Razgovori na Forumu: Milivoj Bešlin, član Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma
Poslednjih trideset godina Srbiju vidim kao neuspešnu, zemlju koja je na tragu svih ovih negativnih tendencija vlastite istorije, zemlju koja nije brinula o svojim građanima. Srbija je bila centralistička, autoritarna, nacionalistička i koja je uspela, zapravo, da porazi vlastitu alternativu, da uguši svaku pluralnost i da kao takva krene u regionalnu ekspanziju. Ako se iz istorije pomerimo na savremenost – kosovsko pitanje je suštinski rešeno. Pregovori se vode jedino oko toga kako će, kada i na koji način Srbija, odnosno njena dominantna intelektualna i politička elita da prihvati nešto što je istorijska realnost
Razgovarala: Olivera Ježina
U Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma ste, i koji je po Vama značaj postojanja ovakvog pokreta u Srbiji?
„Mislim da je vrlo važno što postoji jedna takva politička organizacija koja zaista nudi istinsku alternativu današnjem društvu zbog toga što se, moram da kažem, čitava politička scena Srbije kreće u različitim varijantama i varijacija jednog te istog narativa. Koji je duboko konzervativan i u osnovi nacionalistički, koji je centralistički i koji je suštiski antievropski i antizapadni. Zbog toga mislim da je ovo jedina istinska alternativa svim ovim dominantnim političkim opcijama. Ovde se u jednom trenutku čitava politička scena pre svega njegovom odgovornošću fokusirala na jednom čoveka, na Aleksandra Vučića, on je osnova tog totalitarnog režima koji danas vlada u Srbiji ali, zapravo, čitav sklop vrednosti koji sada vidimo i koji režim promoviše sad, kad su propale sve priče i o reformama i o Evropi, ono što je u prvim godinama naprednjačkog režima bilo aktuelno, oni su se, zapravo, vratili staroj radikalštini. Dakle onom što je taj njihov nacional-šovinizam okakterisao i 90-ih godina i polako zagrevaju čitavu tu srpsku priču zaodenutu u srpski svet. Vidimo da je to režim koji je antievropski i antizapadno orijentisan. Problem je, zapravo, što opozicione stranke u dovoljnoj meri nisu suprotstavljene ovom ideološkom konceptu koji nudi autoritarni režim naprednjaka, odnosno Aleksandra Vučića. I zbog toga smatram da je ovo važna politička opcija, zbog toga što ona suštinski nudi drugačiji sistem, drugačiji sklop vrednosti, drugačiji idejno-politički koncept koji zaista u tom smislu predstavlja alternativu.“
Bavite se savremenom istorijom. Na čemu sada radite?
„Radim na više stvari paraleno uvek. Skoro smo kolega i ja završili rad na srpsko-hrvatskim odnosima u vreme Hrvatskog proljeća¸odnosno Maspoka, početkom sedamdesetih godina. O odnosima srpskih liberala i Hrvatskog proljeća i o jednim vrlo kompleksnim odnosima u jugoslovenskoj federaciji i o vrlo složenim srpsko-hrvatskim odnosima u vrlo zanimljivom i osetljivom trenutku po jugoslovensku državu. Nadam se da će uskoro izaći u Časopisu za suvremenu hrvatsku povijest“.
Može li se porediti pojava liberalizma u Srbiji početkom sedamdesetih godina prošlog veka i kontekst u kome on danas pokušava da opstane u Srbiji?
