BEOGRAD, 19. februara 2022. godine – U Dorćil placu juče je upriličena jedna od dve svetkovine kojima je obeležena stogodišnjica izlaska prvog broja dnevnog lista Borba. Po varoši beogradskoj se pročulo da će i „oni“ da, navodno vezano za Borbu obeleže i svoje – ništa.
Bivši šef deska, direktor, koji će kasnije biti i glavni urednik Borbine poćerke, Naše Borbe, Ivan Mrđen rekao je na početku da je dugo razmišljao o ovom događaju, da je sa Slavišom Lekićem i još nekim kolegama planirao i o dokumentarcu, ali ih je Lekićeva bolest i kasnija smrt omela u tome.
Mrđen je rekao da je u planu bila serija tribina „na kojima bi govorili njeni stvaraoci i novinari o tome šta Borba znači i za srpsko i jugoslovensko novinarstvo i šta je, kao saveznik, značila svima koji su se borili za demokratske promene“. Nismo, rekao je Mrđen, naišli na razumevanje institucija koje bi trebalo da se bronu o slobodnom novinarstvu, iako je Borba u tom smislu neponovljivi dnevnik.
„Nama ne trebaju ni priznanje ni medalje i pravo da Borbu doživljavamo kao svoju niko ne može da oduzme. To je i dokumentarac koji smo sami sebi snimali svih tih godina, o čemu svedoče i fotografije naših prijatelja koje ste videli na ova dva panoa. Autori su Miloš Cvetković, Zoran Rašević Raš, Zoran Sinko, Ivan Doroški, Aleksandar Stanković, Predrag Mitić, Branko Pantelić i Matija Koković.
O radu fotoreportera tog dnevnog lista, kojima su se kasnije priključili, Božidar Petrović i Nenad Stojanović govorio je prijatelj i uzor Imre Sabo.
Sabo je i o Borbi i izložbi govorio da su „dobre i nisu dobre“, dodajući da su izložene fotografije „veoma značajne za taj period, za tu novinu za fotoreportere tog lista“. Bilo je to vreme kada smo nekako stidljivo ulazili u višestranačje i reporteri i fotoreporteri su bili puni straha od urednika, partije i nadali smo se da će doći bolje vreme. I onda se pojavio Staša Marinković i ta Borba je vezana za njega iako su većinu ovih stvari potpisali Ivan Mrđen kao direktor i Manojlo Vukotić kao glavni urednik.
„Pred vama su fotografije iz smutnog vremena, pre svega fotose mog prijatelja Miloša Cvetkovića Cveleta koji ‘zbog starosti’ nije mogao da dođe iz Užica. Mogao bih da pričam više o fotografijama koje nisu ovde i Cvele je uredno sakupio svoju arhivu, a znate šta se dogodilo sa arhivom u zgradi Borbe, posebno sa foto-arhivom“, rekao je Sabo.
Dugoogdišnji dopisnik iz Barselone, Vladimir Stanković je podsetio da je Borba bila primamljiva za novinare drugih redakcija, pomenuvši dolazak Dragoljuba Žarkovića iz Politike ekspres, Mirka Klarina i Nenada Briskog iz NIN-a, Đura Bilbije iz Večernjih novosti. Nisu to bili transferi kao u sportu, rekao je Stanković i naglasio da niko iz drugih medija nije osnivao druge listove, misleći na Borbu iz koje su nastali Studio B, Blic, Vreme, Glas javnosti…
„Cena koju smo platili bilo je visoka, ali danas sam ponosan na to vreme“, rekao je Stanković i podvukao da nikad nije napisao tekst po naređenju nego uvek – po svojoj savesti.
Velimir Ilić se prisetio svog dolaska u Borbu iz radija i privikavanja na tekstove duže od desetak-petnaest redova koji su traženi u širini te novine. Njemu je prvi urednik bio Zdravko Čolić, kojeg je ubrzo nasledio Stanislav Marinković od koga je odmah čuo da se neki tekstovi mogu kratiti i „sakirčetom“. Ilić je posebno pozdravio Draganu Marinković, suprugu nekadašnjeg glavnog urednika, a pomenuo je i svoju taštu Veru Crnobori koja je davno radila u Borbi i svoju suprugu Bojanu koja je takođe bila član redakcije.
