Razgovori na Forumu: Mijat Lakićević, novinar, član Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma (GDF)
Naprednjaci su u stalnoj prediznornoj kampanji
Razgovarala: Olivera Ježina
Otkako sam se zaposlio u Ekonomskoj politici, skoro već pola veka podržavao sam građanske opcije. Srbija ima previše bolnica i mnogo se odvaja za zdravstvo, a usluge su sve lošije. Država ometa privatnu inicijativu. Veliki deo opozicije nudi više nacionalizma nego što nudi vlast i umesto da okrene ploču i krene sa nekom svojom pričom, ona pokušava da vlast obori na njenom terenu.
Već dugo pružate podršku Građanskom demokratskom forumu (GDF) kroz učešće u radu Političkog saveta. Šta je iniciralo tu podršku?
„Generalno, kroz čitav moj novinarski angažman bio sam na strani građanskih opcija, što bi se u Srbiji moglo nazvati liberalno-demokratskom opcijom i tome sam bio naklonjen može se reći, zapravo, od svog početka bavljenja novinarstvom. Otkako sam se zaposlio u Ekonomskoj politici, ima gotovo pedeset godina, koja je bila list liberalne orijentacije i koji je podržavao tadašnje srpske liberale a koji su se zalagali za priključenje ondašnje Jugoslavije (i Srbije) Evropi, za veropske standarde, uvođenje tržišta, dakle za uvođenje zapadnih vrednosti.“
I te vrednosti ste prepoznali u Građanskom demokratskom forumu?
„Da. Mislim da je odlika GDF upravo to, da se zalaže za liberalizam, demokratiju, da slobode u programskoj orijentaciji budu na prvom mestu tog pokreta i mislim da je Srbiji to najpotrebnije, i da je za Srbiju to najvažnije, i da je nedostatak slobode mnogo veći nego socijalne pravde na čemu se ovde najviše insistira. Nedostatak slobode je ono što najviše koči ovo društvo na putu ka Evropi, što znači pre svega ka zapadnoj Evropi i tim liberalno-demokratskim društvima.“
Još uvek smo u senci korona virusa, država se zadužuje zbog finansijske krize. Da li se to radi kako treba?
„Najveći problem u ulozi država u rešavanju krize oko korone je u tome što to ona dobrim delom koristi u marketinške svrhe. Nimalo se ne vodi računa o racionalnosti, o tome kako se novac troši nego se novac deli neštedimice i nemilice i onima kojima ne treba. O tome je mnogo govoreno i pisano, o tih sto evra koji se dele građanima. To je trebalo da se podeli najugroženijim grupama, a kada je reč o privredi da se pomoć daje samo preduzećima koja su zaista pogođena krizom, koja su oštećena, a ne onima kojima je kriza čak dobrodošla jer su povećali prodaju svojih proizvoda a takvih nije malo. Ta pomoć je, u stvari, došla od strane građana jer se država samozadužila u ime građana i ti građani će to morati da vrate. Dakle. racionalan domaćin ne bi uzimao novac koji mu ne treba ili ne bi uzimao za one rashode koji mu nisu potrebni nego bi se pokazao štedljivo i racionalno i efikasno bi koristio taj novac, što ovde sve nije bio slučaj. Prevashodno se vodilo računa o utisku koji se ostavlja na javnost, u krajnoj liniji da se obezbedi podrška birača na nekim narednim izborima a oni su u Srbiji česti.“
Moglo bi se reći da smo iz ekonomske perspektive zapravo ušli u predizbornu kampanju?
