Naslov naše današnje kolumne zvuči maltene kao naslov filma „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“. Ne znam da li sam o ovome pisao dok je Famozno izlazilo u Danasu ili je to bilo u Kuriru – krhko je znanje – kako god, gde god da sam pisao, nije zgoreg da u svrhu obnavljanja gradiva ponovo napišem.
Elem, moja neznatnost je u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja primetila da je Srbija – sa izuzetkom doktrine đuče i političkog sistema džamahirije (koji će kad-tad doći na red) – promenila sva raspoloživa društvena uređenja i sve postojeće ideologije, od kojih se najdugovečnijom pokazala boljševička.
A opet, uprkos osebujnoj raznovrsnosti i neprestanim eksperimentisanjima, stvarni politički sistem u Srbiji nekako je ostajao uvek isti. Ja sam taj sistem provizorno nazvao sistem burazerskog pluralizma, neki su ga zvali drugačije, stvar ukusa, a o ukusima… Znate već.
U tom je sistemu – ukoliko Srbija, daleko bilo, nije pod okupacijom – slobodan samo „naš narod“, ali ne i ljudska ličnost, koja je samo ograničeno slobodna. Dok se drugačije ne naredi. U smislu da ovaj ili onaj dilber nije u zatvoru, slobodna je većina Srba, ali u smislu slobode donošenja odluka o sopstvenom životu – to jok.
Za donošenje svih odluka o svim životima služe stubovi srpskog mačjeg jebališta – pardon, društva – seoski kmet, seoski pop, seoski uča i seoski žandar, koji se u istoriji pojavljuju u šarolikim alotropskim modifikacijama.
Kako i priliči, glavnu reč vodi i glavne odluke donosi kmet. Ponekad se zove kralj, ponekad maršal, ponekad predsednik. Kod kmeta su ključevi od kase i magacina brašna i zejtina. Uča ne mora nužno biti uča po profesiji – iako je u vreme kad je Tito bio kmet, njegov uča, Kardelj, doista bio učitelj – učina uloga je da ispreda priče o slavnoj prošlosti, da prećutkuje neprijatne detalje i da ispeva ode kmetu.
Seoski pop sve to kadi tamjanom, poliva svetom vodicom i lomi državni slavski kolač, seoski pak žandar pijucka rakiju cujku, mezeti slaninu (kad ima i pršutu) a kad zatreba – ako se nešto uskomeša – vadi pendrek i dovodi stvari u red, rad i mir.
Milina božja, seoska idila, harmonična ravnoteža moći, ko u tome ne bi uživao. Malo je takvih. Nevolja je što ponekad izbijaju kurcšlusi, kao recimo 1903, kad je seoski pop – u datom slučaju Apis – skratio kmeta za glavu i preuzeo stvar u svoje ruke.
Muke je posle imao sledeći kmet – u datom slučaju kralj Aleksandar – koji je bio kmet samo pro forme, da Apisa skrati za glavu, i to samo zahvaljujući ratnim okolnostima. U suprotnom, seoski žandar Apis bi i njega skratio za glavu. Skratio ga je, posle izvesnog vremena, neko drugi, ali to je tema za drugu priču.
Da supsumiramo. Ako zanemarimo povremeni kurcšlus, poput najrecentnijeg, kad su pop, uča, žandar i wannabe kmet za glavu skratili Ðinđića – za koga su mislili da će razvaliti sistem burazerskog pluralizma – seoska zadruga Srbija nekako guzelja, deli se zejtin i brašno, ali tapka u mestu, kasni za vremenom. Prekardaših.
Nakon lošeg iskustva sa uskurčenim žandarom Apisom, srpski kmetovi (svih boja) su našli, da kažemo, način (poznat redakciji) da politički ambiciozne oficire odvoje od države i da ih stave pod kontrolu političara.
Način je naoko bio jednostavan (i funkcionalan): kmet je glavni štab patriotizma iz đeneralštaba premestio u crkvu. Uočio je isto ono što je nešto kasnije Staljin uočio kod pape: da pop nema nijednu tenkovsku diviziju. Računica je, na papiru, izgledala besprekorno. Ali u praksisu nije bilo tako.
Pop, fakat, nije imao – a nema ni danas – nijednu tenkovsku diviziju, ali mu je na raspolaganju bio (i ostao) klerikalizam. Pre nego što učinimo čast M. M. Vučiniću i pređemo na meritum stvari, nije zgoreg da zavirimo u vrelo mudrosti Vikipediju i da vidimo šta bi to mogao biti klerikalizam. „Klerikalizam je“, pomalo nespretno kaže Vikipedija, „pojava da sveštenstvo nastoji da na odlučujući način utiče na politički i društveni život realizujući svoje verske vrednosti i moralna načela na način koji sveštenstvu najviše odgovara. Klerikalizam je suprotan načelu odvojenosti crkve od države.“
Šta je tu loše, graknuće svetosavska omladina. Naoko ništa. Ko bi imao išta protiv „realizacije pravoslavnih verskih vrednosti i moralnih načela“, mada bi neki namćor spočitnuo da to nije dobra ideja u multikonfesionalnim društvima, kakvo Srbija jeste. Jer, pazite, ako favorizujete većinsku crkvu – a naša baš voli da bude favorizovana – ostale crkve (i konfesije) osete se zapostavljenim, to osećanje se potom prenese na manjinske vernike i brzo ispadne belaj.
Da je tome tako, uverio se i kmet Aleksandar I Ujedinitelj, nedugo nakon što se kurtalisao Apisa. Tikva je pukla prigodom „afere konkordat“. Naime, nakon ujedinjenja, u novostvorenoj se kraljevini – u kojoj je Srbija volšebno nestala – obrelo brojno pučanstvo katoličke veroispovesti, pa je kmet Aleksandar morao da s Vatikanom potpiše konkordat kojim bi se katolici izjednačili u pravima s pravoslavcima.
Stvar uobičajena za sve države s brojnom katoličkom zajednicom, ali ne i za Srbiju i srpske popove, koji su – ne primećujući da je Srbija u međuvremenu nestala – stali da poturaju klipove u točkove Aleksandrove srpske kontrarevolucije.
A kako, to ste nedavno gledali u Crnoj Gori – protestnim litijama koje su se na kraju pretvorile u krvave. Tadašnji patrijarh Varnava – umal grešna mi duša ne napisah Amfilohije, jer je i Varnava bio Crnogorac – naprosto nije hteo da čuje da se prava katolika izjednače s pravima pravoslavnih jer bi – po Varnavi – ravnopravnost veroispovesti „favorizovala katolike i muslimane u odnosu na pravoslavne“, zvuči poznato, zar ne.
Konkordatska kriza je razrešena tako što je Varnava na jedan vrlo, vrlo misteriozan način premetnuo svetom, jbg, patrijarha ne možeš tek tako streljati, pogotovo ako znamo da je i Apis jedva streljan. Šta je posle bilo, o tome u sutrašnjem broju.
kurir