Piše: Bojan Tončić
Svirepo masovno uništenje Bošnjaka – među nama, genocid – može imati različita tumačenja koja zavise od moralnog i, nije za odbaciti, intelektualnog sklopa, te materijalnog stanja ovlašćenih tumača. Mogli bi, štaviše u bosanskohercegovačkom entitetu Srba je i poželjno, da posegnu, poput članova ad hoc komisije RS, za vlastitom amoralnom kreativnošću i činjenicu da su Bošnjaci ubijeni jula 1995. uglavnom “žrtve egzekucija”, na divljački, besraman način okarakterišu kao, “posledicu odbijanja predaje”. Istina, “stravičnu”.
Potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa Menachem Z. Rosensaft prošle nedelje je u potpunosti odbacio zaključke konačnog izveštaja te takozvane nezavisne međunarodne istražne komisije, predvođene izraelskim akademikom Gideonom Greifom, nazivajući sadržaj izveštaja sramnim.
A nešto se svakako dogodilo u Srebrenici i čitavoj Istočnoj Bosni početkom jula 1995; gomila kretenoida patriotske provenijencije, na vlasti i u koncentričnim krugovima obeznanjenosti, gubi se u infantilnim komparacijama, strašni, stravični, jezivi, zločin, dok su sudovi, u ime civilizacije i normalnog sveta presudili da je reč o genocidu koji su nad civilima i zarobljenim Bošnjacima počinile jedinice Vojske Republike Srpske. I drugi su, znamo, srbijanski plaćenici i pljačkaši. Susedna, pak, Srbija, uprkos zvaničnim upozorenjima međunarodne zajednice, prema presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu nije učinila sve da genocid spreči. Odnosno, prekršila je “obavezu sprečavanja genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jer – u vezi sa događajima u Srebrenici, u julu 1995. godine – “ nije ispunila obaveze iz privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom predmetu, tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici”.
Ocena Haškog tribunala glasi: „Pokolj koji je počinjen u Srebrenici u julu 1995. najgora je pojedinačna strahota koja se dogodila u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedestih godina i najgori pokolj koji se dogodio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Naročito treba istaći da je Tribunal utvrdio, van razumne sumnje, da su snage bosanskih Srba i druge snage u periodu od 11. do 19. jula 1995. ubile između sedam i osam hiljada muškaraca bosanskih Muslimana različitih dobi. Tribunal je utvrdio van razumne sumnje da ogromna većina pogubljenih nije ubijena u borbi, već su bili žrtve egzekucija“ (Haški tribunal).
Suptilne razlike u zločinima
A onda je brižljivo odabrana međunarodna skupina eksperata posegla za svakovrsnim istraživačkim instrumentarijumom i, iznad svega, specifičnim ekspertskim cinizmom, te konstatovala da su žrtve pobijene zato što se nisu predale. Što je notorna laž, za početak. Ako je neko, međutim, dovoljno ispunjen patriotizmom, sigurno razume i to da se zarobljenik može predati ispred streljačkog stroja. Komisija će zaključiti, kako su preneli pisani i elektronski mediji, da “nije postojala namera da se zarobe i ubiju muslimani“, ali i to da je – ovo ne smetnimo s uma – “iz pravne perspektive važno razlikovati vojni napad na Srebrenicu od masovnih ubistava koja su usledila posle napada”.
Kako je došlo do “masovnih ubistava” bez namere, drže eksperti, jasno je svakom dobronamernom, tu neka analiza nije potrebna.
A sad malo komisijskog zločina protiv ljudskosti: “Utvrđeno je da je ultimatum koji je (komandant Generalštaba Vojske RS) Ratko Mladić objavio bio u skladu sa jednogodišnjom praksom, uvedenom već u Direktivi 4, donetoj u novembru 1992. godine, gde je navedeno da se razoružaju vojno sposobni i naoružani muškarci, a ukoliko ne pristanu, naređeno je da ih se uništi. Masovna pogubljenja nakon 12. jula lako se mogu prihvatiti kao stravična posledica odbijanja predaje“, zaključuju eksperti.