„Bilo je to vreme kada su glavni urednici našeg lista mogli da zaustave vozove da bi novina stigla u Sarajevo, Titograd, Zagreb ili Skoplje“, rekao je Ilić ponosan što je iskustva novinarskog zanata sticao i u crvenoj i crnoj Borbi.
„Da nije bilo Borbe ne bih bio novinar“, rekao je bivši urednik deska i unutrašnjopolitičke rubrike Lista i dugo dopisnik iz Ljubljane, Veselin Simonović.
On je ispriča dve angedote sa vinjakom kada se on koji je slabo podnosio piće propisno nalio. Prvi put sa predsednikom Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije Jože Smoleom u vreme kada su u SSRN Vojvodine, Srbije, Kosova i Crne Gore bili namereni da smenjuju Marinkovića zbog toga što nije slušao državne rukovodioce. Smole je, kaže Simonović, izvadio bocu vinjaka i kad su bili na pola nije uspeo da pita Smoleo hoće li i Slovenci da smenjuju Stašu. Nije mogao da dođe do reči i nekako mu je pri kraju (flaše) rekao zašto je došao. Smole mu je rekao da će Marinkovića da spase oni, Hrvati i Bosanci, rekavši „ajde da mi ovo popijemo!“.
Simoović se drugi put našljemao sa Zoranom Mandžukom kada je od njega zatražio spoljnopolitički komentar. Našao ga je u Prešernovoj kleti i Zoran mu je rekao da će sve da bude u redu, ali da se popije koja. To je potrajalo i pred polazak u redakciju Mandžika je na kutiji žibica napravio „podsetnik“. Otišao je u daktilo-biro i izdiktirao veliki tekst bez greške. „Radio sam sa najboljima“, rekao je Simonović i istakao da je nekad u tom listu uređivao dve strane „antiratna akcija“ koje je kasnije dao Nebojši Popovu. Simonović je podsetio i na jednu slobodniju karikaturu Predraga Koraksića koju je pustio na prvoj strani lista, a glavni urednik Manojlo Vukotić ga upitao da li je svestan šta je uradio. Vukotić je posle toga otišao do Kluba književjika i kada se vratio rekao mu: „Dobro je ono, Mali“.
Branislav Gulan je rekao da ga je u novinarstvo uvukao njegov ujak, pisac Branko Ćopić i kako je ovaj ekonomista postao „agronomski novinar“. Gulan se potvrdio i u drugim sektorima, kao što je izveštavanje sa slavonskog ratišta istakavši da je imao prolaz i na hrvatskoj strani najviše zato što je radio za Borbu. Nešto problema imao je zbog toga na srpskoj strani koji su mu spočitavali da mu prezime nije na „ić“. Gulan se nije osvrtao na takve priče i još jednom je ispričao da ratni reporter Milan Žegarac nije, kako su beogradski mediji tvrdili stradao od „ustaša“ nego ga je, kategoričan je Gulan, „pogodio metak sa srpske strane“.
Agronomski novinar Borbe pričao je i o nekoliko svojih susreta sa nekadašnjim predsednikom SAO Slavonija, magacionerom i kasnije haškim osuđenikom Goranom Hadžićem koji ga je na kraju odveo na ručak i imao zamerke što ga ne oslovljava sa „gospodine predsedniče“…
Cvijetin Milivojević, jedan od najtalentovanijih Borbinih novinara devedesetih godina prošlog veka, danas vlasnik agencije za ispitivanje javnog mnjenja („Pragma“) i najbolji politički analitičar u Srbiji ispričao je kako je iz Politike došao u Borbu. On i Milan Šutalo, kasnije dopisnik iz Mostara sa još jednim kolegom su se nakon jednog izveštaja koji im je prepravljen („Srećom potpisani smo inicijalima“) zaputili u zgradu Borbe. Banuli su kod urednika unutrašnjopolitičke Dragoljuba Žarkovića i među prvim zadacima bio mu je odlazak kod Dragiše Buce Pavlovića i da s njim razgovara ali da u priči ne bude ni „p“ od politike.
Milivojević je istakao da je Borba bila „rasadnik talenata“ i „bogatstvo različitosti“.
Dragan Banjac
Fotografije Borbinih majstora fotografije Portal Forum će objaviti uz izveštaj o stogodišnjici lista u organizaciji dnevng lista Danas
