BEOGRAD, 12. decembra 2024. – U punoj sali Konaka kneginje Ljubice sinoć je predstavljena knjiga aforizama Slobodana Džudovića Kapanje duše, o kojoj su govorili recenzenti Vitomir Teofilović i Aleksandar Čotrić, i karikaturista Tošo Borković, koji je knjigu likovno uredio.
„Knjiga predvama je priručnik za duhovno i duhovito lečenje i po tome je slična prvoj knjizi afprizaju je stvorio čuveni grčki lekar Hipokrat pre dve i po hiljade godine“, rekao je Čotrić i dodao da je to bila zbirka od četiri stotine kratkih uputstava, nazvana jednostavno – „aforizmi“, kako da zdravi sačuvaju zdravlje s bolesni da što pre ozdrave. „Slobodan Džudović je po obrazovanju lekar, nije filozof, ali njegovi aforizmi imaju filozofsku podlogu (‘Najsrećniji ljudi su oni kod kojih drugi ne vide razlog njihovoj sreči’, ‘Uvek je pravo vreme da se sazna istina, ali ne i da se razglasi’, ‘Gledam noćno nebo, svuda je tama i poneka zvezda. Svaka sličnost sa ljudima je slučajna’)
Džudović je atipičan srpski pisac kratke forme, kaže Čotrić. On je aforističar među filozofima i filozof među aforističarima. Afotizmi koji su se našli u ovoj knjizi prevashodno su folozofski, ali i moralistički, satirični, medicinski, ekološki, religiozni, o ženama i muškarcima… Misli se odnose na vrlo širok dijapazon tema i pitanja života, smrti, zdravlja, bolesti, mladosti, starosti, vere, morala, sreće, ljubavi, braka, porodice, politike, privrede, umetnosti, književnosti, prirodnih i humanističkih nauka, istorije, sociologije, atropologije…
„Rečenice u knjizi su fleksibilne, jasne i koncizne. (‘Ko preživi pakao, odškrinuo je vrata raja’, ‘Svaka svetlost ima svoje tamne nijanse’, ‘Dete stvara roditelja, a roditelj čoveka’) Reč je o pčravim varnicama duha, Autor ceni humor ali ne koristi banalnosti, profane dosetke i jednostavne igre rečima. Naprotiv, njegov humor je oštrouman, zasnovan na neobičnim i paradoksalnim aspektima života i retko se javlja u čistom obliku, kao dobroćudani smeh, naznačen ironijom (‘Dok se tamo oseća kao malo vode na dlanu, uopšte mu ne smeta što ga drže u šaci’).
Naslov knjige Kapanje duše je prikladan jer oslikava ispovest u maloj formi, u obliku koji, međutim, ne gubi svojstvo opšteg jer, kako kaže jedna izreka, ukus okeana može se osetiti i na osnovu jednog gutljaja.
Čotrić je ubeđen da je Džudović ispisao „neke od dubokih, poletnih, motivišućih, besmrtnih, univerzalnih rečenica koje bi, da ne znamo autora, pristajale i najvećim umovima svetske misli“, navodeći za primer: ‘Ima li šta da traje kraće od ljudske zahvalnosti? Ima, sećanje na nju’, ‘Kad čovek prodaje samog sebe, na kraju mu ostane ono što ni sam od sebe ne bi kupio’.
Vitomir Teofilović je svoju besedu naslovi sa Dušom do istine. On kaže da je aforizam „drubling duha na malom prostoru, kako ga je, fokusiran an stil i volumen, definisao Aleksandar Baljak i „srpska borilačka veština“ kako ga je definisao Miodrag Vojisavljević. Obraćajući se Džudoviću, Teofilović je pomenuo da je prilično rašireno mišljenje da ime i prezime, ako imaju neko značenje, sugestivno utiču na svog nosioca. „Ime Slobodan kazuje nam se samo, a prezime Džudovićpoimamo kao izvedenicu od naziva poznate istočnjačke borilačke veštine, čija je taktika da energiju napadača usmeri na njega smaog, da ga pogodi poput bumeranga. (nešto ranije na Čotrićevu opasku da bi prezime mogao da promenu u Čudović, aforističar je odgovorio u stilu da se prezime već jednom menjali, da su bili Udovići).
Teofilović naglašava da semantika imena ima ali ne veliku ulogu u profilisanju karaktera, da je to samo slamka u vihoru ljudskih orijentira i korektiva. On ističe društva „koja ne sabiraju znanja i iskustva svojih pripadnika već ih svode na najmanji zajednički imenitelj, na nivo gomile“, navodeći autorov primer: Više glava više zna, a u gomili – nimalo pameti.
Aforizmi su kao psovke. u dve-tri reči kažeš sve što te tišti. No, bez obzira ko psuje a ko je meta psovke, psovka je demokratska tekovina, dopire do svih lica i padeža. Psovke u Srbiji imaju rodnu i svaku drugu ravnopravnost. Svi su zastupljeni.
Kažu da je najteže kad je nešto prvi put, rekao je autor i nastavio. „I eto mene u ovim godinama a već po ko zna koji put u nečemu što mi je prvi put. Uvek sam bio okružen knjigama ali sad po prvi put među njima i moja prva knjiga Kapanje duše. I tako će se završiti još jedna od mojih nevinostim a bilo ih je više, Ovoj ćete i vi biti svedoci, i to na dan sa kojim se se brojke čudno poigrale. Zamislite, nevinost peve knjige 12.12.24. u 21. veku u sedam sati uveče u 77. godini. Kao da sam celog života čekao ovaj datum ili još bolje kao da je on čekao mene. Ne znam šta bu numerolozi rekli ali pokazalo se po ko zna koji put Sudbini možeš okrenuti leđa, ali je njoj svejedno. Uvek koga treba i kad treba.
„Ovo je knjiga jednog malog čoveka za sebi slične ljude. Čoveka koji je poznatiji, verovatno i vičniji skalpelu nego peru. Ali i čoveka koji oseća i živi sa svakodnevnim problemima svoje okoline. Čoveka koga je hirurgija naučila da obema nogama čvrsto bude na zemlji, da u sve sumnja i da sve proverava. Čoveka koga su deca, njegovi pacijenti, učili i naučili da se nikad ne predaje, da pomogne gde može i ne gleda kome, da se ne štedeći bori za svaki milimetar boljitka za njih, da nikada ne gubi nadu, da veruje u sebe, u ljude i u ljubav“, rekao je Džudović prepuštajući knjigu čitaocima uz molbu da ne sude strogo o autoru.
Za kraj nekoliko redova za karikaturistu koji svakodnevno crtežom govori „bez reči“. Borković je rekao da je radio ilustracije za mnoge knjiga i za to dobijao nagrade. „I za ilustraciju ove knjige dobio sam nagradu – prijateljstvo sa autorom“.
Dragan Banjac