ili o nesvetoj suštini naprednjaštva u Srbiji
Piše: Srđan Milošević
Ostaci ostataka demokratske javnosti u Srbiji ostali su zgađeni najnovijom manifestacijom fašističkog duha vladajuće naprednjačke političke falange. Naime, povodom održavanja jedne stranačke „masovke“ u Kragujevcu, u ekstatičnom oduševljenju, visoki gradski naprednjački funkcioner Miroslav Petrašinović napisao je na nekoj od društvenih mreža slogan: „Jedna stranka, jedna zemlja, jedan predsednik“. Građani su odmah uočili ubitačnu podudarnost sa nacističkom parolom „jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa“.
Petrašinović je verovatno iskren kada, kajući se, izjavljuje: „Nisam znao da je to bio Hitlerov slogan, da sam znao ne bih ga upotrebio“. Međutim, pored toga što je lep primer nedostatka prilično elementarnog znanja, ovo objašnjenje otkriva belodano (još jednom, po ko zna koji put) suštinu naprednjačke političke obmane: ne demonstrirati javno pravu prirodu i pravi sadržaj sopstvenog političkog bića. U tom kontekstu srećna je okolnost upravo to što on nije znao i što je javno demonstrirao da je njegovo razumevanje politike, uloge njegove stranke i njegovog šefa takvo da, zapravo, vodi ka istom ideološkom vjeruju kakvo je bilo vladajuće u nacističkoj stranci.
„Triling“ koji je „ispalio“ Petrašinović – stranka, zemlja, vođa – zapravo je jedan nevoljan, ali upravo zbog toga dragocen i verodostojan samoidentifikacijski reper. Petrašinović je tako napisao zato što tako misli, što tako oseća i tako doživljava svoju stanku i vođu. No, da je znao za implikacije – on ne bi tako napisao, pretvarajući se, u tom slučaju, da nije to što u stvari jeste. Zato naknadno saznanje da je reč o totalitarnom principu najopskurnije političke organizacije ne vodi preispitivanju principa. On samo ne bi „upotrebio“ slogan čiju odvratnu suštinu i dalje ne odbacuje.
Ovakva „samozatajnost“ naprednjaka je, zapravo, kristalno prozirna, budući da je reč o toliko kontaminiranoj političkoj pameti da bi svaki od njih na lakat progovorio, samo da izbaci iz sebe otrov i opačinu koje neguje. AVtokrator 577 u tome prednjači, pri čemu je on, za razliku od ogromne većine onih kojima šefuje, caruje i boguje, najčešće proračunat, premda od neobuzdane brbljivosti nekada i iz njega probije pravi 577, čak i onda kada to ne bi želeo. Sva njegova tobožnja kolosalna promena od radikala ka naprednjaku sadržana je u tome da je naučio da ne kaže uvek sve što stvarno misli ali, na kraju dana, da ipak kaže da misli nešto gadno (dripačka fora tipa: „Mogao bih sad svašta da kažem, ali…“). Tako je svakome ko ume da sluša savršeno jasno da je on i dalje onaj stari 577, koji bi streljao sto za jednog ili koji kači naziv Bulevar Ratka Mladića. Uostalom i posle preobraženja AVtokratorovog on je mnogo težih reči izgovorio o svakom svom političkom protivniku nego o bilo kom od osuđenih zločinaca; gore se izjašnjava o nekim nevladinim organizacijama nego o Škorpionima; za ruskog agenta koji špijunira njegovu zemlju samo pita: „zašto?“, a evropske poslanike koji se usude da sasvim tačno identifikuju zatiranje demokratije u Srbiji razvlači po medijima kao krpe. Njegovo biračko telo i stranačko članstvo sve te poruke savršeno razume, pa su AVtokratoru i zločinačke devedesete više kredit nego balast. Koga, onda, uopšte mogu da iznenade razni petrašinovići?
(Peščanik.net, 20.07.2021.)
