Tri su krupna izazova pred nama: siromaštvo, nepismenost (odsustvo profesionalnih kompetencija), i kosovsko pitanje (koje uključuje odnose sa susedima i evropsku integraciju).
Srbija je ušla u modernu epohu kao zajednica sitnog seljačkog poseda, malih, razlokanih varošica palanačke kulture, zadojena kolektivističkim obmanama, rusofilijom i evrofobijom.
Svaki od velikih izazova podrazumeva stalne reforme, prilagođavanje tehnološkom i društvenom napretku, neprestano preispitivanje dominantnih modela mišljenja i sekularizaciju, a pre svega uvođenje širih slojeva u realne ekonomske tokove.
Šanse za promene uvek su se otvarale u prelomnim vremenima. Prva, i propuštena, bio je pad komunizma krajem osamdesetih.
Druga, koja je delimično uspela, nastupila je nakon vojnog sloma Miloševića i JNA, i na početku sukoba Zapada i Rusije 1999-2000.
Treća tek dospeva, nakon velikih kriza zapadnog sveta, zahvaljujući porazu Donalda Trampa, odlasku kancelarke Angele Merkel i debaklu Bregzita.
Ni za jednu suštinsku promenu nismo bili intelektualno, idejno spremni.
Nismo ni dalje.
Peti oktobar izvela je odlična organizacija opozicije, a ondašnji kriminalni režim ukazivao je i na dosluh i saradnju sa zapadnim službama.
Vučićev režim postao je zloslutni dogovor, možda i prećutni, Zapada, Rusije i Kine.
Krajem osamdesetih izostao je okrugli sto vlasti i opozicije koji je doprineo mirnom padu komunizma u Istočnoj Evropi.
Peti oktobar odigrao se u jednome opštem rasulu.
Nedavno je propao pokušaj posredovanja evropskih parlamentaraca i opozicije pred potrebom da se izborni uslovi prilagode načelu pravne i političke jednakosti svake jedinke s pravom glasa.
Ne uspevaju ni pozivi da se opozicija okupi na jedinstvenoj listi, koja bi uspela tek nakon okruglog stola svih relevantnih političkih činilaca, pojedinaca i organizacija, kako nijedan glas ne bi propao, a birači motivisali utiskom o sinergiji i slozi.
Za razliku od nekadašnje Čehoslovačke, od Poljske ili od baltičkih republika, pa i od Hrvatske i Slovenije, ovde nikad nije bilo naučnika, pisaca, umetnika, koji bi bili u stanju da ponude platformu suštinskih promena: ulazak u evropsku ekonomiju i kulturni prostor, okretanje razumu i politika prosvetiteljstva, iskreno žaljenje zbog počinjenih zločina i pomirenje s jugoslovenskim susedima.
Jedna od najznačajnijih studija srpske antijugoslovenske posleratne kulture, Knjiga o Ćosiću advokata Dragoljuba Todorovića, otkriva istorijsko poreklo interesnih i ideoloških veza uspostavljenih između onog dela režima kojim su upravljali Aleksandar Ranković i njegovi nastavljači u Miloševićevoj epohi, i intelektualne elite najgorih vremena.
Drugim rečima, iz jedne male skupine naučnika, pisaca i umetnika, okupljenih u stanu u Siminoj 9a, regrutovani su oni koji su sprovodili kadrovsku i ideološku politiku na univerzitetima, u Akademiji i Matici, i misaonu strategiju koja je počinjala u zloglasnom Politikinom subotnjem kulturnom dodatku, a završavala, logično, na Pinku, Palmi, Farmama i Zadrugama.
Tako ostajemo i bez opozicionog dogovora o ulasku u Evropu, dogovora o slobodi, civilizaciji, biznisu, nauci i tehnologiji. I ekološki pokreti su rusofilski, radikalski, pašićevski.
(Dnevni list Danas)
