Povodom Vučičevog priznanja o postojanju tajne organizacije koja štiti njegovu vlast i najave formiranja tzv. Narodnog pokreta
Piše: Zlatoje Martinov
Navršilo se više od šesnaest godina od kada su se mnogi srpski radikali odmetnuli od radikala, praktično „preverili“ i od ekstremnih nacionalista preko noći postali „naprednjaci“.“Na Da li su im uzor bili srpski naprednjaci iz druge polovine 19.veka? Potpisnik ovih redova nikada u to nije verovao pre svega znajući političke nazore odmetnutih radikala (Nikolić, Vučić) koji se nisu suštinski menjali uprkos programski proklamovanom „evropskom kursu“ nove partije. Proteklih šesnaest godina od formiranja Srpske napredne stranke i 12 godina vlasti dale su mu za pravo.
Niko ozbiljan više ne veruje u iskrenost evropskih i modernizacijske namera ove stranke. Štaviše, Srbija neskriveno klizi u ogoljenu diktaturu i uz tajnu organizaciju za koju sam Vučić priznaje da odnedavno postoji kao krilo Srpske napredne stranke, koja poput jurišnih SA odreda „zakleta krvlju“ treba da štiti Vučića i njegovu vlast od političke opozicije, što belodano pokazuje profašističku prirodu ovog „naprednjačkog“ režima.
Današnji naprednjaci više sliče Pašićevoj Radikalnoj stranci
Osim naziva stranke, dakle, današnji naprednjaci (Vučić, Brnabićeva, Vučević, Mali, et alia) nemaju apsolutno nikakvu političku ni ideološku konekciju sa negdašnjim naprednjacima Milana Piroćanca, Milutina Garašanina, Stojana Novakovića, Čedomilja Mijatovića, Milana Đ. Milićevića, Ljbomira Kalevića i dr.ugih koji su, kako programski tako i intimno, bili za isitnski reformski preobražaj seljačke Srbije druge polovine pretprošlog stoleća, za njeno uređenje kao demokratske i pravne države evropskog tipa.
Današnji naprednjaci više sliče Pašićevoj Radikalnoj stranci, enegričnom protivniku svakog evropskog napretka Srbije i zagovornika približavanja Srbije Rusiji i ruskoj kulturi.
Vučićeva najava da će u martu ove godine formirati tzv. „narodni pokret“ (prva najava za Vidovdan 2023. je, sećamo se, neslavno propala!) upravo dokazuje tu sličnost.
Da ne bismo ostali samo na pukim tvrđenjima, hajde da ukratko prikažemo političke stavove dveju suparničkih stranaka ondašnjeg vremena – Narodne radikalne stranke i Naprednjačke stranke.
Večiti ukob patrijarhalnog i modernog
Srpsko društvo počev od 1804. godine koja se uzima kao početak moderne srpske džavnosti, pa sve do danas u trećoj dekadi 21.veka, karakteriše sukob dve istorijske tendencije: patrijarhalne i moderne. U središtu tog sukoba je odnos prema Zapadu, odnosno u 19. veku prema evropskim liberalnim demokratijama, a u najvećem delu 20. veka i prema „angloameričkoj“ odnosno prema – kako srpski nacionalisti danas vole pomalo sa npodaštavanjem da kažu – „kolektivnom Zapadu“. Ovaj odnos bi se, po sličnosti ali i svojim istorijskim implikacijama mogao smatrati preslikanim odnosom između slovenofila i zapadnajaka u Rusiji.
Orijentacija Srbije u doba kralja Milana na političku, ekonomsku, pravnu i kulturnu evrpoeizaciju shvatana je kao izdaja Kosovskog zaveta i ideje o nacionalnom ujedninjenju Srba sa Srbima iz Turske i Ugarske u jednu zajedničku državu. Milanovo oslanjanje na Austrougarsku primano je kao okretanje leđa Rusiji u koju su upirani žudni pogledi kao u „osloboditeljicu svih porobljenih slovenskih naroda“ pa dakako i Srba u Turskoj i Austrougarskoj.
Kada su Zakonom o političkim partijama iz 1880.godine, tri postojeće političke grupacije u Srbiji i formalno ozvaničene kao političke stranke (Narodna radikalna stranka, Liberalna stranka i Napredna stranka) ova podela na Istok (pod kojim se podrazumevala Rusija) i Zapad (čija je paradigma bila Austrougarska) postale su jasno iskristalisane. Sada podela na patrijarhalce i modernizatore nije više bila odlika srpske političke misli, već strogo partijski stav.
