Mnogo zločina i malo špijunaže
Piše: Bojan Tončić
Iz Srbije su otišli svi meci sarajevskim snajperistima, sve granate kojima je Mladić “razvlačio pamet” Sarajlijama, sva municija za odmetnike u Hrvatskoj. “Glavni štab VRS procenio je 1994. godine da je od Vojske Jugoslavije dobio, između ostalog, preko 25 miliona metaka za pešadijsko naoružanje i 7500 granata”. Tako je potrebe branitelja ognjišta, odnosno masovnih ubica, procenio iskusni artiljerac, načelnik Generalštaba zločinačke soldateske. Moguće da je znao za zločine srpskih vojski u komšiluku, zaključuju u Hagu, ali presuđuju da je moguće i to da nije znao. Tih je godina Srbiju potresala hiperinflacija, ali je znala da se odriče luksuza zarad stvaranja nove države kojoj se granice iscrtavaju tenkovskim gusenicama i leševima civila.
Još jedna prvostepena presuda general-pukovniku Momčilu Perišiću, bivšem potpredsedniku Vlade Srbije i bivšem načelniku Generalštaba Vojska Jugoslavije izrečena je 5. februara, kada je pred Višim sudom u Beogradu osuđen na tri godine zatvora zbog špijunaže; podsetila je javnost Srbije na to da je Perišić bio osuđen pred Haškim tribunalom i zbog toga što je pomaganjem i podržavanjem Vojske Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i vojske takozvane Srpske krajine u Hrvatskoj doprineo zločinima u Sarajevu, Srebrenici i u raketnom napadu na Zagreb. Samo prvostepeno. Sramna i jeziva drugostepena presuda Žalbenog veća kojim je predsedavao sudija Teodor Meron glasila je: oslobađa se. U Hrvatskoj je pravosnažno, na 20 godina, osuđen za granatiranje Zadra u kojem je bio komandant Artiljerijskog školskog centra, a iz Mostara nosi propagandnu titulu “vitez”, budući da je kao zapovednik Bilećkog korpusa JNA 1992. preuzeo ovaj grad. Kazivanja pripadnika dobrovoljačkih bandi iz Srbije, poput Belih orlova, govore o ritmu artiljerijskih napada koji je podrazumevao pauze za pljačku. “M. Anđelić, u članku ‘Privatni generalov rat’, o tom granatiranju piše: ‘Nišandžije generala Perišića nisu birale ciljeve. Mete njihovih napada su bili… na žalost, stambeni objekti… Od postupaka generala Perišića ogradili su se mnogi čelni ljudi iz krugova JNA u Mostaru…” (“Borba”, 20-21. april 1992). Mostar je (20. aprila) granatiran osam časova. Ta tragedija okupila je najuglednije ljude svih nacionalnosti, koji su bili saglasni: ‘Mostar mora ostati nedeljiv!’, čemu su se protivili hrvatski i srpski nacionalisti. Glas razuma – da se sačuva multietnički i istorijski grad, u kome je svaka četvrta porodica imala majke i očeve različitog nacionalnog porijekla, nije dopirao do onih u čijim je rukama bila ratna moć. Nastavljeno je granatiranje koje je trajalo šesnaest časova i nanijelo stravična razaranja. Kratkotrajna smirivanja smjenjivala su sve oštrija sukobljavanja, a u prva tri majska dana Armija je prestala da bira ciljeve. “… Sa mostarskih i okolnih položaja… svim raspoloživim sredstvima tuče po gradu i sistematski ga, dio po dio, razara… Najviše stradaju civilni objekti. Za divno čudo, ponos Mostara – Stari most iz 1566. godine još uvijek je čitav ali i u njegovoj neposrednoj blizini padale su granate.” (Ilija T Radaković Besmislena Yu ratovanja).
Meci i granate za opsadu Sarajeva i srebrenički genocid
Tako je bilo u Mostaru (doći ćemo i do Beograda, odnosno Motela “Šarić” na Ibarskoj magistrali), gde je počeo vrtoglavi uspon generala Perišića obeležen, kao, uostalom i čitav velikosrpski zločinački poduhvat, smrću nedužnih, razaranjem, pljačkom, nanošenjem patnje. Genocidom ili ćosićevskim “humanim preseljenjem”. Za generala Perišića i vanrednim unapređenjima.
Prvostepenom presudom protiv penzionisanog načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Pretresno veće Haškog tribunala konstatuje da je “od septembra 1992. do novembra 1995. Vojska Republike Srpske u Sarajevu sprovela dugotrajnu kampanju granatiranja i snajperskog delovanja koja je za ishod imala pogibiju stotina civila, dok su hiljade civila ranjene”. Počinila je ubistva kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao ratni zločin, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti i napade na civile kao ratni zločin. “U leto 1995, VRS je napala grad Srebrenicu koji je Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija prethodno proglasio bezbednom zonom za civile. Po zauzimanju Srebrenice, VRS se upustila u prisilno premeštanje i masakriranje hiljadâ muslimanskih civila i lica koja nisu aktivno učestvovala u neprijateljstvima. Pretresno veće je ustanovilo da je VRS počinila sledeće zločine: ubistvo kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao ratni zločin, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti, progoni kao zločin protiv čovečnosti i istrebljenje kao zločin protiv čovečnosti”, konstatuje Veće.
