Razgovori na forumu: Filip David, pisac, član Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma
Na kraju se sve svelo na to da se jedna vlast promeni a da se druga ne uspostvi na pravi, normalan način tako da se promene zaista i dogode. Bojim se da je to i danas veliki problem, kada pogledate našu opoziciju koja nije ni izbliza jaka kao što je bila ona u vreme rušenja Miloševića, tu imate toliko različitih opcija… Oni ne mogu da sastave ni jedan program koji bi ulivao poverenje i koji bi garantovao da će Srbija da stane ponovo na svoje noge i krene ponovo nekim normlnim putem.
Razgovarala: Olivera Ježina
Jednom ste rekli da pisac ne treba da bude u partiji, ipak osnivač ste svojevremenog Beogradskog kruga, Nezavisnog sindikata, Građanskog saveza, i sada ste u političkom savetu Građanskog demokratskog foruma. Ima li ova ideja za koju se zalažete kao i GDF svoje mesto u političkom životu u Srbiji i gde bi bilo to mesto?
„To je nastavak onoga što sam od početka podržavao, kako ste i sami spomenuli od Beogradskog kruga, preko SDP-a u najboljim danima, pa preko Građanskog saveza. Međutim pokazalo se da nažalost te građansko demokratske opcije i njihovi programi nisu napravljeni kako treba, obzirom da su svi oni u određenom vremenskom periodu jačali a zatim se raspadali, sve dok se potpuno ne raspadnu. Tako da mi u jednom periodu uopšte nismo imali ni jednu političku partiju koja je zastupala direktno i otvoreno ideju takozvane građanske demokratije. Zato je bilo neminovno da mi podržimo ono što se pojavilo na političkoj sceni a to je Građanski demokratski forum, koji nasleđuje tu tradiciju građanske demokratije. Sa zadovoljstvom mogu reći da imamo izuzetno jak Politički savet, koji je sačinjen uglavnom od nestranačkih ličnosti, što ne isključuje da među nama ima i članova GDF, mada je najvećim delom sačinjen od nezavisnih intelektualaca, što trenutno nema ni jedna druga politička organizacija. GDF je politička organizacija koja je u ovom trenutku u osniivanju, previranju, definisanju programa koji će jasno pokazati koje su to vrednosti demokratije, a koje su u međuvremenu isparile, izgubile se.. Ja u to verujem, pošto drugih političkih opcija nema bar koliko ja vidim, koje na ovaj način zastupaju tu građansku, demokratsku opciju. Svojevremeno to je bila i demokratska stranka koja se rasula u više delova, tako da od nje ništa nije ostalo. Mi moramo imati jednu stožernu partiju koja će nastupati nasuprot ove trenutno vladajuće partije koja je izrazito nacionalistička. Moram reći da je i u opoziciji veći deo partija politički mnogo bliži vladajućoj stranci nego građanskoj demokratiji“.
Uvek ste imali hrabrosti da ne samo uočite već i da precizno okarakterišete vreme u kome se politički nalazimo, da li je današnje vreme, vreme populizma laži i demagogije?
„Ja ne vidim to kao neku posebnu hrabrost, to je jedan stav koji sam oduvek zastupao i koji je na neki način i deo mog identiteta. Tu ima i politike ali nije samo ona u pitanju to je jedan moralni, etički stav prema onome što se događa u sredini u kojoj živite prevashodno, ali i ono što se događa u susednim zemljama koje su nam nekada bile bliske. To je jedan stav koji jeste politički ali je rekao bih pre svega moralni. Od prvog trenutka kada sam se javio sa nekim svojim uverenjima, razmišljanjima, intervjuima, tekstovima koje sam pisao mimo onoga što je beletristika, uvek sam zastupao tu tezu građanske demokratije jer smatram da je to jedina mogućost za normalan život, posebno kod nas na Balkanu gde su različite religije, različite kulturne sredine, gde je stalno neka tenzija prisutna, da je to ono što može da pomiri sva ta uverenja i omogući nam na kraju krajeva da živimo normalno“.
Zašto smo se vratili u političko vreme slično Miloševićevom kada smo već jednom iskoračili iz njega?
„Sada kad pogledamo malo u prošlost, pitamo se kakva je to demokratija bila, posle petog oktobra očekivanja su bila ogromna… Mislim da je i peti oktobar, i ta silna masa ljudi koja se okupila ispred Narodne Skupštine, oko petstotina hiljada ljudi, iznenadila i tadašnju opoziciju, DOS koji je ušao u te promene bez kvalitetnog programa. Ja ne znam koji je to program bio, na jednoj strani u pokušali da se dodvore nacionalistima, sa druge strane i u samom DOS-u je bilo političkih partija koje su izrazito nacionalističke i koje su vukle na svoju stranu“.