„Kako da vam kažem, ta liberalna alternativa u Srbiji nikada nije bila u ideološkom smislu jasno i doktrinarno, liberalno od XIX veka do danas. Zapravo je uvek imala i neke druge elemente. Tako i liberalizam u kulturi sećanja je rukovodstvo Marka Nikezića i Latinke Perović, što je ostalo upamćeno kao srpski liberali, ja ih u svojoj knjizi koja sistematizuje taj period, zapravo njihovu politiku nazivam reformskim pokretom unutar Saveza komunista Srbije ali su se oni svakako delom nadovezali na nešto što jeste bila liberalna tradicija, to jeste okretaje Srbije – sebi, vlastitom razvoju, konstituisanje politike s one strane svakog nacionalizma, centralizma, velikodržavlja i jedna jasna, proevropski orijentisana politka. Utoliko mi možemo, zapravo, od XIX veka do danas da pratimo te neke esencijalne karakteristike te uvek manjinske alternative koja se različito nazivala u različitim periodima, ali je negde uvek imala kao svoju osnovu razvoj realne države, a ne stalnu ekspanziju i stvaranje velike države. Taj nacioalistički projekat je gušio i unutar same Srbije svaku alternativu i svaku realnost kako bi stvorio što monolitniju, što centralističkiju državu koja bi unutar sebe naravno bila strašno autoritarno zasnovana, da bi kao takva vršila ekspanziju u regionu. I to je ono što zapravo mi i danas gledamo s tim što su danas ta alternativa i ti ljudi koncentrisani unutar GDF. Ona je danas toliko potisnuta i toliko manjinska, pre svega zbog nasilja današnjeg režima prema svakom drugačijem mišljenju, prema svakoj drugosti, prema svakoj alternativi.“
Kako vidite Srbiju u poslednje tri decenije?
„Jednom rečju neuspešna Srbija, zemlja koja je na tragu svih ovih negativnih tendencija vlastite istorije, Srbija koja nije brinula o svojim građanima, Srbija koja je bila centralistička, koja je bila autoritarna, nacionalistička i koja je uspela, zapravo, da porazi vlastitu alternativu, da uguši svaku pluralnost i da kao takva krene u regionalnu ekspanziju. Ona je, zapravo, sukobljena sa Evopom, sa regionom, Srbija koja je od kraja osamdesetih godina se kao društvo pripremala zapravo za rat stvarajući monolitno, jednoobrazno društvo kako bi onda ta država bila do te mere monolitna i spremna za sukob sa drugima.“
Kako tumačite odnose Srbije i država u regionu?
„Trideset godina pričamo o toj retrospektivi, a posebno tokom Vučićevog autoritarnog režima; Srbija je suprotstavljena regionu. Deluje nasuprot regiona i praktički od početka njegove vladavine (bilo je nekih pokušaja tokom one petooktobarske republike da se ponudi jedan novi koncept odnosa u regionu, ali danas vidimo da su oni koji su bii protagonisti 90-ih, protagonisti ratova protiv naših suseda vratili tu politik i rehabilitovali ne samo ključne ljude ljude i ideje Miloševićevog režima. Ooni su danas rehabilitovali čitavu tu ideju i Vučićeva Srbija je danas ključni faktor nestabilnosti u regionu.“
A zašto mislite da je došlo do rehabilitacije tih snaga, vučićevskih i radikalskih?
„Zbog toga što ‘petooktobarska republika’, odnosno ta decenija pokušaja demokratske alternative u Srbiji nije ponudila drugačiji koncept i nije se u pravoj meri suočila, što nismo sagledali svu dubinu istorijskog poraza iz 90-ih godina. Nije ponuđen u kritičkoj merii otklon. Neću da kažem da ije bilo pokušaja, neki su bili i uspešni, ali ako pogledate odnos prema ratovima i odnos prema osuđenim ratnim zločincima, videćete da nije bilo u dovoljnoj meri otklona, distance, i to je, zapravo, stvorilo osnovu da se te snage, ta politika i ti ljudi, vrlo brzo obnove i pređe se u revanšistički trend a to je pretnja nekim novim sukobima u regionu pod, ovog puta agendom, stvaranja srpskog sveta
Na osnovu ideja i planova opozicije može se reći da ova vlast nema alternativu?
„Nažalost ne! I zbog toga je ova opozicija neuspešna. Ako se utrkujete sa Vučićem u antizapadnjaštvu, nacinalizmu, velikosrpstvu i na kraju krajeva u autoritarizmu u dodvaranju Rusiji ili Kini, zašto bi ljudi glasali za takvu opoziciju koja je samo kopija Vučićevog režima i onda će glasati za nešto što je original. Kao što opozicija 90-ih nije mogla na tom nacionalističkom programu da pobedi Miloševića dok su trajali ratovi u rvoj polovini 90-ih godina tako ni ovi neće moći na konceptu nacionalizma, mržnji prema regionu da poraze Vučića. Oni će uvek biti tu većinsko biračko telo, taj pravi radikalski zastupnik nakaradne ideologije i ako je išta pouka iz devedesetih godina onda je to da je tada opozicija prvi put uspela da porazi Miloševića, kad je ipak ponudila jedan drugačiji koncept a to je bilo posle završetka agresivnih ratova. Tada je opozicija prvi put izašla iz Miloševićevog ideološkog okvira.“
Građanski demokratski forum je upravo to o čemu govorite, on je izašao iz okvira, ali kakva je njegova pozicija na političkoj sceni?
