субота, април 20, 2024

ŠTA SU GOVORILI Filip David: Biti izdajnik

Slične objave

Podeli

Već duže vreme postavljam sebi pitanje: ima li smisla uopšte govoriti? Potrošili smo reči, reči su postale izanđale, stare i umorne, bez snage, slaba da izraze ono bolno gađenje i očajanje što svaki od nas oseća užasnut zbog nemoći da bilo šta popravi, promeni, delotvorno se suprotstavi javnim i masovnim zločinima i zločincima koji uživaju pokroviteljstvo legalnih orgna vlasti. Gospodari naših života i naših sudbinauvukli su nas u rat, u kriminal, u gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijaše, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i protiv naših uverenja, pretvorili u svoje sučesnike. Protest protiv nasilja postao je slabašan pred strahotom samoga nasilja. Mahnitost i demagogija ubijaju strašnije nego pravi meci. Jedan stranac je nedavno rekao: U početku se sve to moglo nazvati konfuzijom, potom se pretvorilo u iracionalnost, a sada je to čisto stanje imbecilnosti.

Pre nekoliko godina upozoravali smo na opasnu mogućnost da Miloševićev državni nacionalizam zapali Jugoslaviju i podstakne stvaranje terorističkih i diktatorskih država. Danas je krug zatvoren. U krvi i haosu rađa se novi fašizam. Bivši komunisti sa velikim nadahnućem ispisuju, možda prvi put u istoriji ove jadne zemlje, stranice nadahnute nacističkom ideologijom. Srbija, sa svojom slobodarskom tradicijom, postala je sužanj sila mraka i bojim se da će, kada se sve završi, dugo oplakivati svoju nesreću.

Devetog jula 2019. godine: Slobodan Stupar, MIlan Đorđević (sa kačketom), Vesko Ivanović, Radivoj Cvetićanin (skrštene ruke), Bora ćosić, Dragan Banjac, Nenad Prokić, Dušan Petričić, Novica Milić i Filip David (snimio: Saša Antić)

Ako smo se, još pre nekoliko meseci nadali da postoji Druga Srbija, da ćemo ugledati njeno lice, sada, u ovom času, to drugo lice ne mogu da sagledam. Vidim jedno bolesno, unakaženo lice, lice u ožiljcima, očajničko lice zemlje koju je zahvatila “kužna groznica”, gde se danse macabre nad razvalinama i grobovima, gde su kao u epidemijama strašnih i apokaliptičnim pošastizatrovani zemlja, vazduh i ljudi:to su pomori posle kojih ostaju pusti gradovi, sela, nestaju države. U ovakvim vremenimaukida se personalizovanje smrti. Tada trulež, kako kažu hroničari nekadašnjih velikih epidemija, izbija ispod zemlje, a strah i beznađe navode narod na mnoge niske, lude i izopačene činove. To što je posejano nije seme nade i obnove, već dugotrajnih stradanja i velike propasti, Takvu zemlju teško neko može nazvati svojom domovinom. Ne može se živeti bez ideje o budućnosti, a budućnost koju oni nude, to su nove hiljade izbeglica, mrtvih, osakaćenih. Njihov trijumf, to je trijumf smrti. Naš košmar se nastavlja. Nova pustošenja povećavaju izbezumljenost naroda.

Jedino što nam preostaje jeste da budemo izdajnici. Izdajnici sistema koji priziva rat i glad, gde narodi živi u groznici, hranjeni mržnjom i obmanama, bolesni od manije gonjenja i manje veličine u isti mah. Biti izdajnik u takvoj zemlji i takvom sistemu, najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek.

(Druga Srbija, 1992-2002)

Zabeležio Dragan Banjac