Bojan Tončić
Nekada je, sećamo se, sintagma Crvena zvezda značila neobuzdanu radost, sreću i istinsku pripadnost; kao, recimo, kada je srušen Liverpool (1973), pa kraljevski Real Madrid (1975). Kao one hladne decembarske večeri 1978. na Highburyju, kada je u 88. minuti osmine finala Kupa UEFA Cvijetin Blagojević spoljnim delom kopačke prosledio centaršut u šesnaesterac slavnog Arsenala, a Dušan Savić opalio drop-kick i smestio loptu u mrežu.
Zaboravimo, ili se sećajmo na vlastitu odgovornost.
Prošlo je samo deset godina od londonskog trijumfa, a debakl se već nazirao, začulo se sa “severa” “Zvezda, Zvezda, to je srpski tim / Slobodan Milošević ponosi se njim”. Hor je disciplinovao belosvetski kriminalac Željko Ražnatović Arkan, monstrum u najavi.
Jedna od ključnih institucija velike Srbije (među njima su još i jednako moralno devastirane duhovni koljački logistički centar Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, svetovni stožer hegemonističkih pohoda u poslednjoj deceniji 20. veka, te profašistički roto izbljuvak Politika), fudbalski klub Crvena zvezda, biće regrutni centar desperadosa i svojevrsni simbol agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Krvavog progona Albanaca sa Kosova.
Strahovi i snovi jednog huligana
Crvena zvezda je danas simbol nepatvorenog zla, mafijaška udruga i protočni bojler za namicanje i pranje novca koji se koristi za funkcionisanje režimskog autokratskog aparata. U današnjoj Crvenoj zvezdi i načinu njenog funkcionisanja registrujemo sva obeležja ratnog kontinuiteta, udruženog ratnog i mirnodopskog zločinačkog poduhvata. Od mobilisanja i popune državne bande Srpska dobrovoljačka garda, do višedecenijske, pa i današnje, trgovine igračkim karijerama i neobuzdanog, nezaustavljivog, nezajažljivog zahvatanja novca iz državnog budžeta, Crvena zvezda će predstavljati Srbiju, ne samo kao nakazni ornament, već, pre svega, kao važan segment u mafijaškom upravljanju državom.
I kao gotovo savršeni izgovor u realizaciji neljudske tehnologije vladanja: “Morate da imate na umu da je to ukupno 91% navijačke populacije u Srbiji (fanovi Zvezde i Partizana), 56:35 prema poslednjem istraživanju, oni predstavljaju našu zemlju, kada nose NIS ili MTS na našim dresovima, oni promovišu naše kompanije, o stranim neću da pričam. Velike su obaveze, šta god možemo da pomognemo, pomoći ćemo, ali oni svoje obaveze moraju da ispune. Verujemo da će imati velika primanja zbog Evrope, ali da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa reprogramom”, izustiće polovinom juna srbijanski predsednik.
Čovek sa vrha kriminalne strukture, nekadašnji ponosni i, kažu njegovi saborci, ustrašeni, zapravo neostvareni huligan sa “severa”, osoba koja istinu govori samo u trenucima duševnog rastrojstva. Koja nagoveštava, ne u pomenutom stanju, da će, eto, Zvezda, zvuči kao bajka, platiti porez.
A saga o porezu otvara i delimičnu istinu o državnim davanjima firmi koja uvaljuje loš proizvod, negledljivi fudbal, nema više od 150.000 navijača godišnje, ali ima talentovane fudbalere koje unovčava, a novac ustupa ključnim režimskim eksponentima.
Knjigovodstvo otimačine tuđeg
Evo neke računice, u koju valja sumnjati, budući da je iznose državni zvaničnici.
Vučić: “Veliki porez duguju FK Crvena zvezda i FK Partizan. Verujem da će u skladu sa unapred pripremljenim planom i reprogramom moći da plaćaju svoje obaveze, u protivnom uslediće blokada i stečaj.”
Laž.
Ovako je dugove zbog kojih će, tobože, Vučić da zakatanči neuspešne firme, predstavio ministar finansija Siniša Mali. “FK Crvena zvezda je od države dobila 17,6 miliona evra. Ako na to dodate 45,8 miliona od Gasproma, na osnovu sponzorskog ugovora, to je 63,54 miliona evra. FK Partizan je u tom istom periodu dobio 14 miliona evra”, konstatuje ministar.