„Otkako je ova vlast, ona iz predizborne kampanje i ne izlazi. To je jedna od njenih odlika i to je, moglo bi se reći, jedna bitna taktička novina koju je Vučić doneo. Dakle, čim se jedni izbori završe kao što smo videli na ovim poslednjim na kojima je SNS ubedljivo pobedila, odmah se najavljuju novi iako za to ne postoji razlog. To se radi zato da bi se to biračko telo, odnosno SNS korpus, držalo u mobilizaciji i onda se liferuju novi zadaci za samu stranku i istovremeno se biračima daju nova obećanja da bi se i oni na neki način držali u toj tenziji i pripravnosti da, kada jednom budu raspisani izbori, znaju za koga će da glasaju.“
Jedno od tih obećanja je i izgradnja nove mreže bolnica. Šta Vi o tome mislite?
„Da, to je vrlo zanimljivo. Pre neki dan smo bili svedoci da je Aleksandar Vučić obišao jednu skoro gotovu bolnicu u Novom Sadu. To je kovid-bolnica i ono što je meni tu bilo zanimljivo je to da je on (Vučić) i tu priliku, kao što inače radi, iskoristio da kaže kako, eto, bivša vlast za deset-dvanaest godina nije napravila nijednu bolnicu. Pre pet-šest godina, dok je Vučić bi premijer, napravljene su čak dve studije čija je tema bila – zdravstveni sistem Srbije. Jednu je radila Svetska banka, a drugu Economist Inteligence Unit i obe su pošle od iste stvari – da građani Srbije izdvajaju ogroman nova – deset i po odsto bruto domaćeg proizvoda. To je znatno više nego što izdvajaju susedne zemlje ili zemlje sličnog nivoa razvijenosti, gde se to kreće pet, šest, sedam, osam procenata, što je realno da se izdvaja. Srbije je izdvajala mnogo više ali je usluga bila je mnogo gora. Trebalo je podići kvalitet usluge, ono što građani treba da dobiju za svoj nvac, uskladiti sa tim. Korupcija je velika i možda najvažnije da je menadžment – loš! Dakle, to su bile polazne osnove za reforme koje je Vučić obećao da će uraditi kada je bio premijer. Šta se desilo? Desilo se sve suprotno i zdravstvo je bačeno na marginu i samo jedan podatak je dovoljan da to ilustruje: plate u policiji su za trećinu veće nego plate u zdravstvu. To je nonsens, toga nema nigde u Evropi. Zatim je došlo partijsko upravljanje u zdravstvu, postavljanje podobnih direktora što je dovelo do pravog egzodusa iz javnog zdravstvenog sistema Srbije. Najpre su jedni bežali u inostranstvo (lekari i medicinske sestre), a drugi su bežali u privatni sektor jer više nisu hteli, čak ne više zbog novca, nego što nisu hteli da podnose da ih šikaniraju nekompetentni ljudi i da pri tome oni koji manje rade i koji su slabiji stručnjaci budu plaćeni bolje. Tako da je zdravstvo posle pet-šest godina Vučićeve vladavine ruinirano.“
Telekomova kupovina prava za prenos utakmica engleske Premijer lige za 600 miliona evra za pet sezona okarakterisali ste kao ekonomski horor. Zašto?
„Zato što se jedna državna firma godinama razbacuje s parama koje u krajnjoj liniji nisu njene. Ako je u javnom vlasništvu građani Srbije, vi o tome morate da vodite računa kako ćete te pare da trošite. Telekom se u poslednje vreme zadužio za milijardu i po evra, kupovao je privatne firme po basnoslovnim cenama kao što je onaj Kopernikus i još neke, i sad je dao silne pare nepotrebno. I ono što je tu najvažnije – posao Telekoma ili javnog sektora nije da konkuriše privatnom sektoru. Javni sektor treba da obavlja one poslove za koje privatni sektor eventualno nema interes, ali da vi ovde pravite konkurenciju privatnom sektoru to je potuno nepotrebno. Dakle, u suštini to je sužavanje medijskog prostora, to je više medijski rat nego što je tržišna utakmica.“
Druge zemlje su platile mnogo manje? Zemlje zapadne Evrope, naprimer, 25 miliona godišnje?
