovcu. Već posle „Plavog mosta“, gužvi više nema!
Ipak, zanimljivo je da gradskim neimarima nikada nije palo na pamet da prošire put. O tome da se napravi još jedna traka do Velikog Mokrog Luga, pa čak i petlja kojom bi se olakšale muke žitelja sela u okolini Beograda kao što su Kaluđerica, ili već pomenuti VML, nema govora!
Velika je šteta što su se Tesla, Milanković i Pupin odavno upokojili, jer da su tu, naši najveći mislioci bi možda smislili rešenje kako da se auto-put proširi. Moguće je da bi neko od tih genija znao kako da se reši lavirint zvani „izlaz za Dušanovac“?
Dobro, možda ne treba dati seljanima petlju da mogu da se vozikaju tamo-ovamo od Kumodraža do Kaluđerice, ali zašto bi se naša država sramotila pred strancima koji imaju ambasade i predstavništva u našoj metropoli? Zar Beograd ne može da dobije još jednu, malenu, možda tek zaustavnu tračicu od ruinirane beogradske pivare bar do Plavog mosta?
Šta li bi na to rekao veliki Tesla? Zamislimo tog genija da se rodio tek pre tridesetak godina, da je još neshvaćen, da nije dobio vizu za USA i da vozi taksi ili raznosi hranu izgladnelom građanstvu.
Zamislimo da smo, eto, seli u njegov polovnjak i da smo se sa tim genijem zaglavili negde u okolini Autokomande pa ga, onako uzgred, priupitamo za mišljenje. „Gospodine Nikola šta vi mislite da li bi dobro bilo da se ovuda izgradi još jedna traka puta?“
Zamišljamo mudru glavu kako ćuti i vozi a onda joj iz očiju tek odjednom sevne ideja.
„Ma samo da ovaj majmun ispred da gas a ne da pušta ove sa strane da mu ulaze, već bi mi bili na Južnom bulevaru!“
I kada razmislite, vidite da genije ima pravo! Rodio se pametan i tu mu ni beogradska kaldrma ne može ništa!
Snalažljivost je ono što čeliči! Borba da isečemo drugog, da se bez žmigavca ubacimo, a onda šeretski zahvalimo sa sva četiri! To je duh ovog naroda koji je naučio da nikada nema svega dovoljno, da se bez laktanja ne može, a da u gužvama najbolje prolaze oni najsnalažljiviji, odabrani, alfa mužjaci i ženke – jednom rečju mi!
Ma ko da smo i odakle smo…