„Na kraju se sve svelo na to da se jedna vlast promeni a da se druga ne uspostvi na pravi, normalan način tako da se promene zaista i dogode. Bojim se da je to i danas veliki problem, kada pogledate našu opoziciju koja nije ni izbliza jaka kao što je bila ona u vreme rušenja Miloševića, tu imate toliko različitih opcija… Oni ne mogu da sastave ni jedan program koji bi ulivao poverenje i koji bi garantovao da će Srbija da stane ponovo na svoje noge i krene ponovo nekim normlnim putem“.
Zašto u političkom smislu kao građani ne napredujemo?
„Zato što ovde građana skoro da i nema, mislim u onom smislu političkom. Zatim dogodila se još jedna vrlo loša stvar a to je da su se mladi ljudi povukli iz politike ili su otišli negde napolje da zarade, da se zaposle. Neki su ostali ovde ali oni se prilagođavaju postojećoj situaciji što znači da dižu ruke od svega što bi se moglo nazvati promene, na nekom visokom političkom nivou, koje donose neku drugačiju vrstu života u Srbiji koji donosi drugačiji politički sistem. U ovom trenutku to izgleda veoma daleko. Nisam pristalica toga da se stvari predviđaju na duži vremenski period zbog toga što nikada ne možemo znati šta se sve može dogoditi u narednih pet godina, mada kako sada stvari stoje malo nade ima za te promene. To primećuju i ljudi koji dolaze sa strane pa nas često pitaju šta se događa sa mladim ljudima, ili su otišli u desno oni malobrojni koji su krenuli u politiku ili su rekli nas više ništa ne zanima osim naše konkretne egzistencije ili su jednostavno odlučili da odu odavde tamo gde mogu da nesmetano rade i zarade“.
„Mi smo verovali da će onog trenutka kada Milošević ode, poteći med i mleko da ćemo stati na svoje noge a onda se videlo da to nije tako lako ni jednostavno i da ukoliko se nemaju konkretne ideje i ako se nije sa tim idejama krenulo u promene nema napretka. Kako je vreme proticalo razočarenje je bilo sve veće, onda je u jednom trenutku došlo do toga da je novu vlast zamenila ona stara vlast sa starim idejama. Tako se danas DOS-a i petog oktobra sećamo sa izvesnom nostalgijom ali i sa zaljenjem jer do potrebnih promena nije došlo. Ovde se stalno govori o tome, kao papagaji ponavljaju da nas ceo svet mrzi, da ne voli Srbiju I Srbe ali prisetimo se samo posle petog oktobra kada je došlo do tog narodnog ustanka, da ga tako nazovem, kada je izgledalo da se nešto promenilo, tada smo dobilii podršku iz čitavog sveta. Svi su hvalili Srbiju, evo stala je Srbija na svoje noge, evo menja se, to je herojski narod.. Onda je sve to polako isčezlo i vratili smo se na staro, na staru priču da nas svet mrzi. Ne mrzi nas svet, nego se radi o tome da mi moramo sami u svojoj zemlji da se promenimo a ne da čekamo da neko sa strane od spolja menja situaciju u Srbiji“.
Da li je pojedinac odgovoran za državu kakva ona jeste?
„To je dosta teško pitanje, ja bih rekao da jeste ali istovremeno uvek sam govorio da pojedinci menjaju svet. Pojedinci sa svojim idejama, ljudi koji imaju tako da kažemo neku vrstu harizme, prisetimo se kroz svetsku istoriju ne samo srpsku menjali su svet sa svojim idejama hrabrim idejama..Sa druge strane pojedinac je taj koji se odupire, ja ne verujem u to da će mase same od sebe nešto promeniti. Isto tako imamo primera iz istorije da su mase polazile za najgorim vođama, za najgorim rešenjima da je dolazilo do svetskih ratova jer su mase bile izmanipulisane. Pojedinac mora da ima principe, da veruje u nešto, mada to spada u neku vrstu utopijskog razmišljanja. Ne verujem da jedan ili dva pojedinca mogu nešto da sami spromene ali ako se udruže i daju prave predloge i prava rešenja.. Mi nemamo u ovom trenutku takvih pojedinaca ali nažalost nema ih ni u svetu, Evropi, vidimo samo šta se događa u Sjedinjenim američkim državama sa njihovim predsednicima. To je veliki problem u čitavom svetu, to što je svet politički gledano u jednoj velikoj krizi“.
