BEOGRAD, 9. marta 2022. godine – Fond za humanitarno pravo, REKOM mreža pomirenja i Mediacentar Sarajevo organizovali su danas u Medija centru „stručnu raspravu“ o ulozi i zastupljenosti medija kao dokaza i novinara i novinarki kao sveedoka pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
U prvom delu rasprave govorili su Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, novinar i publicista Nedim Sejdinović i gosti iz Sarajeva, direktor sarajevskog Medija centra Boro Kontić, noviar i diplomata Zlatko Dizdarević i Dragan Golubović iz digitalnog arhiva Medija centra Sarajevo.
Ideja da se sagleda uloga medija i novinara u procesima pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal) došla je sasvim slučajno, rekao je Golubović, ističući dasu došli do „četiri kilometra…“ dokaza tridesetjednog novinara, odnosno do 200.000 svedočanstava novinara tokom 130 sati svedočenja u 22 prosesa u Hagu. On je istakao slučaj haškog svedoka, novinara Slobodne Bosne, Seja Omeragića koji je na početku rata u Bijeljinu putovao kao navodni telohranitelj bosanskog člana Predsedništva Fikreta Abdića.
Golubović je napomenuo da su svi britanski novinari pristali da se odazovu pozivu Haškog tribunala, za razliku od američkih koji su redom odbijali da se tamo pojave čak i u slučajevima kada je bilo pretnji zbog neodazivanja.
Boro Kontić, do rata novinar Radio Sarajeva naveo je primer izveštača londonskog Gardijana koji je čak 11 puta svedočio pred Tribunalom, čak i u procesu Dušku Tadiću. Njega su, posebno američke, kolege optuživale da time želi da se promoviše pred svetskom javnošću.
Govoreći o svom četrdesetogodišnjem novinarskom iskustvu (dnevni list Oslobođenje, nedeljnik Svijet…) Dizdarević je rekao da je nekoliko decenija kasnije to iskustvo ukrstio sa onim stečenim dok je bio ambasador u zemljama Bliskog istoka i da je, pišući knjigu („Novinarstvo kao prvi dokaz historije“) o ulozi medija i novinara u svedočenjima pred Haškim sudom, želeo da se „dodaju neka iskustva koja bi mogla da pomognu novoj generaciji koja stasava u novinarstvu“.
Dizdarević se posebno osvrnuo na novinare koji su stizali sa anglosaksonskog novinarstva za koje je rekao da je „uljuđeno“. Pomenuvši Martina Bela on je rekao da mu je britanski kolega otkrio da oni (BBC) na isti događan šalju dve ekipe i kasnije u Londonu izveštaj te dve strane „izbalansiraju“.
Novinari koji su u ratna područja bivše Jugoslavije stizali sa zapada nisu mnogo znali o područja gde su „padali padobranom“, kako voli da kaže Dizdarević, i glavni izvori su im bili prevodioci među kojima je bilo najviše onih koji su za navijali za svoja područja. Oni koji su dolazili u Sarajevo vremenom su, tvrdi Dizdarević bolje upoznavali prirodu sukoba u BiH i odlazili „sa sasvim solidnim znanjem o čemu se tu radi“.
Novinar iz Novog Sada Nedim Sejdinović pomenuo je probleme kolega nedeljnika Vreme, Dejana Anastasijevića, Jovana Dulovića i Uroša Komljenovića koji su u Srbiji imali mnogo problema zbog istinitog pisanja, a Anastasijević posebno nakon što je svedočio u Hagu. Naveo je i primer jednog drugog novinara Zorana Petrovića Piroćanca koji se kasnije „veoma udaljio“ od filma koji je snimio u Srebrenici.
„Novinarstvo je veoma slojevito“, rekao je na kraju ove rasprave Zlatko Dizdarević, dijagnostikujući na najbolji način ono što se u toj branši dešavalo na području bivše Jugoslavije tokom raspada i rata.
D. B.