„Pa, pozicija GDF na političkoj sceni Srbije je krajnje nezavidna uprkos naporima gospodina Zorana Vuletića. To je zato što je danas situacija, i politička i što međunarodna situacija nije dobra, koja veoma ide na ruku konzervativnim i desničarskim snagama i u Evropi i u svetu. Mi smo se ponadali da će porazom desničarske rasističke administracije Donalda Trampa koja je poražena u jednom strašnom i sramotnom činu, napadom na Kapitol. Dakle, očekivali smo da će porazom te vrste populizma, populizam na ovim našim prostorima nije ništa drugo nego nacionalizam koji smo 90-ih živeli pod Miloševićem, i u tom smislu Srbija je bila avangarda tih negativnih trendova koje danas gledamo i u Evropi i u svetu, i okolnosti u svetu su danas takve da idu na ruku ovom regresivnom, konzervativnom, populističkom, desničarskom, nacionalističkom trendu. Međunarodne okolnosti ne idu na ruku ovoj vrsti liberalne reformističke alternative. S druge strane u Srbiji je zavedena jedna vladavina, ovo zaista jeste radikalska vlast koja je premrežila čitavo društvo koje sistematski radi na suzbijanju bilo kakve drugosti i pluralnosti, koje gleda da napravi apsolutno ideološko poravnanje iz čega vrlo agresivno i nasilno dolazi i politički monizam. Mi, zapravo danas, s obzirom da imamo jednostranački parlament, živimo u nekoj vrsti političkog monizma.“
Kakav je Vaš pogled na kosovski problem?
„Kosovo je, zapravo, suma svih naših neuspeha da pričamo ovde o različitosti i o drugosti. Mi kao društvo nismo uspeli da integrišemo Kosovo tokom jednog veka koliko je ono bilo deo Srbije, odnosno deo jugoslovenske države. Najbolji pokušaj kada je bila nekakva mogućnost da se Kosovo ne drži nasiljem, represijom, terorom bio je negde u drugoj polovini šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina kada je Kosovo pokušalo da se predstavi ne samo kao pokrajina Srbije nego kao element jugoslovenskog federalizma, odnosno da se identitet na Kosovu podeli između jugoslovenske države, Srbije i samog Kosova koje je imalo široku samoupravu, odnosno autonomiju, gde je intencija onih koji su gradili takve nove odnose u Federaciji posle smene Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu bila da se upravo da se taj kosovsko-albanski identitet podeli između nacionalnog albanskog identiteta i državnog, jugoslovenskog identiteta. I to je ono što je Koča Popović formulisao u vreme kada je Milošević krajem osamdesetih nasiljem i tenkovima rušio autonomiju Kosova da bi od Albanaca napravio Albance-Jugoslovene, ali ne možete nikada napraviti Albance i Srbe. Kada je slomom jugoslovenske države Srbija srušila princip albanskih granica a rušila ga je ne samo krajem osamdesetih godina pod Miloševićem nego je to inelektualna elita činila još od šezdesetih godina. Dakle, punih dvadeset godina postojao je napor tog intelektualnog kružoka da se obesmisle granice unutar jugoslovenske države. Onoga trenutka kada je državi Srbiji, koristeći vojnu silu, pošlo za rukom da sruši avnojevske granice ona je time srušila i vlastitu avnojevsku granicu na jugu i od 1999. godine do danas pokušava da sačuva tu avnojevsku granicu. I to se, naravno neće desiti. Ako se iz istorije pomerimo na savremenost – kosovsko pitanje je suštinski rešeno. Pregovori se vode jedino oko toga kako će, kada i na koji način Srbija, odnosno njena dominantna intelektualna i politička elita da prihvati nešto što je istorijska realnost.“
Kako vidite Srbiju za godinu dana?
„Plašim se da odgovorim. Ja nisam siguran da ovo može da se završi na miran način. Zbog toga se plašim da to izgovorim.“ (Priredio: D. B.)