Javni moral ne postoji…
„Javni moral je razbijen, ne znam da li je to posledica te kapitalističke trke za profitom, uzdizanja kapitalističkog tržišta kao glavnog arbitra u svim stvarima, ali je tačno da javnog morala nema. To je jedna od mojih tema i u ovim natpisima i intervjuima koje sam davao, da nije dovoljno čak da se neka zemlja ekonomski uzdigne, da postigne dobre rezultate samo na ekonomskom planu ako je moral potpuno nepostojeći. Vidimo šta se u Srbiji dešava, taj neki primitivizam i prostakluk je preovladao, uvek se pitamo da li su ti rijalitiji koji se emituju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama doprineli tome ili je to posledica toga što javnog morala više nema. Zavladao je primitivizam koji ide ruku pod ruku sa glupošću, koji su „brat i sestra“ i koji stvara neku vrstu fanatizma i anestezira narodne mase da ne misle, dajte malo rijalitija dajte granda i sličnih sadržaja…Ja mogu razumeti i potrebu za time ipak moraju da postoje neke granice nekog javnog morala, ne možete pornografiju javno emitovati u vreme udranog termina, da psovke postaju jedini način komunikacije koji se iz rijalitija prenosi u Skupštinu ili iz Skupštine u rijaliti potpuno je svejedno, nažalost to je put kojim se danas ide. Bojim se da sve ovo vodi u potpunu katastrofu, kulturnu katastrofu“.
Vaš pogled na kosovski problem?
„Ja tu nikada nisam imao problema moram reći, zbog toga sam trpeo žestoke kritke pa čak i pretnje, ja sam od prvog trenutka govorio da treba priznati nezavisnost Kosova. Zato što svako odugovlačenje, kao što možemo da vidimo zaoštrava situaciju, a ona je takva da tamo postoji srpsko stanovništvo, njima će biti sve gore. Ne može njima biti bolje dokle god se vodi ova politika, „nikad Kosovo nećemo priznati“ . Kosovo treba priznati sa obavezom, međunarodnom potpisanom, da budu zaštićene srpske svetinje, manastiri, da srpsko stanovništvo dobije sva prava koja pripadaju jednom narodu koji tu živi i živeo je, jednom rečju da se obezbedi najnormalniji život za one koji su tamo. Druga stvar je da se izbegne novi ratni sukob, jer Kosovo je jedno od žarišta ovde na Balkanu i malo treba u promenama svetske situacije, na primer da Rusi kažu krenite, zbog njihovih problema koje imaju na Krimu da dođe do velikih sukoba koji neće biti samo balkanski već i evropski a može lako postati i svetski. Takođe možemo videti kakvi su to u stvari odnosi, tu se stalno nešto ispod žita trguje, uvek postoji ekonomska razmena ali uz konstantne uvrede. Ne znam kako stoji na Kosovu, ne pratim njihove novine, izgleda da tamo novina više i nema kako čujem od nekih prijatelja koji su upućeni obzirom da je to mala sredina i da novine ne mogu ni da opstanu. Ovde kod nas ovi naši tabloidi stalno šire mržnju, ideju da je nemoguće da se živi zajedno, da su albanci niža klasa. Kroz istoriju nije bilo tako, treba samo pogledati, jer danas su to sve neke novostvorene predstve o tome što je nekada izgledalo potpuno drugačije. Pre ili kasnije, nema tu rešenja drugog ili ćemo se dogovoriti, napraviti jedno područje mira koje neće predstavljati opasnost za čitavu Evropu ili će se pretvoriti u jedno opasno žarište koje će se pretvoriti u neviđene strahote svima, ne samo albancima, nama nego već i čitavom regionu. U takvom scenariju neće biti moguće da se ne umešaju velike sile na kraju, a mi ćemo onda biti kolateralna žrtva kao što smo i često bili“.
Kako vidite Srbiju za godinu dana?
„Bez velikih promena, čak i sadašnji uticaj tih velikih sila SAD, EU slabi jer su i oni sami u političkoj krizi naročito SAD, posle povlačenja iz Avganistana. EU sa druge strane nikako ne može da se usaglasi oko ključnih pitanja, imate tu desnu struju izrazito prisutnu u Poljskoj, Mađarskoj i tu se ne može očekivati da će biti donete neke krupne odluke koje će moći da se sprovedu. Tako da mislim da nam predstoji jedna stagnacija. Naravno veliko je pitanje i u kom prvcu će krenuti Evropa i svet sa svim ovim događanjima, pa će to da se onda na neki način odrazi i na Srbiju. Srbija ne može voditi u tom smislu neku samostalnu krupnu politiku, ona mora vezivati za neke snažne ekonomske države ali isto tako za države gde se poštuju ljudska prava, demokratija. Ne verujem u ovu našu vlast ni malo, ne verujem između ostalog zbog toga što mi ni očemu nemamo tačne informacije, evo govori se o nekim velikim ekonomskim uspesima, bio bih zadovoljan da je sve to tačno i ako sam u intelektualnoj opoziciji i ako kritikujem vlast. Sada imamo situaciju da se javljaju ozbiljni, priznati ekonomisti koji tvrde da je sve to „šarena laža“, da je sve to zasnovano na nekim podacima kojima se manipuliše, imamo imamo i ovu epidemiju kojoj se nezna kraj, e pa ako je to tako, kada se sve to sklopi to je jedna dosta neizvesna situacija za budućnost. Šta da kažem, spasa nam nema, propasti nećemo“. (Uredila M. M.)
