BEOGRAD, 10. maj 2025. – U Centru za kulturnu dekontaminaciju (CzKD) danas je održan komemorativni skup povodom nedavne smrti profesorke Fakulteta dramskih umetnosti Mirjane Miočinović.
O „moralnom kompasu“ kako je rekao Ivan Čolović, govorili su njene kolege sa FDU Ivan Medenica i Ksenija Radulović, izdavač Katarina Pejović, Gojko Božović, Ana Miljanić iz CzKD i poluvekovna prijateljica Jelena Trpković.
Profesor Medenica je istekao da je počeo da studira u godini kada je Mirjana Miočinović (1991) prestala da predaje zbog granatiranja Dubrovnika i drugih gradova u Hrvatskoj od strane Jugoslovenske narodne amrije (JNA). Medenica je rekao da je profesorka Miočinović bila uverena da njen gest „nije ostavio nikakav utisak“ i da je u jednom intervjuu rekla da bi – opet takop postupila.
„Nije se samoisključila“, kazao je Medenica i naglasio da je Miočinović isticala da je pre osetila bedu nego sjaj srpskog pozorišta. „Njeni stavovi su bili radikalni. Razlog za povlačenje nije to bio samo izostanak kritičke refleksije već da je pristup bio naahron“, rekao je Medenica i konstatovao da je njena zajednička nit bila „promocija modernosti“.
„Miočinović je pripadala onoj generaciji profesora FDU koji su iz drugih studija, iz drugih oblasti humanistike. Ona je bila prvi diplomac generacije studenata književnosti. Ono čime se Mira teatrološki bavila iz svega bih akcentovala, jedan je vezan za pozorište i drugi, bavljenje dramskim piscem Aleksandrom Popovićem. Često je govorila“, rekla je Ksenija Radulović, ako se mi iz ove sredine ne bavimo našim piscima – neće imati ko“.
Profesorka Radulović je na kraju citirala da je Miočinović rekla – da je imala nevolju(!) „da svoj život provedem sa ljudima sa kojima nemem mnogo dodirnih tačaka“.
Moralni kompas
Sa odlaskom Mire Miočinović ostali smo bez još jedne ličnosti koja je za nas u Srbiji bila i ostala moralni kompas, rekao je etnoglog i izdavač Ivan Čolović. „Mnogi se tog kompasa ne drže, ali – zahvaljujući ljudima poput Mire – oni ne mogu da kažu, da se pravdaju, da im je razlika između dobra i zla ostala nepoznata, da im o tome niko nije govorio.
Međutim, Mira Miočinović nije bila nikakav moralni arbitar. Takva uloga njoj je bila potpuno strana. Ona je bila svedok nemorala, od onih retkih koji neće, koji ne mogu da ćute. Ustajući protiv zla, protiv zločina, protiv laži, protiv nasilja, ona to nije radila u ime neke apstraktne ideje o moralu, da bi za tu ideju nekoga pridobila.
Kako je često govorila, da se javi za reč i osudi zlo i nepravdu od nje traži i zahteva samo njen „moralni instinkt“, samo – kaže ona na jendom mestu – „instinkt i utroba“. Njeni tekstovi, njeni intervjui svedoče o želji da objašnjenje svojihmoralnih impulsai moralne blokade u kojoj živi njen narod potraži kod ljudi koji su najbolje svedočili i pisali o uločinu i kazni, o krivici i odgovornosti: Peter Sloterdajk, Hana Arent, Česlav Miloš… i pre sbih Karl Jaspers, njegova knjiga Pitanje krivice. Na jednom mestu Mira kaže: ‘Ono što smatram našom krivicom vidim u zaslepljujućoj svetlosti Jaspersovih tumačenja (Nemoć očiglednog, 2014, 180). (Ceo tekst obraćanja Ivana Čolovića možete pronaći na portalu Peščanik danas ili sutra).
„Ništa nisam tvrdila, samo sam se užasnula“, „Lićim sebi na medicinski slučaj…“ citirala je neke misli iz Nemoć očiglednog izdavač Katarina Pejović.
Govorila je ono što je mislila, a postupala onako kako je govorila, rekao je izdavač i književni kritičar Gojko Božović koji je istakao da „ono što je očekivala od potišta tražima le i od same sebe“.
Ana Miljanić je bila stuidentkinja Mirjane Miočinović. „Volela je moje predstave i mnogo sam naučila od njega. Bila je osoba ‘direktne nežnosti’, radoznala, duhovita i inteligentna osoba. Miljanić je opisala i jednu situaciju iz jedne pariske biblioteke gde je svojevremeno održan antiratni skup. Lažne patriote i nacionalisti sve vreme su ometali skup. Mira ih je „ućutkala“ rekavši „Ja sam Srpkinja iz Gline.
Jelena Trpković: „Ne mogu da primam platu od države koja ubija moje prijatelje“
Dolazila je danima, uvek sa svojim osmehom u moj atelje, ponosna što se bez pauze popela na III sprat (moja zgrada nema lift) i kao učenica po zadatku sedala na stolicu.
