Čega god se dohvatio, pretvorilo se u zlato. Franc Bekenbauer je bio možda najsjanija zvezda nemačkog fudbala. Tek u poslednjim godinama života na njegovu ličnost i delo, pala je senka.
Štefan Nestler (DW)
„Za nemački fudbal je on bio i ostaje čista sreća. Boljeg nikada nije bilo i neće biti“, napisao je na 65. rođendan Franca Bekenbauera, 2010. njegov saputnik Ginter Necer. Tada ni Necer ni bilo ko drugi nije slutio da će od 2015. u poslednjim godinama Bekenbauerovog života, blistava zvezda nemačkog fudbala biti pomračna.
Bekenbauer, rođen u Minhenu 11. septembra 1945. bio je apsolutni vladar terena. Nisu ga uzalud zvali „Kajzer Franc“ (car Franc). O poreklu njegovog nadimka postoje različite priče. Sam je voleo da priča da je 1971. na marginama prijateljske utakmice u Beču pozirao fotografima pored biste austrijskog cara Franca i da je od tada – „Kajzer“.
Drugi navode finale kupa 1969. protiv Šalkea: posle faula nad protivnikom Rajnhardom „Stanom“ Libudom, koga su zvali „Kralj Vestfalije“, navijači Šalkea su žestoko izviždali Bekenbauera. A njegov odgovor: žonglirao je loptom 40 sekundi ispred kaznenog prostora Šalkea. Za opis ove provokacije posle faula nad „Kraljem“, novinari su ga, navodno najzvali „Kajzerom“.
„Smatrali su me za arogantnom četkicom“
Bekenbauer je kao niko drugi oblikovao ulogu modernog libera ispred odbrane. Izbačenih grudi, podignute glave, organizovao je igru i ubrzavaoo je svojim preciznim dugim pasovima, često spoljnim delom stopala. Samo držanje delovalo je gotovo arogantno, distancirano -„carsko“.
Pristalice fudbala su znale da je Bekenbauer u svoje vreme bio jedan od najboljih igrača na svetu, ali on nikada nije postao miljenik publike. „Mene su smatrali arogantnom četkicom sa arogantnim stilom igre“, prisećao se kasnije Bekenbauer.
Kao 13-godišnjak pridružio se Bajernu iz Minhena, sa kojim je krajem 1960-ih i briljantnih 70-ih proslavio svoje najveće klupske uspehe. Sa Bekenbauerom, koji je takođe bio kapiten tima od 1970. do odlaska iz Minhena 1977. Bajern je osvajao titule jednu za drugom: četiri puta šampion Nemačke, četiri puta osvajač Kupa DFB, osvajač Kupa pobednika evropskih kupova 1967. i tri puta uzastopno od 1974. do 1976. pobednik Evropskog kupa, pobednik Svetskog kupa 1976. godine.
Svetski i evropski prvak
Bekenbauer je od 1971. nosio i kapitensku traku nemačke reprezentacije. Bio je prvi nemački reprezentativac koji je odigrao više od 100 međunarodnih utakmica – ukupno 103. „Kajzer“ je predvodio tim koji je bio grupisan oko njega i drugih zvezda Bajerna kao što su Sep Majer, Pol Brajtner, Uli Henes i Gerd Miler do titule prvaka Evrope 1972. i do svog najvećeg uspeha kao igrača – osvajanja Svetskog prvenstva 1974. godine u Nemačkoj.
Vrhunac karijere – Svetski šampion 1974. i to na domaćem terenu u MinhenuFoto: Horstmüller/IMAGO
U jesen svoje karijere, Bekenbauer se preselio u američku ligu, gde je igrao sa brazilskom superzvezdom Peleom i tri puta postao šampion SAD. „Kajzer” je 1982. osvojio svoju petu titulu šampiona Nemačke sa Hamburger SV, iako je te sezone igrao samo nekoliko utakmica.
Menadžer HSV-a Ginter Necer namamio je Bekenbauera da se vrati u Bundesligu 1980. Poslednju sezonu u karijeri Libero je ponovo odigrao sa Kosmosom u Njujorku – izgubljeno četvrtfinale šampionata SAD u septembru 1983. bila je poslednja Bekenbauerova takmičarska utakmica.
Lista priznanja je duga: Bekenbauer je četiri puta proglašen za „Fudbalera godine“ u Nemačkoj i dva puta u Evropi. „Kajzer“ je čak proglašen za „igrača 20. veka“ u Nemačkoj.
Trener svetskog šampiona
U suštini, Bekenbauer je još kao fudbaler bio trener koji je igrao na terenu, napisao je jednom poznati nemački sportski novinar Hans Blikensdorfer. Nije bilo iznenađujuće što je „Kajzer“ prešao na trenersku klupu 1984. samo godinu dana nakon završetka karijere – i to kao šef tima nemačke fudbalske reprezentacije. Ova titula je morala da izmisli za Bekenbauera, jer nije završio trenerski kurs niti je na bilo koji drugi način stekao trenersku licencu. Kasnije ju je dobio kao počasnu nagradu.
