Andrić je ne-do-sti-žan! On je mnogo veći od ovih srpskih, hrvatskih i bosanskih literatura i on se događa u hiljadu godina. On je kompletan pisac u svakom pogledu i mnogo je većeg formata nego što je naš jezik
POŽAREVAC/BEOGRAD, 15. Septembra 2021. – U Centru za kulturu sinoć je predstavljen novi roman Svetislava Basare, Kontraendorfin, a urednik u Centru Bojan Gačević, najavljujući gosta, zahvalio je laureatu NIN-ove nagrade za 2020. godinu što je došao u Požarevac, grad u kome pisac ima brojnu čitalačku publiku. U maloj pozorišnoj sali sa Basarom je razgovarala glumica Olivera Ježina.
Na pitanje da li ga veseli što je jedan od četvorice dvostrukih laureata prestižne NIN-ove nagrade, Basara je rekao da su četvorica dvostruki a jedan trostruki – Oskar Davičo. „Vrlo me veseli ova nagrada, tim pre što je druga došla za knjigu koja je jako išla na živce ‘divnim’ stvorenjima sa desnice srpske, svetosavske i ona mi vredi kao trostruka. Velika mi je satisfakcija što je iznervirala ovu ekipu.“
Šta očekuje od čitalaca, da li barem toliko napora koliko je on uložio u pisanje i da li je to moguće. To je moguće, kazao je Basara, uz opasku da će im biti mnogo lakše jer će ipak kraće trajati. „Kontraendorfin nije pitka, knjiga lagana za čitanje. Zanimljiva jeste ali je materija takva da sam je pisao sa naporom. Ima nekoliko slojeva. Čitanje nije zabava kao što nije ni pisanje, izuzimajući trivijalne, špijunske književnosti. Moj poslednji roman je knjiga koja zahteva pažnju i nadam se da su oni koji su je iščitali našli isto ono zadovoljstvo (pomalo gorko jer o gorkim stvarima sam pisao) koje sam ja imao pišući je.“
Zašto je za postupak razbijanja mitova i legendi srpskog življa uzeo te fiktivne, kako je rekla Ježina, biografije naših velikana kao što su Ivo Andrić, Desanka Maksimović i Matija Bećković. „To sam radio zbog toga što su oni kao idoli u srpskom novobožačkom panteonu, oni se kao mnogo obožavaju iako su samo mrtve figure iako su neki još živi, a koji tu služe lutkarskom jednom pozorištu ili orijentalnom karađoz pozorištu, pozorištu senki. Ideja nije bila da se razobliče mitovi. Mit se ne može razbiti, ali ja već dugo, nekoliko decenija neprestano govorim o uticaju tih mitova na realnost. Smatram da je pozorište senki idealna metafora, recimo mi pravimo šipak, a tamo izađe konjska glava. Ono što vidimo to je dostupno, ta patetika, ta egzaltiranost, taj patos – to je na ekranu tog pozorišta a iza toga se deli plen, orgija, bulazni… To je ogromna razlika između onoga što se predstavlja, što nije i onoga što stvarno jeste.“
Šta je laž u srpskoj kulturi? „Uh, to je kao da sednete na mravinjak… ali evo Desanka Maksimović. Ona je laž. Ona je basnoslovno slavljena, inače. Solidna pesnikinja za osnovnoškolski uzrast, uvod u poeziju. Ali, za života joj je građen spomenik ali da ne bude zabune nisam poznavao damu i nisam imao ništa protiv nje. Ali imamo, recimo Novicu Tadića (1949-2011 – p.D.B.) kakvog Evropa današnja nema a koji je umro u bedi, dostojanstveno kako završava svaki pesnik. I to je bio njegov izbor. Dakle, prave vrednosti su negde u sivoj zoni a nekakve izmišljene i lažne vrednosti su u prvom planu. Iz kulturnig modela se rađa politika. Ne možete očekivati da imamo švedske političare a u kulturnom modelu nešto što ni u nekim afričkim zemljama ne rade. To je tesno povezano, stepen kulture određuje stepen politike.“
Kao građani ne napredujemo u političkom smislu jer smo zatvoreni u to mrtvo mitsko vreme, kaže Basara. „Šta se radi u Srbiji od 1894. godine? Umesto da se Srbija, kolika jeste i kakva jeste, kao zemlja uredi, uvedu zakoni, urede institucije i da se stabilizuju, teži se tome da se povećaju teritorije. Kao kada čovek napravi kuću od ćerpića i još nije uveo ni vodu a on dograđuje… Nerealne ambicije! Nemaš državu a hoćeš da napraviš veću. To nisu mogle da urade ni mnogo veće i snažnije zemlje, i onda to dovodi do katastrofa. Zadnja je bila pre dvadesetdve godine posle koje nije usledilo otrežnjenje. To je sve krenulo davno, u vreme kada Ilija Garašanin piše načertanije, dolazi 1903. godina, ubija se kralj Aleksandar i iz jedne katastrofe srlja se u drugu.“