Ne uklapa se nekako ova jednogodišnja praksa do jula ’95, ali, da ne sitničarimo. Nije se, dakle, u istočnoj Bosni dogodilo ništa novo, jer je ratni zločinac u najavi još na početku rata naredio ubijanje svakog ko se ne preda. A njegovi ga junaci zarobe. I sve je u savršenom skladu. Srebrenički su šehidi, dakle, ubijeni “u skladu” sa Mladićevom direktivom. U vazduhu ostaje jedino pitanje zašto su u presudi zapovedniku VRS uopše nabrajani toponimi genocida. Ne pitajmo se da li je Mladićeva budžetom Srbije opskrbljena vojska imala zarobljenike. Imala je. Kratko vreme, dok ih ne bi poubijala.
Ali presuda, saznaćemo od Vladine Komisije, kao i ostali “nalazi Tribunala u Hagu o genocidu neće izdržati test vremena, jer se zločini u Srebrenici ne mogu smatrati genocidom prema odredbi Člana VIa Rimskog statuta, u kombinaciji sa obrazloženjem da se takvo ponašanje mora dogoditi u kontekstu obrasca sličnih postupaka usmerenih protiv te grupe, ili da je to ponašanje samo po sebi moglo prouzrokovati takvo uništenje“.
Kao da diljem Bosne i Hercegovine nije bilo ubijanja, ranjavanja, silovanja, prebijanja, pljački, paljevina kuća i bogomolja, proterivanja, odnosno stvaranja nepodnošljivih uslova za život. Komisiji kao da su normirali rad brojem bedastoća koje će odvaliti.
Dodik kaže da je genocid nesporna pravna činjenica
Vlada RS zaključila je davne 2004. i nešto ispravno u vezi sa srebreničkim genocidom, to da njen izveštaj „nedvosmisleno pokazuje da su u području Srebrenice u julu 1995. godine učinjeni zločini velikog obima grubim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava“, kao i da je „Republika Srpska iskazala odlučnost da se suoči s istinom o događajima iz proteklog tragičnog sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine“. Izrazila je i saosećanje s bolom srodnika žrtava, žaljenje, te im uputila “iskreno žaljenje i izvinjenje zbog tragedije koja im se dogodila“. Tom je prilikom obavezala se “da preduzima odlučne korake da se pred lice pravde izvedu sve osobe koje su počinile ratne zločine“.
Zaključke Vlade iz 2004. pojasnio je Milorad Dodik: “Ja znam savršeno dobro šta je bilo, bio je genocid u Srebrenici, to je presudio sud u Hagu. I to je nesporna pravna činjenica. Ono što sam trebao da uradim: da akcijom koju smo poveli počnem da vraćam povjerenje. Koje se ne može riješiti u jednoj godini, ili u pet godina. Ali, može se riješito dugoročno”.
Kakav vizionar, jedan od retkih političara u Srba s obe strane Drine koji uspeva da izgovori istinu.
Zaključke iz 2004. poništila je jedna nova Vlada, avgusta 2018, a u februaru 2019, formirana je komisija za nalaženje novih formulacija i izmišljanje dokaza. Suprotnih čak i priznanjima osuđenih zlikovaca. Dodik obznanjuje svoju nameru, kao i obično, bahatim lupetanjem: “Želimo da sagledamo i srpske žrtve. Mora da se zna da 30.000 stradalih Srba u prethodnom ratu još čeka pravdu. Srebrenički zločin bio je dogovorena tragedija, sa namerom satanizacije Srba, izgovorio je Dodik.
U stihovima Miodraga Stanisavljevića to zvuči ovako: „Od Markala od Račka /Jasno je i nema oblačka / Sumnje: oni sve čine da smeste / Narodu kadrom samo za viteške geste“.
Da čujemo i komisijski utvrđenu zabrinutost: “U širem smislu, od presudnog značaja za prevenciju budućih genocida je da se pojam genocida kao zločina nad zločinima ne sme razvodniti. Ako bi se taj termin tako olako koristio, kao u slučaju događaja u Srebrenici tokom jula 1995. godine, na kraju bi postao besmislen“, smatraju eksperti.
Brine Komisija, očito bez skretanja pogleda ka mezarju u Potočarima, da se termin ne ofuca, korišćenjem u situacijama nalik na srebreničku, jer bi “ukoliko se takvo pravno razumevanje ostvari u budućnosti, navodi o genocidu postali redovni saputnici svake vojske i zajednički za sve sukobe i, što je najvažnije, nosili bi sa sobom male posledice“.