Narodna radikalna stranka, nastala iz socijalističkog pokreta Svetozara Markovića – docnije sasvim pretvorena u ekskluzivno nacionalnu pa i nacionalističku stranku – još za vlade kralja Milana prevladala je – s manjim periodom izbivanja iz vlasti 1894-1896 – u političkom i parlamentarnom životu Srbije i bila je najdugovečnija partija, uz određenu promenu imena u Kraljevini Jugoslaviji (Jugoslovenska radikalna zajednica – JRZ-) ali ne i promenu politike, sve do početka Drugog svetskog rata.
Prednost „narodnjaštvu“ i Rusiji
Osnovna politička koncepcija Narodne radikalne stranke kojoj je od 1881. na čelu Nikola Pašić, bila je formiranje narodne države kao antiteze liberalno-demokratskoj. Takva narodna džava bila bi organizovana na načelima narodne samouprave, a njen integrišući faktor bi bila narodna partija. Ta narodna partija je imala da bude upravo Radikalna stranka. Cilj radikala je bio jasan i oni su se tog cilja tokom svoje višedecenijske uprave Srbijom, konzistentno držali: poluge vlasti su morale biti čvrsto u njihovim rukama, sebe su identifikovali sa narodom (ostale stranke su proglašavane nenarodnim i tuđinskim) i isključivo sebe smatrali su glasnogovornicima celog srpskog naroda, zalagali su se za organizovanje proizvodnje i distribucije dobara u skladu sa proklamovanim narodnim egalitarizmom (makar i u vidu egalitarnog siromaštva), bili protiv političkih institucija Zapada jer kako Pašić u pismu A. I. Zinovjevu veli „u srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih samo trebalo negovati i dopunjavati onim dobrim ustanovama koje se nahode u ruskoga naroda i ostalih slovenskih plemena, a od Zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom“ (N.Pašić, „Pisma, govori, članci 1872-1891“ ur. L. Perović i A Šemjakin, Beograd, 1995).
U narodnoj državi vlada narodna partija i u toj i takvoj državi nema mesta za druge partije. Politički monizam kao izraz političke, ekonomske i socijalne homogenosti srpskog naroda bio je državni ideal Narodne radikalne stranke. Iz takvog stava radikala generisan je opšti prezir prema opoziciji i poznati teror većine u parlamentu koji je trajao nesmanjenom žestinom ne samo do 1918. godine već i docnije za sve vreme trajanja Kraljevine SHS/Jugoslavije.
U spoljnoj politici držali su se Rusije, očekujući njenu političku, diplomatsku i ako zatreba vojnu pomoć za ostvarivanje ideje ujedinjenja celog srpskog naroda. Odnosno zalagali su se da se u potpunosti popuni prostor srpske etničke rasprostranjenosti i taj prostor uključi u novi srpski državni okvir.
Evropejstvo odbačeno
Napredna stranka, pak, pripadala je onom drugom polu ove istorijske podeljenosti srpskog društva. Ona je bila za modernizaciju koju je videla kroz evropeizaciju odnosno prihvatanje pravne države kao okvira u kojem će se razvijati državne i druge institucije (obrazovne, vaspitne) kako je to slučaj u evropskim državama uređene parlamentarne i liberalne demokratije. Milan Piroćanac je bio korifej takvih stavova uz podršku svojih partijskih kolega Stojana Novakovića, Milutina Garašanina, Čedomilja Mijatovića, Milana Đ. Milićevića… Naprednajci su nastali iz grupacije maldih srpskih konzervativaca. Međutim ne treba termin „konzervativci“ shvatiti u današnjem pežorativnom značenju. U to doba evropski konzervativci su bili predstavnici poletne buržoazije koji su se borili protiv ostataka feudalnih odnosa u društvu (Ugarska je npr. bila tipičan primer takve borbe) zalagali za jednakost svih ljudi pred zakonom, za liberalnu i pravnu parlamentarnu državu, sa liberalnim tržištem i jakim državnim institucijama.