O svojoj omiljenoj temi – da je Vuk St. Karadžić osiromašio jezik, Basara je rekao da se u to doba jezik morao kanonizovati, ali da je to urađeno preko kolena. „Uradio je to čovek koji o tome nije imao pojma, uradio je to za račun Austro-Ugarske monarhije. Angažovao ga je Jernej Kopitar da bi upropašćavajući ćirilicu sprečio austro-ugarske Srbe da čitaju crkvenoslovenske knjige koje su tada bile lingua franca u pravoslavnom svetu. Ideja je bila da se Rusi udalje, da se spreči ruski uticaj. Da ne bih širio priču, pogledajte velike jezike, engleski, francuski i nemački recimo, da vidite kakva je situacija i izvucite zaključak u kakvoj je vezi bogatstvo jezika sa materijalnim bogatstvom.“
Pisac kada piše „lomi“ jezik, kaže Basara, ništa manje nego što vajar kada iz ogromnog bloka kamena kleše nešto što je zamislio. Ne treba toliko fizičke snage ali treba koncentracije jer, da bi se išta suptilnije reklo, potreban je veliki napor. U pisanju je opasno pojednostavljenje i mislim da o komplikovanim stavrima treba pisati upravo tako – komplikovano. Jer, pojednostavljivanje je velika mana naše epohe, što dvesta godina traje.“
Svoje članstvo i angažman u Političkom savetu Građanskog demokratskog saveta Basara je objasnio činjenicom da GDF zastupa iste vrednosti koje i on zastupa. Liberalna demokratija koja podrazumeva potpunu slobodu ograničenu zakonima i institucionalnostima. Pisac ne veruje da će se politička situacija u zemlji promeniti ni posle izbora u aprilu sledeće godine. „Trenutna opozicija je takva da bi bilo bolje da ostane ova gernitura. Znam da me mnogi zbog ovakvih izjava svrstavaju u simpatizere vlasti i zbog toga ‘ne mogu da spavam’. GDF u trenutnoj postavci stvari ne može mnogo da uradi, ali to ne znači da ne može na duge staze. Politička i kulturna matrica vlasti i opozicije je gotovo ista, ali pošto je Vučić mnogo agilniji (Tadić je teški lenjivac i bonvivan!), preuzeo je stvar u svoje ruke i danonoćno radi na tome. To je legitimno i po uzoru je na Nikolu Pašića, da jedan čovek drži sve pod kontrolom, da dobre nagrađuje, loše kažnjava i ako dobije izbore – nema zamerke na legitimnost, koje pak stavljaju dilberi koji izađu na predsedničke izbore znajući dobro da ih neće dobiti ali su tu da bi uzeli neke parice i kada izgube kažu da je Vučić nelegitiman. On možda mazne pet-šest procenata ali on bi danas dobio izbore i da su najpošteniji, što nije moguće ni u Norveškoj.“
U Srbiji je dva puta bio pokušaj da se naprave promene, prvi put u vreme Milana Piroćanca koji je ubrzo digao ruke i povukao se brzo, i mnogo kasnije, 2000-te godine, što je opet trajalo dve i po godine. Onda, kaže, stvari preuzima Vojislav Koštunica, rezervni Milošević i oni vraćaju tu matricu. Najsubverzivniji deo posla odradio je Koštunica a ovde je problem što se vide samo posledice, a uzroci se ili gurnu pod tepih ili drže na pogrešnom mestu i to na kraju dođe na to da smo imali samo niz posledica. Uzmite za primer nedavni ekološki ustanak u Beogradu koji je bio retrogradni, antivakserski, na njemu se skrnavio Zoran Đinđić, klicalo se Draži Mihailoviću..“
Požarevačka publika nije baš obasula pitanjima pisca. Na pitanje potpisnika ovog izveštaja – šta misli o nedavnoj tvrdnji istoričarke Latinke Perović da je fascinirana njegovim poznavanjem srpske istorije, Basara je kratko odgovorio: „Čitam knjige! Mnogo toga može da se nađe, uključujem tu i knjige Latinke Perović, ali i knjige Dubravke Stojanović i pokojne Olovere Milosavljević. Fascinantna je stvarnost, najbolje i najtačnije istorijske knjige u Srbiji napisale su žene.“
Zašto je otišao iz dnevnog lista Danas i rešao u Kurir, upitao je jedan Požarevljanin. „Samo zato da bih tebe ražalostio“, rekao je Basara i potom rekao da je to bezbroj puta obašnjavao – da su ga na suptilan način oterali iz lista Danas „koji su preuzeli Dragan Đilas i ta ekipa“.
Na kraju je Basara nanizao koje domaće pisce rado čita: Radoslav Petković, David Albahari, Goran Petrović, Srđan Valjarević… „Andrić je ne-do-sti-žan! On je mnogo veći od ovih srpskih, hrvatskih i bosanskih literatura i on se događa u hiljadu godina. On je kompletan pisac u svakom pogledu i mnogo je većeg formata nego što je naš jezik.“
Dragan Banjac