Ovde udahnimo. Nije lako, ali prevedimo: svaka vojska u svim sukobima radi ono što je uradila Vojska RS (držeći se direktive koju je osuđeni za genocid napisao s početka rata, novembra ’92), te bi se takvo “činjenje”, odnosno “masovna pogubljenja nakon 12. jula”, ubuduće mogla ne samo lako, nego još lakše “prihvatiti kao stravična posledica odbijanja predaje”. I sve to bi doprinelo tome da genocid prouzrokuje tek “male posledice”.
Kako li nađoše ove bitange: predsednik komisije bio je Gideon Grajf iz Izraela, a članovi Adenrele Šhinaba iz Nigerije, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard iz Australije, Zeng Ji iz Kine, Đuzepe a”karija iz Italije, Markus Goldbah iz Nemačke, Lorens Armand Frenč iz SAD-a i Marija Đurić iz Srbije. Nije bilo izdvojenog mišljenja.
Nalazi korisnih idiota za smetlište istorije
Članovi i članice malo, ali očekivano, i proširuju polje dejstva, pa konstatuju da je do sada bilo prihvaćeno tumačenje da ubistvo osam hiljada muslimanskih muškaraca, što, eto zla, “nalikuje genocidnim zločinima koje su počinili nacisti, sistematski odvajavši Jevreje i druge manjine od ostatka stanovništva, da bi ih potom ubili”. “Nalazi Komisije pokazuju da se zločin takve prirode nije dogodio“, ispisuju eksperti (možda nikom nije čavka na ramenu).
Pa malo falsifikuju i upodobljavaju akcije Drinskog korpusa, konstatujući da je 28. divizija Armije Republike BiH unutar Srebrenice “formirala vojnu kolonu sa više od 12.000 pripadnika vojske, koja se probila kroz formacije srpske vojske i krenula prema muslimanskoj teritoriji“.
„Napadi na ovu kolonu, koji su prouzrokovali smrt približno četiri do pet hiljada pripadnika 28. divizije Armije Republike BiH, mogu se smatrati legitimnim vojnim akcijama. Međutim, pogubljenje 2.500-3.000 vojnih zatvorenika, uključujući nekoliko stotina muških civila iz baze Potočari, pored nekoliko stotina razmenjenih vojnika, predstavlja ratni zločin. Komisija ne sumnja u zločinačku prirodu ovih ubistava“, smatra RS komisija.
Ima i drugačijih ocena, recimo u Haškom tribunalu: “Otprilike trećinu kolone bosanskih Muslimana činili su vojnici 28. divizije, a oko dvije trećine bili su muškarci civili, bosanski Muslimani iz Srebrenice. Vojni vještaci i optužbe i odbrane bili su saglasni u pogledu toga da je, prema propisima VRS, kolona predstavljala legitimni vojni cilj. Naravno, u optužnici u ovom predmetu ne navodi se da su vojna dejstva protiv kolone bila namjerno ili bez razlike upravljena protiv civila u koloni. Međutim, iz kolone su uhapšene hiljade muškaraca bosanskih Muslimana, većinom civila, koji su bili prebačeni na lokacije za zatočenje i zatim pogubljeni (zabeležimo malo slaganja komisije RS sa Tribunalom). Shodno tome, znanje Drinskog korpusa o koloni, uključenost Drinskog korpusa u dejstva preduzeta protiv nje, a naročito zarobljavanje bosanskih Muslimana, ključni su momenti u nalazima Pretresnog vijeća o krivičnoj odgovornosti generala Krstića za srebreničke zločine, deo je presude generalu Radoslavu Krstiću.
Legitimno, u borbi, kažu Dodikovi istraživači, ubijeno je četiri do pet hiljada vojnika. Svirepo pogubljenje sintagma je koja oslikava istinu u ovom zločinu. “Obimno planiranje i koordinacija na visokom nivou, bez čega ne bi u nekoliko dana bilo moguće pobiti hiljade ljudi, očigledni su i iz najšturijeg opisa razmjera i metodičnosti kojom su egzekucije bile izvršavane”, smatra, pak, Haški tribunal. U presudi Radislavu Krstiću, komandantu zločinačkog Drinskog korpusa, prvom Evropljaninu osuđenom za “učestvovanje i pomaganje u genocidu” (35 godina zatvora).