Kao i to da je “Srpska Vojska Krajine granatirala grad Zagreb 2. maja 1995, pri čemu je petoro ljudi izgubilo život, a 146 ih je ranjeno. SVK je sutradan ponovo granatirala Zagreb, pri čemu su život izgubile dve osobe, a ranjeno ih je 54”.
Ratnik široke ruke
I tu dolazimo do još jedne uloge Momčila Perišića: bio je zadužen da proceni koliko je čega potrebno sestrinskim armijama u zaokruživanju teritorije zamišljene i nedosanjane velike Srbije. Vojska Jugoslavije i njen načelnik Generalštaba obezbeđuju logističku pomoć širokih razmera VRS i SVK. “Logistička pomoć”, zaključuje Veće, “obuhvatala je naročito velike količine pešadijske i artiljerijske municije, gorivo, rezervne delove, obuku i stručnu pomoć”. O svemu je odlučivao politički vrh, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, ali je smrtonosne tovare od Vrhovnog saveta odbrane “trebovao” general Perišić. Nakon čestih i, ispostavilo se, jezivo konstruktivnih konsultacija sa generalom Ratkom Mladićem i generalom Milanom Čeleketićem, komandantima VRS i SVK.
Pojednostavljeno, iz Srbije su otišli svi meci sarajevskim snajperistima, sve granate kojima je Mladić “razvlačio pamet” Sarajlijama, sva municija za odmetnike u Hrvatskoj. “Glavni štab VRS procenio je 1994. godine da je od Vojske Jugoslavije dobio, između ostalog, preko 25 miliona metaka za pešadijsko naoružanje i 7500 granata”, piše u presudi. Tako je potrebe branitelja ognjišta, odnosno masovnih ubica, procenio iskusni artiljerac, načelnik Generalštaba zločinačke soldateske.
Tih je godina Srbiju potresala hiperinflacija, ali je znala da se odriče luksuza zarad stvaranja nove države kojoj se granice iscrtavaju tenkovskim gusenicama i leševima civila.
Ali, za to je Perišić, drugostepenom presudom, proglašen nevinim. Presuda je, blago rečeno, sramna, malo strožije, anticivilizacijski čin, iživljavanje nad bolom žrtava: “Žalbeno veće ponovo podseća da je VRS, između ostalog, preduzimao i zakonite borbene aktivnosti te da nije bio isključivo kriminalna organizacija. U tom kontekstu, Žalbeno veće, uz suprotno mišljenje sudije Liua, smatra da razumno tumačenje relevantnih posrednih dokaza jeste to da je moguće da je g. Perišić znao za zločine koje je činio VRS, ali da pomoć koju je omogućavao nije bila usmerena ka tim zločinima već ka opštim ratnim naporima VRS-a”.
Mnogo je toga u biografiji i ratnoj karijeri Momčila Perišića “moguće”, ali Žalbeno veće, uz suprotno mišljenje sudije Liua, “nije uvereno da jedino razumno tumačenje ukupnih posrednih dokaza jeste to da je g. Perišić konkretno usmeravao pomoć ka zločinima VRS-a”. I još nešto što je, smatra Žalbeno veće, “razumno tumačenje spisa” jeste to da je pomoć VJ koju je omogućavao Perišić “bila usmerena ka opštim ratnim naporima VRS-a, a ne ka zločinima VRS-a”
Dakle, nema “konkretne usmerenosti” ka zločinima VRS-a u Sarajevu i Srebrenici.
Zločini se, nije uteha, ne negiraju. Ali, vojska bosanskih Srba nije, ukazuje dikcija presude, bila isključivo kriminalna organizacija.
Granatama na Zagreb
Još malo o učešću Vojske Jugoslavije u ratu: Pretresno veće je zaključilo da su neki pripadnici Vojske Jugoslavije, uključujući izvršioce zločina u Zagrebu navedenih u Optužnici, upućeni iz VJ da bi pomogli ratnim naporima Republike Srpske Krajine. Ti vojnici VJ upućeni u SVK bili su u administrativnom smislu raspoređeni u jedinicu VJ nazvanu 40. KC (Kadrovski centar), koja im je, između ostalog, obezbeđivala plate, stambeno zbrinjavanje, nadoknade za obrazovanje i zdravstveno osiguranje za vreme dok su bili upućeni u Srpskoj vojsci Krajine.
Ali, opet o Perišiću, dokazano je to da “u vreme granatiranja Zagreba g. Perišić ipak nije imao efektivnu kontrolu nad izvršiocima zločina u Zagrebu navedenih u Optužnici”. Zato Žalbeno veće konstatuje da je Pretresno pogrešilo “kada je gospodinu Perišiću izreklo osuđujuću presudu za to što je propustio da pripadnike VJ upućene preko 40. KC kazni za zločine koji su se odigrali tokom granatiranja Zagreba 2. i 3. maja 1995. godine”.