U Meksiku, 1986. nemačka reprezentacija pod Bekenbauerom postala je vicešampion na svetskom prvenstvu, ali je bilo dosta tenzija između šefa tima i tima. Igrače koji bi na spavanje doalzili kasnije nego što je dogovoreno vređao je kao „idiote“. Golman Uli Štajn poslat je kući nakon što je ismevao „Kajzera“ kao „budalu“ zbog toga što je radio reklame za jednu prehrambenu kompaniju.
Četiri godine kasnije, sve to je zaboravljeno. Slika Franca Bekenbauera posle pobede od 1-0 nad Argentinom u finalu Svetskog prvenstva u Rimu 1990. – kako sam hoda terenom, sa rukama u džepovima, duboko zamišljen – obišla je svet. Kajzer je svoj „izviđački vod“, kako je to rekao tadašnji kapiten Lotar Mateus, doveo do titule Svetskog prvenstva: „Mi igrači, Francu smo sve verovali“, rekao je rekordni reprezentativac Mateus.
Špigel: „Nezvanični ministar spoljnih poslova Nemačke“
Činilo se kao da se sve što bi Bekenbauer dotakao pretvaralo u zlato. Kasnije je dva puta uskakao kao privremeni trenera Bajerna: 1994. je obezbedio šampionsku titulu posle smene Eriha Ribeka, a 1996. osvojio je Kup UEFA kao naslednik nesrećnog Ota Rehagela.
U tom trenutku, Bekenbauer je već bio predsednik Bajerna. Na čelu rekordnog šampiona Nemačke bio je ukupno 15 godina. I Nemački fudbalski savez (DFB) je hteo tu zvezdu kao svog svog funkcioniera.„Kajzer“ je u bio u prezidijumu DFB-a od 1998.
Nemačka domaćin svetskog prvenstva 2006. – Bekenbauer je organizovao tu „letnju bajku“Foto: picture-alliance/dpa/T. Eisenhuth
Nešto kasnije postao je šef komisije koja se borila da Nemačka dobije Svetsko prvenstvo 2006. Malo ko je bio iznenađen što ju u tome uspeo i što je pod njim kao šefom organizacionog odbora to postala „letnja bajka”.
Tipično za Bekenbauera, govorilo se tada. Magazin „Špigel“ opisao ga je u to vreme kao „nezvaničnog ministra spoljnih poslova Nemačke“ koji „ume da vodi politiku s istom lakoćom s kojom je igrao fudbal“.
Bekenbauerov potpis na inkriminišućim dokumentima
Međutim, „Špigl“ je 2015. gurnuo Bekenbauera sa pijedestala imaginarnog spomenika: otkrio je uplatu od milion dolara od strane nemačkog komiteta koji je bio zadužen za kandidaturu Nemačke za domaćina svetskog prvenstva – pre nego što je turnir dodeljen. Sumnja: novac je trebalo da se iskoristi za kupovinu glasova. DFB je odbacio tu optužbu, ali je priznao uplatu.
Posle dugog oklevanja, Bekenbauer je konačno prekinuo ćutanje: „Kao tadašnji predsednik organizacionog odbora, snosim odgovornost za ovu grešku“, rekao je on. Međutim, nije bilo kupovine glasova.
Bekenbauer je to kasnije stalno ponavljao. Ali istraga je vođena i protiv njega. Inkriminišući dokumenti su nosili njegov potpis. „Uvek sam potpisivao slepo, čak i blanko“, rekao je Bekenbauer.
Sve veći problemi sa zdravljem
Zbog te afere oko Svetskog prvenstva, skoro potpuno se povukao iz javnosti, i sa trećom suprugom živeo uglavnom u Salcburgu.
Bekenbauer je bio otac petoro dece iz različitih veza. Njegov sin Stefan preminuo je od tumora na mozgu 2015. u 46. godini. „To je bio najveći gubitak u mom životu“, rekao je Bekenbauer kasnije: „Ne znam da li čovek ikad može da se pomiri sa smrću svog deteta. Verovatno ne.“
Poslednjih godina Bekenbauer je ima sve više problema sa zdravljem. Morao je na operaciju srca 2016. i 2017. Posle očnog infarkta na kraju nije mogao da vidi na desno oko. „Teško mu je to da podnese, uključujući i gužvu oko njega“, rekao je tada Uli Henes, predsednik Bajerna i dugogodišnji saputnik Bekenbauera.
„Učinio je neverovatne stvari i ništa nije stavio sebi u džep. Jednom to mora da prestane. Jednom mu treba dozvoliti da živi u miru. Istraga švajcarskog saveznog tužilaštva protiv Bekenbauera oko afere u vezi Svetskog prvenstva – u julu 2019. odvojena je od ostalih postupaka – iz obzira zbog pogoršanja „Kajzervog“ zdravlja. Bekenbauer nije bio na sahrani Uvea Zelersa u avgustu 2022. kao ni na sahrani brazilske fudbalske legende Pelea u januaru 2023. „Svog prijatelja ću u srcu pratiti na njegovom poslednjem putu“, rekao je Bekenbauer.
Nemačkog fudbalskog „Kajzera“ su pre nekoliko godina pitali da li se kaje zbog nečega u životu. Bekenbauer je odgovorio: „Kajanje? Za šta? Ne!“
Ovaj tekst je izvorno objavljen na nemačkom.
(Izvor: Dojče vele)
