„Vidno polje“ Gorana Babića, hrvatskog, odnosno jugoslovenskog pesnika i kulturnog radnika koji je od devedesetih naseljen u Beogradu, „izložba“ je autorovog života, zapravo čitavog jednog vremena, čije se konture ocrtavaju kroz biografiju pojedinca koji se našao na nekim važnim mestima u nekim važnim trenucima
Dunja Ilić
Laguna je početkom ove godine objavila knjigu čija naslovnica momentalno privlači pažnju, ali i zbunjuje: oko srebrnog pravougaonika, u kome ćete instinktivno i bezuspešno pokušati da se ogledate, štampane su reči na ćirilici, potpisane imenom Miljenka Jergovića. Naslov knjige i ime autora takođe su ćirilični, i to pisanim slovima. „Vidno polje“ Gorana Babića, hrvatskog, odnosno jugoslovenskog pesnika i kulturnog radnika rođenog 1944. na Visu i od devedesetih naseljenog u Beogradu, „izložba“ je autorovog života (kako je on sam naziva), koja sadrži tekst na ćirilici, ali i latinici, faksimile dokumenata, pesme i fotografije. U pitanju je zapravo izložba čitavog jednog vremena, čije se konture ocrtavaju kroz biografiju pojedinca koji se našao na nekim važnim mestima u nekim važnim trenucima.
To vreme je, naravno, jugoslovensko vreme. Kome je ova izložba namenjena, i šta različitim „posetiocima“ ona znači? Kada je reč o onima koji se ovog vremena sećaju, budući da im ne pripadam, mogu samo da citiram blurb pomenutog Jergovića: „Vidno polje“ je „podsetnik na jedan zajednički odživljeni život“. Neki će, verovatno, imati i manje miroljubive utiske. A za mlađu publiku, prema Jergoviću, ova knjiga je „demonstracija ljepote i moći maternjeg jezika“. Za mlađu publiku iz Srbije (tamo gde je knjiga objavljena), koja podržava napore da se određeni jezici jugoslovenskog prostora smatraju jednim zajedničkim jezikom, ali koja ih ipak oseća kao različite, „Vidno polje“ je nešto posebno pre svega zbog toga što donosi tekst u kome se hrvatski i srpski spontano mešaju. Kada pročitate, na primer, организирати, ili neku srpsku reč uklopljenu u hrvatsku gramatičku konstrukciju, vaši mentalni kapaciteti kao da su se upravo još malo rastegnuli. Mlađa publika je to videla i kod Daše Drndić, čija je književnost odnedavno relativno dostupna i čitana, ali kod Babića, koji u Srbiji već dugo živi, ovaj fenomen je izraženiji.
Sama mozaička, fragmentarna forma knjige ključna je kako za njen kvalitet, tako i za njenu pristupačnost mlađoj publici – autobiografije su već pomalo stvar prošlosti, danas se piše autofikcija, pa zašto bismo onda čitali duga, ab ovo izlaganja o samom sebi, i to nekog starijeg više generacija od nas? Istina, Babićev tekst kreće ab ovo, a na pojedinim mestima je, poput tipične autobiografije, prezasićen imenima koja nam ne znače mnogo ili ništa, ali forma izložbe generalno čini „Vidno polje“ dinamičnim štivom koje želite da pročitate do kraja.
Radnja „Vidnog polja“, koja ne postoji u klasičnom smislu jer su u pitanju pojedinačna, ovlaš nadovezujuća sećanja, na neki način je istorija sama, politička, društvena, i istorija privatnog života, često u jednom, na primer, u ličnosti Praljka, za kojeg saznajemo da je posećivao autorov dom iz sasvim nepolitičkih razloga. Takođe, i nevezano za presudnu temu sažetu na prvoj stranici teksta, u pitanju „zašto si došao u Beograd“ koje general Ivica Kukoč postavlja Babiću, Babićev život pun je potpuno ljudskih, univerzalno razumljivih uspona i padova, potucanja od grada do grada i između raznih poslova, nekih i najtežih. To je život koji ironično određuje pesma pod nazivom „Averzija prema alkoholu“, a njeni početni stihovi – smirit ću se ja smirit/ sa svojom tonom beskorisnih znanja/ blagim mjestom skladištara – više su nego relevantni i danas, naročito za one koji imaju literarnih sklonosti.
Babićev odgovor na Kukočevo pitanje glasi: „Piscu je neophodna nesreća“. Mada se odgovor odnosi na selidbu u Beograd, knjiga i inače sadrži dosta nesreće, nepravde, za dlaku izbegnutih smrti, i slično. Ali fragmentarna forma ne predupređuje samo čitalački zamor autobiografskim, već i težinu istorijskog tereta čije je postojanje ovde neizbežno. Tome doprinosi i Babićev humor, koji se uglavnom manifestuje u duhovitim zaokretima i dosetkama kojima fragmenti počinju ili se završavaju, na primer, na kraju fragmenta koji govori o neuspešnom pokušaju Babićeve majke da nađe bolnicu u kojoj ga je rodila: „Ne zna se, dakle, gdje sam rođen, a zasad se ne zna ni gdje ću biti pokopan.“ Na kraju ćemo shvatiti da je pitanje gde će biti pokopan za Babića zaista važno ali, kao i svemu, i ovom pitanju on prilazi rasterećeno, bez pompeznog opterećivanja „nesrećom“ koju je manje-više sam za sebe izabrao. Zbog toga knjiga sadrži tek malo moralističkih komentara, pokušaja da se o istoriji kaže poslednja reč, ili ljutih „dokazivanja“. Takođe, iako pre svega pesnik, Babić je dobar pripovedač, i neznatna anegdota kod njega postaje efektna priča koja govori i nešto o svojim junacima, i nešto o njihovom dobu, dobu problematičnom na svoj način, ali svakako preferiranom u odnosu na sadašnje.
Sam naslov „Vidno polje“ preuzet je iz jedne Babićeve pesme, koju čitamo pri kraju knjige. To je pesma o partizanki Zagi koja ni posle sedmodnevnog mučenja nije odala svoje drugove i drugarice, a kojoj je „Đinđić, pedeset godina kasnije, oteo ulicu“. Iz ove kratke pesme jasan je Babićev stav o onom danas koje je već došlo i onom sutra koje tek dolazi, isto kao što je taj stav jasan i u samoj knjizi. Ipak, ovo je više implicitno nego eksplicitno, Babić ne zapada u kliše jadikovanja nad sadašnjošću, naročito jer se i prošlost pokazuje kao nimalo idealna, čak i ako je bila bolja. Kada pogledate u srebrni pravougaonik na naslovnici, sebe još nekako i možete nazreti, mada zamagljeno. Ali budućnost, budućnost ostaje uznemirujuće neprozirna.
(tjednik novosti, www.portalnovosti.com.)
