Piše: Svetislav Basara
Osvanu i dan D, kako su tupoumne novindžije nazvale dan ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju. Metež i pičvajzi su, međutim, počeli još u subotu okupljanjima, blokadama, probijanjima blokada, obaranjima zaštitnih ograda i koškanjima „protestanata“ i policije.
U trenutku dok budete čitali ove redove uveliko će se znati kako će završiti Joanikijevo veleustoličenije na Cetinju. Za sada nam ostaje da se nadamo da će sve proći bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Što – sudeći po vestima koje pristižu sa takozvanog terena – nije sasvim izvesno.
U istoriji crkve Joanikijevo ustoličenje ostaće zabeležno kao prvo (nadajmo se i poslednje) koje je izvršeno – helikopterskim desantom. Da, da, poslednja vest pred zaključenje kolumne glasi da su Porfirije i Joanikije na Cetinje krenuli helikopterom.
Iako sam o sebi mislio kao o antropološkom pesimisti, pokazalo se da sam bio ekstremni antropološki optimista kad sam pomislio da će Porfirije koliko-toliko ukrotiti pomahnitali etnofiletizam u SPC. Naprotiv. Dodao mu je gas do mere da je etnofiletizam – budući da je Porfirije neupredivo obrazovaniji, veštiji diplomata i slatkorečiviji od poč. Irineja – sada brži, jači i bolji.
Na političkom mitingu upriličenom u subotu posle podgoričke doksologije – iliti srpski slavoslovlja – Porfirije je održao govoranciju dostojnu neke misice. Ko biva… rekao je između ostalog… „najradije bih vas sve i sve građane Crne Gore stavio u srce i odneo pod Ostrog“ i dodao da „smo svi jedno bez obzira na razlike“. Propustio je da kaže, iako je u podtekstu rekao – „pod uslovom da smo svi Srbi“.
Kako god se ustoličenje i protesti završili, neće se dobro završiti ni za koga. Rov između Crnogoraca i Srba – ali i između Srba i Srba – produbiće se do veličine provalije, a SPC – koja, da ne bude zabune, ima legitimno pravo da deluje u CG, kao i bilo gde drugde na svetu – u velikom delu crnogorske javnosti će (ne bez razloga) biti doživljavana kao okupatorska sila i u tom delu javnosti će kao takva biti i tretirana. Za sada nezvanično, ali kad druga postane sudija, to se može i ozvaničiti.
U tom delu CG javnosti – ali bogme i u delu javnosti u Srbiji – o patrijarhu Porfiriju će se posprdno govoriti kao o „patrijarhu Prletu (i Tihom)“, a mitropolit Joanikije – koji tokom silnih decenija monaškog života nije utuvio da je u pravoslavnom svetu (koji se ne poklapa baš uvek sa „srpskim svetom“) zvanični naziv SPC „Crkva Srbije“ – živeće i činodejstvovati u getu.
Inače, Crnogorce, ovakve kakvi su sada – na ivici nepomirljivog neprijateljstva prema Srbima – nisu „stvorili“ Đilas, Vatikan i Sekula Drljević, nego Milošević, Koštunica, akademski guslar Bećković i plejada njihovih epigona i zanosača muda. Porfirije i Joanikije će ih tvrdoglavošću, gordošću i odsustvom smirenja napraviti još crnogrorskijim. Jeste – graknuće srbotalibani – ali „njih“ je 100.000, a „nas“ je sedam miliona (sa Rusima i svih dvesta). To je numerički tačno. Ali da nije bilo ovakve pameti, bilo bi nas osamnaest miliona.
(Kurir, 6. septembra 2021)