Kao kraj SFRJ se najčešće pominje maj 1992, kada su UN priznale Sloveniju, Hrvatsku i BiH, mada bi se mnogi drugi datumi mogli pomenuti.
Mislim pre svega na miting povodom proslave 600 godina Kosovskog boja i odmah potom na sukobe Srbije i Slovenije koji kulminiraju izmenom Ustava Slovenije septembra 1989. i uvođenjem sankcija Srbije Sloveniji.
Kandidat da označi kraj SFRJ je svakako i dan kada se 1990. raspala KPJ/SKJ po nacionalnim šavovima ili kada su na prvim višestranačkim izborima komunističke partije izgubile u četiri od šest republika SFRJ.
Maja 1991. više od 93 odsto glasača Hrvatske na referendumu prihvata nezavisnost Hrvatske. Iste te 1991. raspada se Predsedništvo SFRJ, vodi se rat u Hrvatskoj i Sloveniji, vode se intenzivne neuspešne političke aktivnosti raznih posrednika s ciljem da se sukobi ublaže i spreči rat širih razmera.
Rat u BiH je raspršio sve nade u mirna rešenja, a gajeni nacionalizmi, koji su imali materijalno pokriće u Ustavu iz 1974, razmahali su se. Koristile su se sve aveti prošlosti – omalovažavanje antifašizma i žrtava drugih na strani republika koje su krenule u “oslobodilačke” ili oslobodilačke ratove i veličanje sopstvenih zasluga i žrtava na srpskoj strani bila je tačka na SFRJ.
Glavnu ulogu tada definitivno uzimaju Srbija i Hrvatska, odnosno predsednici Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. U pripremama za raspad Hrvatska pušta Arkana iako je uhapšen sa oružjem i uniformama, Srbija, odnosno JNA pod njenim uticajem snima, a ne hapsi Martina Špegelja, koji organizuje šverc oružja za novoformiranu hrvatsku vojsku i paravojsku;Tuđman i Milošević provode sate i dane u šetnjama u Karađorđevu, čak i bez prisustva saradnika, i dok ostali predsednici država u nastajanju nemaju uticaja na pokušaje smirivanja strasti i nalaženje rešenja – dvojica glavnih svaku ponudu, a bilo je i dobrih od međunarodne zajednice, zajedničkim snagama odbijaju.
Trideset godina od raspada SFRJ u kojoj je postojalo osam odsto Jugoslovena, ali 700.000 mešovitih brakova, geografski lociranih pre svega na mestima gde se rat nametao i rasplamsavao, nije lako proceniti kako bi izgledao život ovog prostora da je pronađen kompromis i izbegnut rat. Ali je jasno da ne bilo 130.000 žrtava rata, stotine hiljada porodičnih tragedija u milionima raseljenih, preseljenih, izbeglih i odbeglih…
Sigurno da ne bi bilo aktuelnih rasprava da li je u Srebrnici ubijeno 7.000 ili manje ljudi i da li je to genocid ili samo (!) užasan ratni zločin. Ne bismo mogli da vidimo ni reportažu iz Zagreba o potpunom negiranju jasenovačke tragedije ili međusobnu rafalnu razmenu optužbi bosanskih nacionalno političkih elita ili srpsko–crnogorski sukob u trenucima kada bi za sve bilo bolje da sarađuju, a ne da se ponovo dele.
Rata više nema iako ima ratnih pokliča sa svih strana. Međutim, odsustvo svake političke vizije devedesetih postalo je trajno stanje – gde nas politika vodi kroz pet, 10 ili 15 godina kao da nije tema ni vlasti ni opozicije. Izborna retorika i cilj da se osvoji ili opstane na vlasti prepuna je nacionalizma, a vizije kao da nemaju svi akteri u svim ex-Yu državama. Logična posledica je pojačano prisustvo desnice i nacionalne netolerancije – i, naravno, potreba da se još žešće promoviše nacionalna uskogrudost, bez obzira na cene, za koje znamo i da su visoke i već mnogo plaćene. Pa i ekonomske.
(Novi magazin)
