Aleksej Kišjuhas
Prošlo je dvadeset i kusur godina od Petog oktobra 2000. I, rečima filozofa Momčila Bajagića, jesmo li srećniji, jesmo pametniji?
Deca koja su tada bila polno začeta, danas već uveliko prate onlajn nastavu na fakultetima.
Peti oktobar beše politička (ali ne i društvena) revolucija u sociološkom smislu te reči.
Naime, društvene revolucije predstavljaju sistemske transformacije društvenih struktura, institucija i vrednosti, dok političke revolucije tipično samo svrgavaju dotadašnju vlast.
Upravo zato, srpsko duboko društvo je Petom oktobru ubrzo uzvratilo udarac, i sada smo tu gde jesmo.
Čak i onaj minimalni i tada izvojevani demokratski okvir – politički pluralizam, slobodni izbori i sloboda govora – danas su dovedeni u pitanje i neretko deluju svetlosnim godinama daleko odavde.
Čini se da ukidanje sankcija i izolacije od sveta, te privatizacija državne i društvene svojine, preostaju kao jedino nasleđe Petog oktobra. Malo li je na ovu skupoću?
U takvim okolnostima, a na godišnjicu ove političke revolucije, i prigodno i prirodno se postavljaju mnoga pitanja.
Da li su to očekivanja građana bila previsoka ili pak izneverena?
Ljubisav Đokić, poznatiji kao Džo Bagerista, već petog oktobra 2003. je po Večernjim novostima zamerao novim demokratskim vlastima jer su „rasprodate cementare, što hoće i vodu da prodaju strancima, i što se svi svađaju“.
Zvuči poznato?
Zatim, da li je na delu kontrarevolucija?
Da li to Milošević još diše? Uz Vučića, Dačića i Vulina na vlasti, po televizijama kao tumači društvene stvarnosti komotno defiluju živi simboli i aveti starog režima – Vojislav Šešelj, Nikola Šainović, Vladislav Jovanović, Zoran Anđelković, Ljubiša Ristić i nebrojeni drugi.
Dođavola, Kapetan Dragan danas u centru Beograda uredno prikuplja potpise za slobodu ubice Zorana Đinđića.
Bauk Petog oktobra kruži Srbijom.
I kad se danas drobi o izlasku na izbore (u jednoj ili u više kolona), ili o izlasku na ulicu, poziva se upravo na lekcije Petog oktobra.
Pa će npr. Boško Obradović tvrditi da je „Nemoguće pobediti Vučića bez novog Vojislava Koštunice“, misleći na samog desničarskog sebe.
A Dragan Đilas da „Samo jedna kolona može da pobedi zlo koje vlada“, aludirajući na sinergijsko ujedinjenje nekadašnjeg DOS.
Dok Vuk Jeremić reklamira izvesni „revanšizam“ prema SNS, SPS i TV Pink, time zatajno kritikujući neuspehe ili ograničene domete Petog oktobra.
Postavlja se i pitanje da li je moguć novi prevrat na ulici i kako ga postići?
Da li je moguća jedna anti-autoritarna mobilizacija građana u našoj Republici?
Novi talas građanske neposlušnosti, masovnih protesta, blokada i štrajkova, te odbrana izborne volje i prateći juriš na Skupštinu i TV Bastilju?
Drugim rečima, da li je moguć Peti oktobar 2.0?
Hajde da odmah razvejemo iluzije – ne, nije moguć.
Evo i taksativno zašto. Između dva režima (i dve opozicije) iz 2000. i 2021. mogu se povući mnoge zgodne paralele.
Međutim, tada zanemarujemo i one suštinske razlike između dva različita politička i društvena konteksta.
O njima u naučnom radu Otpor ka politici (2020) krajnje razborito svedoče istraživači Gazela Pudar Draško i Balša Delibašić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Samo što nema ko da ih pročita.
„Društvo Srbije nije spremno za efikasnu mobilizaciju, jer su okolnosti na globalnom i nacionalnom planu nepovoljne za javljanje alternative koja bi mogla da se suprotstavi rastućoj autoritarnosti režima“, pišu autori.
A zašto?
Prvo, Petog oktobra 2000, u opozicionoj Srbiji je postojala jasna vizija privrede i društva ka kojima valja stremiti.
Bila je to liberalno-kapitalistička demokratija.
Ali, dvadeset godina kasnije, ovakva vizija više ne postoji.
I opozicija i mnogi građani Srbije znaju šta neće (ovo što je sada) – ali pojma nemaju šta hoće.
Dok liberalnu demokratiju, kao i kapitalizam, danas kritikuju opozicionari i sa leva i sa desna, a bez da ponude jasnu alternativu.
Jednostavno rečeno, građani Srbije su tokom 1990-ih godina demonstrirali zahtevajući – demokratiju.
Danas će više ljudi na ulicu isterati protivnici vakcinacije, nego zagovornici demokratije.
Drugo, petooktobarska opozicija je Srbiju posmatrala kao jasno svrstanu uz EU i zemlje Zapada.
A današnja opozicija EU, i Zapad u celini, posmatra sa neskrivenom skepsom ili izdašnim podozrenjem i prezirom.
Na protestima 1996/97. godine, najviđenije zastave bile su one EU, Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Ferarija.
A opozicioni mahač zastavom EU ili, o jeresi, Amerike bi petog oktobra 2021. verovatno dobio batine.
