петак, јул 12, 2024

Umro književnik i prevodilac Ivan Ivanji

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 10. maja 2024. (Beta) – Književnik, prevodilac i novinar Ivan Ivanji umro je juče u 96. godini, objavio je portal Vreme.

Ivanji je napisao  26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje. Na nemački je, pored ostalih, prevodio dela Kiša i Albaharija, sa nemačkog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encensbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski.

Radio je kao nastavnik nacrtne geometrije, kao novinar, bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta, Titov prevodilac za nemački jezik.

Bio je 1974-1978 ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu, a do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.

Rođen je u Zrenjaninu u jevrejskoj lekarskoj porodici. Roditelje su mu ubili ubrzo nakon nemačke okupacije 1941. godine a on je preživeo nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald.

Život je završio tamo gde je pre 80 godina iz Novog Sada kao Jevrejin bio deportovan da umre – u Vajmaru, samo desetak kilometara od svog nekadašnjeg logora, u Hitlerovom omiljenom hotelu i to na Dan pobede nad fašizmom.

Kao jedan od poslednjih živih svedoka “vremena zla”, smatrao je svojom dužnošću da neprestano upozorava na opasnosti koje donosi zaborav, na povratak nacionalizma, rasizma i modernih diktatora, na smrt izbegličke dece koja beže od ratova i nemaštine u svetu koji se ponovo nalazi na prekretnici.

Filip David: Bio je dete naše epohe

Filip David (Foto: portalforum.rs)

Većina ljudi koja je gledala nedavno Ivana Ivanjija na televiziji N1 u emisiji 360 stepeni morala je biti fascinirana bistrinom uma ovog književnika i prevodioca koji je u tom trenutku imao 96 godina.

S koliko je širine, preciznosti i ubedljivosti analizirao goruća pitanja današnjeg sveta, na čemu bi mu i mnogi mlađi mogli pozavideti.

Utoliko vest o njegovoj smrti deluje pomalo apstraktno.

– Slušao sam ga i gledao pre neki dan i delovao je veoma sveže – odlično pamćenje, napravio je nekoliko rekapitulacija svog života, on je čovek epohe, jedan od malobrojnih koji su preživeli sve te strahote Drugog svetskog rata. Detinjstvo, najbolje godine svoje mladosti, proveo je po logorima, i preživeo je. Postao je jedan od značajnih pisaca istorijskih romana, ostavio je svedočanstva, ne samo o svom životu nego i o vremenu u kom je živeo jer je bio i Titov prevodilac – podseća Filip David.

Većina ljudi koja je gledala nedavno Ivana Ivanjija na televiziji N1 u emisiji 360 stepeni morala je biti fascinirana bistrinom uma ovog književnika i prevodioca koji je u tom trenutku imao 96 godina.

S koliko je širine, preciznosti i ubedljivosti analizirao goruća pitanja današnjeg sveta, na čemu bi mu i mnogi mlađi mogli pozavideti.

Utoliko vest o njegovoj smrti deluje pomalo apstraktno.

– Slušao sam ga i gledao pre neki dan i delovao je veoma sveže – odlično pamćenje, napravio je nekoliko rekapitulacija svog života, on je čovek epohe, jedan od malobrojnih koji su preživeli sve te strahote Drugog svetskog rata. Detinjstvo, najbolje godine svoje mladosti, proveo je po logorima, i preživeo je. Postao je jedan od značajnih pisaca istorijskih romana, ostavio je svedočanstva, ne samo o svom životu nego i o vremenu u kom je živeo jer je bio i Titov prevodilac – podseća Filip David.

Prema njegovim rečima, za Ivana Ivanjija privatno ga najviše vezuje to što mu je, na neki način, bio podrška kada je kao gimnazijalac pravio svoje prve književne korake.

– Ivan Ivanji je bio jedan od značajnih članova žirija Saveza jevrejskih opština kada sam počinjao da pišem i kada sam slao svoje prve književne priloge na stalne konkurse. Žiri u kojem je bio Ivanji mi je tada dao podršku i posle toga sam ja zapravo krenuo kao pisac – ističe Filip David, koji je na pomenutim konkursima nekoliko puta uzastopce dobijao nagrade, i za čije se tekstove, kao mladog pisca, zalagao Ivan Ivanji.

– Kao početniku meni je to mnogo značilo u mom književnom sazrevanju i obodrilo me da krenem hrabrije u pisanje. Takve uspomene me vezuju za njega, kao i neka vrsta divljenja, kada se sagleda čitav njegov život i kad vidite koliko je on bio dete naše epohe. Jedan od poslednjih koji je mogao direktno, i preko svojih memoarskih knjiga i preko svojih nastupa u medijskim programima, da svedoči o vremenu o kome se sve manje i manje zna jer se sve manje i manje o tome govori – zaključuje Filip David.