LOZNICA, 12. oktobra 2024. – Spomen kosturnica u Dragincu podignuta je u znak sećanja na 2.677 stradalih civila u Jadru od strane kaznene ekspedicije u oktobru 1941. godine. Na mestima streljanja napravljeno je pet humki i postavljene su spomen ploče. Godine 1961. akshumirani su ostaci stradalih i sahranjeni u zajedničku grobnicu, iznad koje je podignut spomenik.
Gornji tekst nalazi se na tabli u mestu Draginac kod Loznice, na prilazu spomeniku i Spomen kosturnici, gde stoji poruka „Zverska odmazda izvršena nad vama učvrstila je rešenost naših naroda da se odlučno i do kraja bore za svoju slobodu„.
Na kosturnicu gde počivaju zemni ostaci 2.677 nevinih civila iz Jadra naknadno je postavljen i krst, kao dodatak „novom vremenu“, ali to, očito, nije dovoljno da se ovaj zločin skoro i ne pominje u javnosti, gde su prevagu odneli Kragujevac i Kraljevo.
Oktobar 1941. bio je crn mesec u Srbiji: u tom mesecu izvršeno je nekoliko strašnih odmazdi nemačkog okupatora nad nevinim civilnim stanovištvom u kojima je streljano više hiljada ljudi. I dok današnja javnost u Srbiji o masovnim streljanjima u Kraljevu i Kragujevcu više-manje zna, dotle je mnogo manje poznato da je u lozničkom selu Draginac istog tog meseca za odmazdu streljano preko 2.700 ljudi.
Stradale su čitave porodice. Okupator uz sasluženje domaćih kvislinga nije znao za milost.
Na 83. godišnjicu ovog tragičnog događaja, predstavnici Saveza antifašista Srbije Zlatoje Martinov i Dragan Stojković iz Beograda i Lozničanin Predrag Lazić posetili su Draginac, na spomen obeležje položili cveće i poklonili se senima nevinih žrtava.
Nakon toga u Loznici je kod legendarnog Mališe, u prostoru arhitektonski rešenog veoma maštovito održana tribina „Antifašizam i ekologija“. U tom lozničkom rezervnom ali veoma važnom „hramu kulture“, kafani/kafiću gde se gosti osećaju kao da su otišli nekome u kućnu posetu, Dajana Đedović je razgovarala sa gostima – Zlatojem Martinovim i Draganom Stojkovićem.
Povezivanje ove dve teme dobija na razumljivosti i aktuelnosti upravo stoga što su Loznica, loznička sela, Podrinje ali i čitava Mačva zabrinuti zbog vladine odluke da dozvoli Rio Tintu iskopavanje litijuma. To bi, nema sumnje, dovelo do devastacije plodne zemlje i zagađenja podzemnih voda čime bi ovaj deo Srbije zauvek bio opustošen.
Zlatoje Martinov, predsednik Saveza antifašista Srbije je istakao da je svaki oblik samovlašća blizak fašizmu, da države i društva sa takvim načinom vladanja lako skliznu u diktaturu što je samo po sebi korak do fašizma. U fašizmu nema dijaloga, sve pa i one sudbonosne odluke po narod i državu donosi Vođa.
A odluke Vođe mogu biti a kako nam je istorija pokazala najčešće jesu kobne, upravo po takav narod i takvu državu. Martinov tu vidi vezu između dve teme ove tribine. On je istakao da je fašizam krajem Drugog svetskog rata „pobeđen vojnički ali ne i politički“, čemu svedoči „pretnja nadirućeg fašizma ne samo u Srbiji nego i u svetu“, rekao je Martinov i dodao da kapitalizam sam po sebi nije fašizam ali da njegova kriza rađa fašizam.
Poslovičnu samovolju srpskih vladara Martinov je ilustrovao podatkom da je još 1906. godine Stojan Protić jednom poslaniku rekao: „Vlada ima pravo da krši zakone!“
Dragan Stojković je govorio o slaboj informisanosti građana i neznanju o našoj bliskoj prošlosti, o revizionističkom pristupu istoriji koju vlast svesno forsira. Naveo je brojne primere namernog iskrivljavanja događaja iz Drugog svetskog rata. I kao što vlast i njoj odana istoriografija zamagljuje istorijske činjenice isto čini i sa pitanjem iskopavanja litijuma, ubeđujući građane da nema nikakve opasnosti za prirodnu sredinu.
Stojković je pomenuo i dve važne publikacije, Kolo smrti oko Jadra, memoare popa Vlade Zečevića iz sedamdesetih godina i knjigu Dragoslava Dimitrijevića Belog, šesnaestogodišnjeg pripadnika Kosmajskog partizanskog odreda koja je, kaže Stojković, „metodologija onog što se događalo u Dragincu kod Loznice“. Sa jasnom aluzijom na današnje vreme on je istakao da je nakon okupacije Jugoslavije od strane Trećeg rajha zemlja porobljena a stanovništvo postalo robovima okupatora, kada je Nedićeva vlada za Treći rajh „otkupljivala žito“ i eksploatisala rudna bogatstva.
Na tribini u Loznici bilo je i drugih tonova. Kod nekih je vreme Milana Nedića i četništvo prilično osveženo i „primilo“ se. Oni su, očito, u manjini ali poput političkih stranaka i njihovih predstavnika, za sva zla ovog sveta optužuju komuniste. Iako u senci mnogo većeg Šapca, Loznica ni po čemu nije provincija, pogotovo što neprestano ističu da su „žedni“ informacija koje im pinekad iz „metropole“ stignu preko njene manjine.
Loznica će u sredu, kako rekoše, biti – centar sveta. Nadaju se da će sveopšte okupljanje protiv vlasti i Rio Tinta biti zamajac za ono – što sledi.
D. B.
