Piše: Bojan Tončić
Srbija je na Cetinju “branila svetinje”, kao što je na početku agresije na Hrvatsku poslala i veseljem ispratila tenkove put Zapadne Slavonije, kličući Jugoslaviji koju je u krvi razbijala. Teorijski, reč je o destabilizaciji susedne države, aktu agresije koji je, sav važan i nadobudan, priznao i predsednik države-agresora. Branio je, kaže, Mitropoliju. Kakvo zločinačko licemerje. I ko sada osporava to, valjda iskonsko, vekovno pravo Srbije da teroriše Crnu Goru.
Angažmanom srbijanske tajne službe u realizaciji helikopterskog desanta kleročetničkih zapovednika na Cetinjski manastir i u baražnoj medijsko-dojavničkoj pripremi za taj čin, formalizovana je nova faza agresije Srbije na Crnu Goru; u zapaljivu atmosferu nalik početku sarajevske Apokalipse (komparacija kolege i svedoka Senada Pećanina) spustila se moćna ruka beogradskog monstruma, gotova da presuđuje po vlastitim dokazano tragičnim merilima. Helikopter bez vidljivih oznaka spustio se na manastirsku livadu i iz njega su izašli specijalci u pancir odelima i mantijama. Prepoznatljivi su bili Joanikije i Pofirije, utrčaše u Cetinjski manastir i obaviše to nešto. Trčećim korakom, zaštićeni, kažu obavešteni, pancir-ćebetom (možda je bio i kevlar, manje je probojan), vratiše se u “čoper”, prolazno vreme beše malo bolje, helikopter uzlete podižući elisom mantije popova što ostadoše na livadi, da skaču i dižu pesnice u znak pobede. Joj, te slike…
Epilog proglašenja Joanikija dostojnim, uz horsku potvrdu malobrojnih udbaša, naizgled, nije strašan, dvadesetak povređenih, enormne količine suzavca ispaljene na demonstrante i u prazne ulice, da se neko ne usudi da izađe, šorka tek u najavi. Zlostavljanje novinara i necivilizovano ophođenje demonstranata u kontaktu sa njima. Provokacije policije, gađanje policajaca tvrdim predmetima. Naravno, ono što se udžbenički naziva nesrazmernom upotrebom sile. A silom su raspolagali policajci i njihovi nadređeni.
Ostalo je Cetinje sa tragovima borbe, ostao je nezaboravni pokušaj da se spreči okupacija. Demonstranti nisu dozvolili da budu poniženi, a ko se nakon desantnog ustoličenja radovao – neka mu je nazdravlje. A priliku za radovanje i činodejstvovanje nije propustio ni prvi pop najjezivije budžetske stavke Porfirije, tobožnji građanski obožavalac Džonija Štulića, zastupnik udruženja građana koje baštini blagosiljanje ratnih zločinaca.
Mučno je bilo, ali, pod kontrolom: „BIA je celu noć obaveštavala
Dostojno do helikoptera
rukovodstvo Srbije o događanjima u Crnoj Gori“, pohvalio se srbijanski predsednik Aleksandar Vučić. On je konzumentima režimskog Pinka i ostalim vojnim obveznicima objasnio da je tajna služba radila svoj posao. Koji je, naravno, vezan za Cetinje, “mesto u kojem je preko 90 odsto stanovnika protiv SPC i gde postoji izražena mržnja prema onima koji pripadaju nekim drugim narodima osim crnogorskog”.
Drugo nešto žulja Vučića, kakva mržnja i kučine, to je Cetinje svojedobno ustalo protiv svega za šta se on borio još kao vaspitno zapušteni adolescent. A bori se i sada kao stariji punoletnik. “Sa Lovćena vila kliče / Oprosti nam, Dubrovniče”, pevalo se na Cetinju, dok je srbijanski predsednik bio ljute bojeve na Arkanovom “severu”. I spremao za odlazak na Pale.
Proradila je stara, izanđala, uvek plodotvorna propagandna matrica, briga za Srbe van Srbije. Zapravo, hegemonistički pohod kojim se izvana uvodi red u suverenu državu, onu koju Srbija nikad uistinu nije priznala. Sa ciljem da se ospori pravo Crnogorcima da postoje i imaju državu, da sami biraju, da ne obožavaju lidera na Balkanu.
Ovako je to zamišljeno, treba paralelno, uz izazivanje prekograničnih potresa, difamirati svakog Crnogorca, okarakterisati ga kao mafijaša i špijuna, rečju neprijatelja Srbije koja mu pruža gostoprimstvo. Uostalom, Crnogorci i ne postoje, još od Podgoričke skupštine 1918, tretirati ih treba kao pripadnike izmišljene nacije. Koja se, pritom, opire srpstvu vaskolikom i glumi državu.
Novo etničko čišćenje
Za cetinjski poduhvat negiranja Crne Gore i Crnogoraca bilo je važno upotrebiti nameštenike BIA, jer je tajna policija uglavnom “očišćena” od Crnogoraca. K’o nekad DB od Hrvata. Onih dana.
A šta bi bilo da su stvari na Cetinju krenule loše, naravno, po udbaškom izveštaju i Vučićevoj proceni. Malo sukoba niskog intenziteta, možda, malo pucnjave, razuman broj mrtvih i ranjenih. Ne pitajmo ko, kako, odakle, ne postavljajmo suvišna pitanja poput Sarajlija aprila ’92.
