Mnogo se prašine u Srbiji i srpskim zemljama – i mnogo sprdačine u nesrpskom i antisrpskom svetu – podiglo prigodom svečanog dočeka Borata Krivokapića na BG aerodromu zbog neprotokolarne odevenosti dočekivača, u datom slučaju poljoprivrednog popečitelja Nedimovića, koji je visokog gosta dočekao u drljavim farmerkama i mantilu nalik na poštarski. Odsustvo kravate i ne pominjati.
Bila je to sjajna prilika za plasman čitavog jednog mnoštva teorija zavere, od kojih je u svakoj bilo po zrnce istine. Šta ono onomad rekosmo: biti paranoičan ne znači ne biti u pravu. To je bilo neizbežno. Protokoli su i ustanovljeni upravo zato da bi se teoretičarima zavere zapušila usta.
Uzdržaću se od analize teorija publiciranih po srbskim novinčinama i portalima i ograničiću se na usmenu tradiciju – na komentare klijentele i pajtaša iz moje kafanice. Sve je jasno ko dan, rekao je jedan gledajući svečani doček na televizoru (bez tona). Namera je, obrazložio je, da se Krivokapić javno ponizi i da se postavi na svoje (nisko) mesto u srpskom svetu.
Time što je na doček – umal, grešna mi duša, ne napisah u sačekušu – poslalo ministra poljoprivrede, Visoko Mesto Krivokapiću u stvari hoće da kaže da je seljak, a ministrovim autfitom odašilje poruku da je Boratu mesto na buvljaku ili – u boljem slučaju – u kineskoj radnji.
Usledila je kontrateorija. A, neee, nemaš ti pojma, uskliknuo je teoretičar br 2. Ultrakežual autfit je u stvari izraz rodne bliskosti – umal, grešna mi opet duša, ne napisah rodne ravnopravnosti – i bratske opuštencije: time hoće da se kaže da „nama“ prilikom dočeka braće nisu potrebne trule zapadnjačke protokolarne kerefeke. To je bio samo uvod. Ne sumnjam da su posle u VIP salonu dočekivač i visoki gost uturili jedan drugom prste u dupeta.
A šta ja kažem? Protokol, fakat, jeste flagrantno prekršen, i to na seljački način, ali, s druge strane – sensu stricto, što bi rekli filozofi – držim da je kao politički diletant sui generis Krivokapić dočekan onako kako u jednom dubljem smislu i zaslužuje – diletantski.
U jednom još dubljem smislu, na beogradskom aerodromu pojavila se samo polovina, možda čak i jedna trećina političkog Krivokapića. Njegovu drugu polovinu (ili dve trećine) Amfilohije je odneo u grob. To što Krivokapić i dalje predsedava CG vladom, ne počiva na njegovom autoritetu, još manje na legitimitetu, ponajmanje na uspomeni na Amfilohija, nego je posledica svojevrsne pat-pozicije na crnogorskoj političkoj sceni.
Da je počem Krivokapićev mandatar i ktitor Amfilohije još živ, drugu bi pesmu pevao srbski protokol. U tom slučaju kompletnog Borata u Surčinu sačekala bi – kao što je po protokolu i trebalo da ga sačeka – premijerka Brnabić odevena u frak, a može biti i Visoko Mesto lično. Zašto bi to tako bilo? Eh, zašto. Zato što ti, kad mu staneš na žulj, Amfilohije održi zaupokojni moleban.
izvor: kurir