Imala sam pred sobom prazno platno i Miru. Slikala sam je uporno, ona je strpljivo sedela na stolici. Kada bi, za taj dan završile, nije tražila da vidi svoj portret u radu. I tako danima. Mira je pozirala i izmicala mi. Kada sam joj posle dve nedelje, očajna, rada rekla da odustajem i da ne mogu da je naslikam, rekla mi je: „Ne sekiraj se, nekoliko slikara je pokušalo da me naslika i svi su odustali“.
Mirjanu, blagu, nežni, delikatnu a u isto vreme oštru, strogu, beskompromisnu, nije bilo moguće naslikati. Njen lik je bežao. Nije se dao. Snimila sam taj neuspeli portret i bacila platno. Danas mi je žao, na njemu je Mira.
Kada sam prvi put došla u posetu Mirjani i Danilu u ulici Rajka Tajsića (peti sprat bez lifta) na zidovima stana je bila galerija sjajnih slikara, njihovih prijatelja. Iznad otomana stajala je velika crvena ruža koja krvari, Radomira Reljića, bilo je tu nekoliko slika Leonida Šejke, pa Uroša Tošković, Mira Glavurtića, Veličkovića…
Mirjana je redovno posećivala galerije i muzeje. Sa svojih putovanja slala bi mi razglednice, brižljivo birane, kao što je sve brižljivo odabirala. Imala sam privilegiju da napiše tekst i otvori moju izložbu Ostrva u Galeriji Haos, mada je govorila da ona ne zna da piše o slikarstvu. Navešću samo jedan citat iz koga se vidi kako široko dosežu njene rečenice:
Da u svakoj multiplikaciji ima nečeg onespokojavajuće svedoči i ova serija crteža…čini mi se da se ovim umnožavanjem stvara i jedna paralelna i manje lirska povest: pred očima imamo razuđeni prostor arhipelaga u čijem je znaku proticao najsumorniji deo istorije ovoga veka.
Najsumorniji deo istorije ovoga veka, ratovi devedesetih i aktuelna događanja bili su sastavni deo svakog razgovora. Kada je Dubrovnik opkoljen i granatiran i poginuo Mirin, mogu reći mezimac, Milan Milišić, Mira je dala ostavku na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Ne mogu da primam platu od države koja ubija moje prijatelje, rekla je.
Znam koliko je ta j postupak dirnuo njene bivše studente u Hrvatskoj i Bosni koji su i bez toga profesorku Mirjanu Miočinović poštovali.
Mira je retko pričala o svom odrastanju i detinjstu. Jednom mi je dala fotografije sela Miočinović kod Petrinje , na Baniji iz kog su ustaše u Jasenovac odvele ili proterale sve Srbe. Na snimku se vidi nasmejana porodica i kuće u pozadini. Selo postoji i danas i broji 40 ljudi.
Iz ratnih slika užasa koje pamti od detinjstva, proganjala ju je scena kada viri i gleda kako četnici besomučno bičuju devojku.
48 godina prijateljstva sa Mirom. Kakvo bogatstvo. Videla sam je i ljutitu, besnu , znala je, ljuta, sočno da opsuje, tužnu, dragu, punu razumevanja. Pre svega kao brižnu prijateljicu. Par puta mi je, kada sam izašla iz opkoljenog Dubrovnika, ispod stolnjaka, ili na polici, krišom ostavila pare.
Mirina brižnost je uticala i na cveće na balkonu koje joj nije uspevalo. Žalila se na položaj balkona, rekla sam joj da ga previše pazi da cveće ne voli previše brige.
Kako da ga pustim i gledam kako se muči? Moram da ga stalno zalivam i hranim.
Mira je volela da daje poklone. Ne znam kada sam spomenula da mog parfema nema u Srbiji, prvom prilikom mi ga je donela iz Pariza. Dana, kada je otišla, trebala sam da odem do nje, zvala me je i rekla da mi je nešto spremila.
Mira je bila stroga i prema sebi i prema prijateljima. Mnogi su dolazili kod nje po svoje ili, ne retko po njeno mišljenje, bila je strog kritičar, precizna i iskrena. Ta iskrenost joj se često vratila uvredama.
Sa godinama, Mirina strogost je postajala jača, kao što joj je i blagost postajala jača. Prijatelji su počeli da se osipaju, da je ostavljaju, ponekad njenom krivicom. Pitala sam je zašto ona ne pozove i kaže da je pogrešila, samo bi odmahnula rukom. Žalila mi se da joj se više niko ne javlja.
Ipak, od kada je retko izlazila iz kuće, najteže joj je bilo što nije sa studentima, na protestu, na ulici.
Samo da doživim da ova vlast nestane, ovako nije bilo ni za vreme Miloševića, govorila je.
Nažalost, nije dočekala.
Dragan Banjac
