Kad nema silovanja – a nakon afera Aleksić i Lečić malčice su kao utihnula – onda ih domaća dokona i krvoločna javnost izmisli, podigne se prašina, potom se umešaju javnosti okolnih državica i na kraju sve ode u PM. Do sledeće zgode.
Afera je ovako počela, a kako će završiti, ostaje da vidimo. Elem, po beogradskoj e-čaršiji i e-mahalama onomad se proneo aber da je moja viber-drugarica Biljana Srbljanović optužila Muju (prezime i br. lk. poznati redakciji) da je silovao Suljaginu Fatu. I to u magazi.
Društvene mreže su se momentalno usijale, a slično prethodnim, nefikcionalnim silovanjima, javnost se podelila na one koji su se zgrozili i najoštrije osudili Mujin nasilnički čin i one koji su tvrdili da tu nisu čista posla, da Mujo ne bi nasrnuo na devojačku čast da kuja nije mahnula repom i – last but not least – na neprejebivce kojima je bilo sumnjivo što je silovanje tek sad prijavljeno iako se dogodilo davnih šezdesetih, možda i ranije.
Da bih se uputio u „meritum“ (M. J. Vučinić) spora, otišao sam na www i izvršio uviđaj na mestu zločina, tj. u tekstu drevne karasevdalinke, koju sam stotinama puta čuo davnih godina – bila je vrlo popularna šezdesetih i sedamdesetih – a da mi nijednom nije izazvala nikakvu seksualnu agitaciju, čak ni primisli, više mi je zvučala tuno i melanholično (a i sad mi tako zvuči u sećanju) nego jebozovno.
Mada… nije sve bilo tako idilično i aseksualno. Izvođač inkriminisane pesme dr Himzo Polovina nehotično je bio umešan u jednu golicavu stvar. Pomenutih šezdesetih i sedamdesetih godina po Jugoslaviji je cirkulisao glupi vic u kome pripadnici raznih naših naroda i narodnosti mere muške polne organe, a na kojem natječaju pobeđuje društvenopolitički radnik i Srbin Rato Dugonjić, a drugo mesto zauzima – verovatno već pogađate – Himzo Polovina. Tko je bio gubitnik, to sam zaboravio, ali transponovano u današnje vreme, na trećem, poslednjem mestu našao bi se Siniša Mali.
Nisam se samo ja zainteresovao za slučaj silovanja Suljagine Fate. Oglasio se i u poslednje vreme sveprisutni Muharem Bazdulj, koji je na osnovu forenzičkih nalaza dokazao da silovanja nije bilo. Evo šta kaže Muharem: „U pjesmi Fata luta gradom, traži Mustafinu radnju, prije nego što je nađe, uđe u šest drugih dućana; na kraju, traži oku zlata. Ljudi koji idu u pravcu interpretacije da se u pjesmi radi o silovanju ne znaju šta je oka. To je mjera koja ima više varijanti, ali uvijek se kreće oko kilograma i trista grama zlata. Prema današnjim mjerilima, oka zlata vrijedi malo više od šezdeset hiljada evra.“
Ako je verovati Bazdulju, Fata ne da nije silovana, nego je ispala supersponzoruša koja ide od dućana do dućana i za uslugu traži sumu o kojoj mogu samo sanjati Stanija i Tijana Ajfon. Je l’ vam sad jasno zašto toliko malo treba da bi na ovim prostorima izbio rat, kad se ljudi popičkaju oko napred opisanih budalaština.