Ukratko, Perišić je nevin, a on i njegova odbrana pričaće po dolasku u Beograd kojekakve mitološke skaske o navodnom odbijanju generala da prihvati nagodbu za svedočenje koje bi ukazalo na ulogu Srbije i Vojske Jugoslavije u srebreničkom genocidu.
Nevažna za međunarodnu javnost, ali ne i za ovdašnju, je uloga Perišića u osuđujućoj (iz trećeg pokušaja) presudi generalu Vladi Trifunoviću, komandantu varaždinskog korpusa koji je spasao sigurne smrti 220 vojnika i 37 oficira, predajući garnizon i uzevši pregovarače za taoce. Perišiću je ponuđeno direktno učešće u procesu. “Kako mogu da budem veštak kada sam mesec dana nosio bombu u tašni da je bacim na tog izdajnika ako ga sretnem”, odgovorio je na taj zahtev.
Smena, DOS, rušenje Miloševića
Slobodan Milošević rešio se 1998. Perišića zbog njegovih stavova o Kosovu, budući da je general bio protiv konfrontiranja sa celim svetom, jer nema realnih šansi da se u nagoveštenom ratu uspe. Iskustvo ratnog komandanta govorilo mu je da artiljerac ima šansu jedno proti onog ko ne može da se brani. Nakon što je odustao od logične ideje da se svi lideri Demokratske opozicije Srbije stave pod njegovu kontrolu, Perišić formira Pokret za demokratsku Srbiju i postaje tek jedan od ravnopravnih čelnika DOS. Bili su dobrodošli svi koji su protiv Miloševića, pa i čovek sa takvim ratnim teretom – ili baš takav. Malo ravnopravniji postaće nakon rušenja Miloševića, kada je postao potpredsednik Vlade Zorana Đinđića zadužen za bezbednost.
U slučaju špijunaže, odnosno predaje poverljivih materijala (disketa i dokumenata) američkom službeniku Džonu Nejboru, izvesno je tek da se ona dogodila u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali. Nejbor je dobio inkriminisane dokumente, Perišić, navodno, dve hiljade dolara. Kasnije će general Nebojša Pavković tvrditi da se u torbi američkog diplomate, nakon što mu je vraćena, našlo i ono što nije imao sa sobom prilikom susreta sa Perišićem. Manje važan incident, smatrali su Amerikanci, a sama primopredaja je i bila manje važna. Dan kasnije načelnik Vojne obaveštajne službe Aco Tomić i njegovi operativci prikazaće filmske zapise o praćenju Perišića.
Ko iskopa ovaj predmet
Ako ne i znatno ranije, tada je sasvim sigurno pukla tikva između Vlade Srbije i Vojislava Koštunice koji je kontrolisao Vojsku. Zoran Đinđić tražio je od Koštunice da smeni prvog vojnog bezbednjaka Tomića zbog toga što je neovlašćeno pratio člana njegovog najužeg kabineta, ali taj zahtev Koštunica nije ispunio.
Perišić je prvostepeno kriv, ali kaže – jest bljutavo, ali čujmo: “Kao što sam branio i odbranio svoju zemlju na frontu, tako sam u Hagu branio čast i ugled naroda, vojske i države i odbranio, sada se borim i izboriću se za odbranu časti i dostojanstva i svog i svoje porodice i časnih oficira Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije“.
Ovo je licemerje postalo tradicija, ili, upotrebimo prave reči, laže prvostepeno osuđeni i pripisuje sebi zasluge za ceo narod kojeg su, navodno, proglasili genocidnim. Šta drugo da radi “vitez”, nego da zastupa slabije i svoju guzicu.
Presuda je prvostepena, a, logika srbijanskog politizovanog pravosuđa i države u odumiranju nalaže da bude oslobođen. Da se predmet, a ko se njega doseti nakon gotovo dve decenije, izgubi, da se presudi kao Mladićevim jatacima, da se general godinama, poput ubice tuzlanske mladosti Novaka Đukića, na Vojnomedicinskoj akademiji proglašava nesposobnim za suđenje. Sve ovo, naravno, pod pretpostavkom da je zaista spasao Srbiju, iako niko sa imalo razuma ne bi tvrdio da su Mladićeve horde same počinile genocid u istočnoj Bosni.
Aktuelni srbijanski režim direktno se, valjda samo naizgled, zamerio milionskoj skupini patriotskih snevača velike Srbije i poricatelja saučesništva u zločinima. Atrofiranoj pričuvi sa katedri i kafanskih astala, spremnoj za nove oralne izlive kuraži i razmenu argumenata. “Nismo, a i ako jesmo, neka smo”, odjekuje Srbijom neoboriva analiza.
Slušaju to Aleksandar Vučić i njegovi iz Apelacionog. Možda je, ovako, prvostepeno, valjalo i te Amere podsetiti na to šta su radili u Srbiji, dosta su nam spočitavali ubistvo braće Bitići i tetošenje ubica američkih državljana.
(Remarker)