Komisija je, kako kaže potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa Menahim Rosensaft, a prenosi sarajevko Oslobođenje, imenovana na inicijativu “separatističkog lidera bosanskih Srba koji negira genocid”, a na njenom čelu je izraelski akademik “poznat po svojim prosrpskim stavovima”.
„Kao sin dvoje preživelih iz Aušvica i Bergen-Belsena koji su se posvetili prenošenju dokaza o zločinima počinjenim nad evropskim Jevrejima tokom Holokausta budućim generacijama, posebno sam zgrožen besramnom manipulacijom istine u izveštaju. To je dokument koji zaslužuje da bude poslan na smetlište istorije i korišćten samo za demonstraciju moralnih propusta pojedinaca – poslovično ‘korisnih idiota’, koji se upuštaju u poricanje i iskrivljavanje genocida“, piše Rosensaft.
Dodik je bio u pravu
On je nazvao izveštaj sramotnim za akademsku zajednicu i rekao da se njegov sadržaj kosi sa činjenicama utvđenim u međunarodnom pravu. Naveo je i to da ovaj izveštaj očito ignoriše presude Međunarodnog krivičnog suda UN za bivšu Jugoslaviju i da je komisija umesto toga uveliko zasnovala svoj izveštaj na jednom izdvojenom mišljenju nakon suđenja u jednom od ranijih predmeta ovog suda. On ističe da sporni izveštaj u više navrata predstavlja Bošnjake kao agresore, a bosanske Srbe kao “žrtve u prekrajanju istorije koja podseća na opravdanja ministra propagande Trećeg rajha Josefa Gebelsa za nacistički nemački antisemitizam”.
Posebno ciničnim naziva imenovanje Gideona Greifa kako bi to “dalo pseudoakademsku auru”.
U ovom stadijumu suočenja s prošlošću bosanski Srbi, kao i oni nastanjeni u Srbiji, pokazuju znake iživljavanja, te obezglavljenog afektiranja, odbijanja realnosti u paranoidno-luzerskoj konfuziji, tražeći i nalazeći krivce za svoje saučesništvo u zločinima među drugima i drugačijima, najčešće među svojim žrtvama. Ostavimo se opštih mesta i gotovih istina, ovde se ništa ne ponavlja kao farsa, sve je tragedija od samog početka; mnogo izvesnija bila je već 1989, kada je Milošević najavio da bitke ovoga puta “nisu oružane, mada ni takve nisu isključene”. I nastavila se do najvećeg stradanja jednog naroda tokom realizacije sumanute i morbidne velikosrpske namere. I kasnije, mirnodopskim veličanjem zlikovaca i najavljivanjem “reprize”.
A valjalo bi da se, u novom talasu negiranja genocida, podsetimo 1992. i kratkog monitoringa nobelovca Elija Vizela, preživelog logoraša Aušvica, koji je, na poziv srbijanskog političkog vrha (Dobrica Ćosić, Slobodan Milošević) obišao logore u kojima su zlostavljani Bošnjaci (Manjača, Banja Luka). Rekao je ono što je već doprlo do očiju i ušiju čitavog sveta: „Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid“.
Razgovarao je sa srpskim gospodarima rata Miloševićem i Radovanom Karadžićem, o čemu će u jednom intervjuu reći: “Pokušali su me ubijediti da su na dobroj strani, ali sam znao da nisu. Stoga smo imali veoma teške razgovore, osobito sa Karadžićem. Pokušao me je ubijediti da je dobar psihijatar i pjesnik, ali mu nije uspjelo. Svi smo znali i ko je Milošević. Oni su imali moć da zaustave rat. Ali, greška nije samo njihova. Svijet nije imao volju da taj rat zaustavi. Moja uloga je bila, ne samo da ih pokušam uvjeriti da im svijet neće oprostiti, već da pokušam uvjeriti lidere u svijetu, osobito u Francuskoj i ovdje u Sjedinjenim Državama, da trebaju intervenirati. Bez intervencije Vašingtona, Pariza i Londona, rat ne bi prestao.”
Ostaje Dodikova vizija, izrečena u mentalno drugačijem stanju od ovog koje pokazuje danas – “vraćanje povjerenja”. Tad je bio upravu, to treba raditi dugoročno.
Učinio je sve da ojača međunacionalnu mržnju i podozrivost. Uz podršku kalemegdanskog komandnog centra. Teško je tu artiljeriju zaustaviti. Možda nije i nemoguće.
(XXZ portal)