„Upravo zato što se tamo vodilo računa da se pare građana ne troše neracionalno, tamo ipak postoji i neka javna kontrola, postoji odgovorna država.“
Šta bi trebalo da radi odgovorna država kada je reč o privatnoj inicijativi?
„Da ne smeta! To je ključno. Ne mora ni da podstiče, ali aktuelna vlast onemogućava razvoj autohtonog privatnog sektora. Mi vidimo da se neke prvatne firme javljaju, da neke dosta brzo napreduju, ali to su privatne firme vlasti i one rastu zahvaljujući sprezi sa javnim sektorom. Dakle, svi ti veliki građevinski poslovi i drugi dodeljuju se partijskim odnosno politički podobnim firmama. Zapravo, mi nemamo rast, povećanje broja poslova nego se poslovi otimaju. Novi privatnici od starih otimaju poslove uz pomoć države a istovremeno sprečavaju stare privatnike (pritiscima, reketiranjem ili uslovljavanjem da se učlane u stranku…) da šire svoje poslove. Oni, prosto, teraju ljude u kriminal. Veliki broj ljudi neće u tome da učestvuje i zbog toga je privredni rast u Srbiji poslednjih godina mnogo niži nego što bi mogo da bude. Rast se bazira, pre svega, na građevinarstvu, na tim poslovima gde ima jako mnogo korupcije i gde su roškovi enormni i ničim kontrolisani, dok je zapostavljena industrijska prooizvodnja, ono što bi trebalo da bude osnova razvoja zemlje, ono što garantuje dugoročan razvitak, što garantuje izvoz Srbiji veoma potreban. Poslednjih dve-tri godine industrija stagnira, tu je rast 0,1% i iz toga se vidi koliko su ekonomska politika i ekonomska strategija koju sprovodi aktuelna vlast pogubne po drugoročan razvoj Srbije.“
Kako gledate na sporazum Srbije, Makedonije i Albanije?
„Generalno na te postupke koji olakšavaju međusobnu komunikaciju gledam pozitivno i sklon sam da kažem da to posmatram u tom kontekstu. Ono što smatram da tu može na neki način da bude problematično jeste što su neke zemlje iz toga isključene, tu pre svega mislim na Kosovo, na Crnu Goru, i na Bosnu na neki način. Ne sviđa mi se što je to parcijalno, ograničeno. To može i treba da važi za ceo region, ali pokazuje da još nije nije uspostavljen onaj stepen poverenja da jedan takav sporazum važi za čitav region i da se onda komunikacija može odvijati maksimalno povoljno. To je za mene pitanje nekih političkih kalkulacija i računica, ali po mom mišljenju bi bolje bilo da se sa time sačekalo još godinu dana. I da se radilo kroz neke druge komunikacije kako bi se napravio jedan celovit sporazum koji bi važio za čitav region.“
Kako vidite Srbiju za godinu dana?
„Bojim se da je ne vidim puno drzgačiju nego što je sada. Vi verovatno mislite da to ‘za godinu dana’ znači posle izbora, predsdničkih, parlamentarnih i gradskih i da li će kroz godinu dana doći do tih velikih promena? Bojim se da neće. Ova vlast je po svojim učincima, pre svega po svojim namerama – zrela da padne, ali opozicija nije dovoljno sazrela da je obori. Još uvek, s jedne strane taj korpus vrednosti koji najveći deo opozicije danas zagovara nije konkurent ovome što nudi vlast. Oni se u mnogo čemu poklapaju, veliki deo opozicije nudi više nacionalizma nego što nudi vlast iako vlast nudi maksimalnu količinu da bi opstala i ona u tome nije uopšte naivna. Umesto da opozicija okrene ploču i krene sa nekom svojom pričom, ona pokušava da vlast obori na njenom terenu, na njenoj priči. Ta alternativa nije dovoljno ubedljiva za građane. Mislim da je Građanski demokratski forum jedna od retkih partija koja, zapravo, to nudi.“ (Uredio: D. B.)