Srbija je na Cetinju “branila svetinje”, kao što je na početku agresije na Hrvatsku poslala i veseljem ispratila tenkove put Zapadne Slavonije, kličući Jugoslaviji koju je u krvi razbijala. Teorijski, reč je o destabilizaciji susedne države, aktu agresije koji je, sav važan i nadobudan, priznao i predsednik države-agresora. Branio je, kaže, Mitropoliju. Kakvo zločinačko licemerje.
I ko sada osporava to, valjda iskonsko, vekovno pravo Srbije da teroriše Crnu Goru. Sa osporavateljima obračun tek sledi. Jer, već smo postigli zavidno mobilizacijsko jedinstvo vlasti i opozicije; imamo nove opozicione radikale: „Posebne čestitke zaslužuje Vlada Crne Gore, jer je odolela dogovorenim provokacijama onih koji su navikli da sarađuju i zarađuju na lažnim sukobima Srbije i Crne Gore“, saopštavaju oni. Šešeljevski. Sve u šesnaest čestitajući vernicima SPC i Vladi Crne Gore ustoličenje mitropolita novog Joanikija. U redu, nije SRS, nego Stranka slobode i pravde, sadejstvo Vučića i Dragana Đilasa. U ovom slučaju, za razliku od nekih pozitivnih iskoraka SSP u pogledu istine o ratovima – dođe mu na isto. Greške se dešavaju, samo što ovde ne znamo kada su bili iskreni.
Izazov za kalemegdanski artiljerijski stožer
Dokazao je, dakle, Vučić ko je glavni na Balkanu i kako će proći svi koji se suprotstave aktima velikosrpskog hegemonizma i njegovom opravdanju nasilja (Da odgovorim gospodinu Đukanoviću: ni ti, ni bilo ko drugi nećete uspeti da pokorite Srbiju i nećete je više pokoravati kao što ste činili prethodnih 30 godina. Vladali ste ovom zemljom na sve moguće načine, preko kriminala, policijskih funkcionera, političkih funkcionera, funkcionera u obaveštajnim strukturama. Mi smo te ljude koji su radili protiv Srbije najvećim delom počistili i nastavićemo to čišćenje).
Pa, ovo ispade da je helikopter na Cetinju, zapravo, bio samoodbrana. Beograd se više ne brani u Kninu (nije prošlo), sad se brani na Cetinju.
Eto, štitiće i BIA, možda i neko moćniji – guseničarske jedinice, recimo, imaginarna propagandna ognjišta, tamjan-nameštenike i bogomolje, svetiće se pravoverni Crnogorcima zato što su u Srbiji bili, a i danas su, portiri, panduri, direktori, trgovci, profesori, piljari, udbaši; čistiće se, ‘nako, etnički – zna to Srbija, ima iskustva – prepoznavaće se akcenti, prisećaće se nabrijani puk davnih konflikata sa “onim Crnogorcem”, iz komšiluka, iz firme, institucije, autobusa. Saznavaćemo monstruoznu propagandnu istinu o trgovini svakovrsnim narkoticima, capo di tutti capi učvršćivaće vlast kao zaštitnik poslušne, pogurene kumčadi.
Možda Crnogorci u prvi mah i neće moći da, poput Sarajlija ’92, išutiraju “legendarnu” 63. padobransku, sve sluti na dugotrajni neizvesni sukob u kojem se neće štedeti resursi. Ima ko da plati, oni što još nisu platili ratnu odštetu za prethodne agresije (ne računamo granate, bombe i provijant za zlikovce i ostalu vojsku).
Možda će u Bosni i Hercegovini ponovo buknuti sukob u kojem će promoter neljudskosti uspeti da nekog i fizički povredi. Zakuvalo se, ko onda, nije prvi put.
Kalemegdanski artiljerijski stožer možda je u svojoj opskurnoj nakani pogrešio u tome što je otvorio dva fronta. Ili možda ima saveznike za koje ne znamo. Nekoga ko će Srbiju konačno pratiti u njenim suludim avanturama.
U svakom slučaju, dobro je Vučiću ovo udostojavanje leglo, baš kao za predizbornu kampanju (kakva naiva, pa za nju je i tempirano); logika nalaže da uslede mobilizacije, miholjsko leto ispod šatora, vežbe gađanja, pojačana doza šljive i ujedinjavanja u nevolji, uz ćirilicu i himnu, nedelju dana bez žene, dece i njive, dnevnice i – eto raspoloženih biračkih korpusa. Pa neka sitna šorka oko granice i unutar nje, kod komšija, da se čeka Dnevnik (može i Dnevnikov dodatak), a zašto ne i bojkot crnogorskih proizvoda, nepatriotske loze trinaestojulke i nikšićkog odlikovanog. Definitivno, predizborna je agenda utemeljena na onome što birači žele, kao nekada, u stara dobra vremena: “Ako ne znamo da radimo i proizvodimo, bar ćemo znati da se tučemo” (Slobodan Milošević, mart 1991.).
Ne pitajmo da li će generacije ovdašnjeg homo sapiensa biološki nestati, a da neće ni znati šta im se desilo. U čemu su učestvovali.
Možda neko nađe opravdanje za te pojavne oblike života.
Možda stid i nije sasvim potrošen.
(XXZ REGIONALNI PORTAL)