Zato su Milan Piroćanac i njegove kolege tokom svog kratkotrajnog vršenja vlasti (1881-1883) javno proklamovali ciljeve svoje vlade: „Naglašavamo da Srbija danas oseća snagu i potrebu da živi životom evropske obrazovanosti i izvrši reforme u duhu savremenog evropskog napretka po svim poljima državnoga života, da izađe iz granca patrijarhalne države i iznutra se uredi kao moderna država“ (Stenografske beleške Narodne skupštine za 1881. godinu, s.17). Naprednjaci su ustav iz 1869. smatrali nedovoljno liberalnim za novonastale okolnosti nakon sticanja nezavisnosti Srbije (1878). Po naprednjacima potrebno je usavršiti predstavnički sistem koji će obezbediti biračko pravo svim slojevima stanovništva bez razlike na imovnsko stanje, kao i obezbediti ustavne slobode poput „lične i imovinske sigurnosti čoveka, slobodu govorenja i dogovaranja, slobodu štampe, sudsku nezavisnost“ kao i „usavršavanje čoveka kao cilja države“. Naprednjačka vlada je za samo dve i po godine donela set zakona koji su po rečima L. Perović „izveli pravu zakonodavnu revoluciju“.
Ovo je značilo udaljavanje od Rusije što je u Srbiji bilo izrazito nepopularno. Približavanje Austrougarskoj koja je u to doba shvatana kao simbol zapadnog uticaja, smatrano je opasnim po, običaje, tradiciju, kulturu i pravoslanu veru srpskog naroda i doživljavano kao moguće gubljenje nacionalnog identiteta. Siromašna i seljačka Srbija naginjala je populizmu i „večnom priajteljstvu sa bratskom Rusijom“ a radikali koji su žarko zagovarali što bliže odnose sa Rusijom su to vešto koristili u svojoj propagandi. Pašić je 1882 u pismu A. I. Zinovjevu izneo stav Narodne radikalne stranke po tom pitanju: „Mi verujemo čvrsto i nepokolebljivo u slovensku pobedu, u buduću slovensku kulturu, u poziv Svevišnjeg slovenskom narodu da oblagorodi i ublaži egoističku borbu zapadne kulture, da dovede u sklad i jednistvo naše kulture sa čisto pravoslavnom hrišćanskom verom, u kojoj hranilac i nosilac je veliki ruski narod.“
Što dalje od Rusije
Zanimljivo da je Slobodan Jovanović komentarišući stavove Napredne stranke zaključio kako se „naprednajcima činilo da bi Srbija bila osuđena na večitu primitivnost ako se ne bi oslobodila ruskog uticaja.“
Milan Piroćanac kao vođa Naperdne stranke kao ni sama stranka, nisu uspeli u nameri da reformišu Srbiju na principima evropske demokratije. Takav evropski ustav nije donesen jer nije odgovarao kralju Milanu koji je doduše po mnogo čemu bio evropejac (nakon izdaje Rusa kod Đunisa kad su napustili položaj u srpsko-turskom ratu (1876/7) ostavljajuči srpski vosjku na cedilu, prezirao je dvoličnu rusku politiku i skoro javno govorio „što dalje od Rusije“) ali se nije želeo odreći lične vlasti koju mu je ustav iz 1869. jednim dobrim delom omogućavao.
Razočaran, nakon ostavke (septembra 1883) Piroćanac je u svom dnevniku zapisao: „Ako bude našoj Srbiji suđeno da udari natrag, istorija ne treba da tuži nikoga do neobuzdanu narav srpsku.“
Kada su Pašićevi radikali (u koaliciji sa uveliko oslabljenim liberalima) došli na vlast 1887, pokazali su svoju pravu političku prirodu potvrđujući proročke Piroćančeve reči o „neobuzdanoj naravi srpskoj“ koja se ogledala u strašnoj i krvavoj osveti prema stotinama predstavnika bivše naprednjačke vlasti širom zemlje, osveti koja je svojim divljačkim postupcima (npr. nabijanje na ražanj živog čoveka!) zgrozila Evropu. Ta surova osveta trajala je tokom cele 1887. sa povremenim proplamsajima u narednih desetak godina, inače je bila poznata u istoriografiji kao „Odisaj narodni“.
Ništa manji nije bio ni višedecenijski „teror većine“ u skupštini da se može izglasati sve što vladi padne na pamet, pri čemu je antologijski primer onaj kad je 1906. godine u Narodnoj skupštini radikalski ministar unutrašnjih poslova Stojan Protić na interpelaciju opozicionog poslanika oko vladinog flagrantnog kršenja zakona, ne trepnuvši izjavio kako „vlada ima prava da krši zakon“!
Između ove Protićeve rečenice i čuvenog Vučićevog „Pa šta“!? – nema suštinske razlike.
Autor je književnik i predsednik Saveza anttifašista Srbije