Ali, postoji još jedna računica, stara, ali malo realnija, od 2014. do 2019. u ove je klubove država uložila 38 miliona evra, što bi, mediji su preneli i protivvrednost, značilo izgradnju 23 dečja vrtića, kupovinu 37 aparata za magnetnu rezonancu, 11 dizel lokomotiva, 715 vozila Hitne pomoći, šest godina subvencije za 22.800 parova koji se odluče za vantelesnu oplodnju, trećinu novca potrebnu za renoviranje Kliničkog centra. Impresivno za jednu siromašnu državu (bogatima se ovakve pljačke ne događaju).
Dok su dobijali novce od države, o porezu nisu ni razmišljali, odnosno, nije to bilo važno Aleksandru Vučiću, budući da njegove pretnje klubovima valja doživeti kao gomilu propagandnih floskula. Sve pare ionako idu njemu i kriminalnoj oligarhiji. ”Fudbalski i košarkaški klubovi Partizan i Crvena zvezda duguju 25 miliona evra za porez”, kazao je Siniša Mali.
Koga to sekira, radnike Zastave što blokiraju Beograd i traže da razgovaraju samo sa Vučićem… Teško.
Kazao je Mali i to da on i predsednik Vučić traže jakog sponzora za FK Partizan.
Gde to šef države traži sponzora neuspešnom fudbalskom klubu logično je pitanje, ali Aleksandar Vučić naprosto personifikuje korpus bolesnih nelogičnosti; konzumenti njegovih igrarija progutaće sve čega se doseti, pogotovu ako je reč o tako benignom kršenju Ustava (valjda to radi i u slobodno vreme).
Stadionska epidemija
I kad pomislimo da je krug bezočnog lopovluka u fudbalu zatvoren prodajom igrača i otimanjem budžetskog novca na račun najvećih klubova, kriminalna kreativnost režima, odnosno Aleksandra Vučića, prodrma nas i saznamo da će se, uz planiranih devet “velelepnih” stadiona diljem Srbije (u tim gradovima ukupno 12 do 13 hiljada ljudi nedeljno gleda nešto što liči na fudbal, na stadionima nižerazrednih timova), graditi nacionalni stadion. Vredan 260 miliona evra, u Surčinu kraj Beograda, varoši poznatoj po putničkom aerodromu.
Pominje se samo početna cena objekta, nije izračunato koliko će koštati saobraćajna infrastruktura, produženje autobuskih i linija gradske železnice, pa i linije metroa, nekad. Toliko je sumanuto da je dostojno današnje Srbije. Čiji glavni grad ima tri velika stadiona (Zvezdin, Partizanov i OFK Beograda), od kojih svaki može da bude, da prostite, i nacionalni, ako nacija to, preko izabranih predstavnika, želi i hoće da plati.
Nije kraj, a ni novost, veliki dužnik Crvena zvezda planira da – ako je Vučić ne zakatanči – uz pomoć poverioca, odnosno države, gradi novi stadion vredan 200 miliona evra, a da postojećoj “Marakani” (sada “Rajko Mitić”) smanji broj sedišta sa 55 na 42 hiljade. Vesti o stadionima nisu nove, ali se novi investicioni ciklus savršeno uklapa u novo namicanje novca neophodnog za sve što omogućuje funkcionisanje mafijaške mašinerije. Ugradnja se to zvalo, ali je pitanje pokriva li ta reč ovakvu pljačku. Sistem je oproban, uzmu se od Kineza krediti sa manijakalnom kamatnom stopom, zaposle se njihove i privilegovane srbijanske firme, posao se, iz uvek vidljivih, objektivnih razloga, odugovlači i – svi srećni.
Pa, dobro, smanjiće broj sedišta na Marakani, na “severu” se ionako stoji. Samo da ne diraju onaj plato ispod severa na kojem je tenk T55. Oruđe destrukcije razuma i devastiranja suvišnih stambenih objekata, bogomolja, spomenika kulture. Sada neupotrebljiv, odslužio je svoje, srušio sve što mu je bilo na putu. Pravi simbol za klub. I državu.
A šta ako Crvena zvezda ponovo postane šampion Evrope, lopta je okrugla? Tad će novi stadion valjati. I naći će se neki novi Arkan da ponese evropski pehar.
Možda je Dule Savić, nekadašnji heroj navijača (onaj strelac iz Londona), danas žestoki borac za srpsku stvar. Za Srbiju kojoj smetaju razni nepoželjni elementi. Te nesreće, tuguje pravoverni centarfor: “Pravih Srba ima sve manje, a primat imaju pederi, lezbejke, prostitutke, budale i majmuni. Ako si peder, lezbejka, kurva, prostitutka, majmun, budala, dobiješ dva sata na televiziji i još ti plate. Ovi iz Evropske unije vam nameću te budalaštine.“
Dobar kandidat za Arkana. A gardisti sa “severa” čekaju. Nestrpljivi su.
(Izvor: Nomad)