Beograd je svojevremeno nastojao da bude svet, ali su se danas promenili i Beograd i svet.
Pa se na protestima Protiv diktature i 1 od 5 miliona (2017-2020) otvoreno isticalo da su jedine „dozvoljene“ zastave – one Republike Srbije.
I te su proteste pratile i mnoge vrednosne i ideološke kontroverze, poput zabrane govora Mirjani Karanović.
Treće, Srbija je u osvit Petog oktobra 2000. bila međunarodno izolovana zemlja pod strogim ekonomskim sankcijama.
Režimu Slobodana Miloševića protivila se celokupna međunarodna zajednica, uključujući tu i posve otvoreni rat, odnosno NATO bombardovanje Srbije samo godinu dana pre oktobarskog prevrata.
Ništa ni nalik nije prisutno dvadeset godina kasnije.
Zemlja je otvorena, vize su ukinute, investira se i trguje, mobilnost građana postoji, a Aleksandar Vučić deluje kao rado viđen gost u zemljama EU, u Kini, u Kremlju, pa čak i u Beloj kući onomad.
Umesto spoljne podrške promenama, postoji implicitna ili čak eksplicitna spoljna podrška režimu.
Četvrto, i neobično važno, najradije zaboravljamo na nivoe ekonomske devastacije i društvenog sloma u periodu pre Petog oktobra 2000.
Tokom Miloševićevog režima, BDP je pao je za vrtoglavih 53 odsto, uz hiperinflaciju i nestašicu i najosnovnijih životnih namirnica.
Švercovaše se benzin, cigarete, šunkarica i vajkrem, ljudi su bili nezaposleni, gladni, smrznuti i u doslovnom mraku.
Podsetimo se, u Srbiji su svakodnevno vladale i osmočasovne restrikcije – struje.
Pa je i tada Milošević osvojio 1,8 miliona ili 37 odsto glasova.
Da li to onda pobunjeni narod koji je većinski glasao za promene zaista treba da iznenađuje?
I šta tu da naročito mozgamo i dumamo o genijalnim taktikama lidera DOS glede rušenja Miloševića?
S druge strane, danas je ekonomija relativno stabilizovana, pa čak i sa tendencijom rasta zarade.
Da li je to odsustvo one apstraktne vladavine prava, nezavisnih institucija i slobodnih medija dovoljno da proizvede Peti oktobar 2.0?
Ili su za svenarodni bunt ipak neophodni hladni radijatori, sveće i promaja u novčaniku?
Peto i najzad, pogledajmo pobliže i u opoziciono liderstvo nekad i sad.
Od 19 lidera DOS 2000. godine, čak njih osam bili su univerzitetski profesori i/ili (oni stvarni!) doktori nauka.
Mićunović, Đinđić, Koštunica, Korać, Batić, Veselinov, Protić i Labus. Bili su to ljudi sa zavidnim karijerama i znanjem o društvu.
A među liderima celokupne današnje opozicije?
Pa, doktorirao je jedino Zoran Lutovac, i to 2014. Iako famozni doktorat po sebi ne mora da znači mnogo, biće da svedoči bar nešto o jednom drugačijem kulturnom kapitalu, pa i znanju, u toj distinkciji između nekadašnje i sadašnje opozicije.
I zato, možemo mi danas imitirati uspešne političke strategije rahmetli DOS.
Ali ne možemo imitirati tadašnji politički i društveni kontekst.
„Sve je isto, samo njega nema“ možda je zgodna sentenca, ali ona veze sa društvenom realnošću nema.
Nije isto, i potrebna su nam drugačija rešenja.
Bar dok još uvek imamo struju, grejanje, benzin, Koka-kolu i redovne plate – a nemamo vize i bombe po glavama.
Dok je drugo i veoma značajno pitanje zašto aktuelna opozicija u Srbiji kao vrednost uopšte ne smatra liberalnu demokratiju, EU i politički Zapad, ukoliko već nastoji da imitira ili da uči od Demokratske opozicije Srbije?
Zbog čega upadljivo ne nudi jasnu viziju srpskog društva?
Gde se dede ideologija?
A studenti?
Zašto umesto novog političkog Otpora imamo jedino – otpor ka politici, kako navode Pudar Draško i Delibašić?
I šta da radimo ako su najveća prepreka Petom oktobru, 2000. ili 2022. godine svejedno, bile i ostale one duboko autoritarne i konzervativne sklonosti većine građana Srbije?
Naših sunarodnika koji se radije povlače iz političke arene, a svoju sudbinu i život komotno prepuštaju u ruke najnovijih vladara i vlastelina, u zamenu za sitne ili pak obećane privilegije?
Jer, piši propalo ako su nam strani investitori i novi autoputevi lučonoše modernizacije i društvenog razvoja – umesto demokratije, vladavine prava i obrazovanja.
Ne zaboravimo da su i 2000. mnogi (danas razočarani) građani Srbije demokratiju shvatali jedino kao sredstvo za izlazak iz izolacije, bede i siromaštva, a ne kao vrednost po sebi.
Kao i da je autoritarni i koruptivni klijentelizam vladajuće partije bio i ostao osnovni modus operandi ovog društva ili političke zajednice, još od Pašića i komunista, preko Miloševića, pa sve do demokrata i naprednjaka danas. I to je tako. Umemo li bolje?
(Dnevni list Danas)
