BEOGRAD, 11. jula 2022. – Danas je 11. jul, dan kada pristojni ljudi i odgovorne vlade pominju genocid u Srebrenici. U Srbiji se o Srebrenici i onome što se i kako to dogodilo ne razgovara, ni u Vladi ni u medijima – rekla je na otvaranju podsećanja o genicidu nad Bošnjacima Nataša Kandić, koordinatorka REKOM mreže pomirenja., u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo i REKOM. O toj u Srbiji nepoželjnoj/zabranjenoj temi govorili su advokat Sead Spahović, Sofija Todorović iz Inicijative mladih, advokat Slobodan Ružić, Isidora Stakić i predsednik Građanskog demokratskog foruma Zoran Vuletić.
Nataša kandić je podsetila na jednu već davnašnju debatu na kojoj je Rade Stojanović, koji je vodio tim odbrane rekao da je Srbija pobedila i da je dokazao da nije odgovorna za izvršenje genocida i da su on i njegov tim odbranili Srbiju.
Međunarodni sud pravde za genocid nije okrivio Srbiju nego Vojsku Republike Srpske. Posle toga srebrenički pokolj nije se pominjao, bilo je važno, istakla je Kandić, da Srbija nije osuđena za genocid. „Od tada se o Srebrenici razgovaralo u okkviru neformalnog obrazovanja u raznim školicama za ljudska prava, male škole s malim brojem učesnika nedoovljne da se znanje o Srebrenici raširi i do danas nemamo prostor za sticanje javnog znanja ne samo o Srebrenici nego i drugim teškim zločinima kao što su zločini protiv čovečnosti“.
Kandić je podsetila na jedan snimak sa „Škorpionima“ koji je, kako je istakla, nekad slavna TV B92 prikazivala nekoliko puta (i na zahtev građana) i podsetila na njem razgovor sa Aleksandrom Tijanićem, tadašnjim direktorom Javnog servisa koji je objavljivanje na RTS uslovljavao da mu se da i snimak zločina nad Srbima i Državna televizija je pustila samo deset sekundi tog snimka.
Dvehiljadedesete doneta je Deklaracija zločina u Srebrenici i to jeste bio pomak u institucionalnom smislu ali nedovoljno jak da okrene neki novi list u Srbiji, rekla je Kandić.
Sead Spahović: Genocid je dokazan
„Genovid u Srebrenici je utvrđen sudskim odlukama. Postoje najmanje tri suda koji su do sada presudili da je u Srebrenici bio genocid: Sud Bosne i Hercegovine, Haški tribunal i Međunarodni sud pravde. Kada je u pitanju genocid u Bosni uopšte postoje i odluke nemačkih sudova, Suda u Dizeldorfu (postupak protiv Nikole Jočića iz 1997) koju je potvrdio Vrhovni sud Nemačke i nemački Ustavni sud, Evropski sud za ljudska prava, o tome da je i u Doboju učinjen genocid“.
Spahović je podsetio da je na skupu pravnika koji je pomenula Nataša Kandić bio i akademik Tibor Varadi (glavni procesualista na suđenju) rekao da je genocid u Srebrenici utvrđen na osnovu teških merila klasičnog genocida. „Ne bih da budem bolji pravnik od Varadija ali ističem da je to izjavio naš ekspert za dokaze i potvrdio na ovom skupu iz 2007. godine. Presuda o kojoj je govorila Nataša interensantna je zbog nekoliko stvari u kojima je sud postupio u korist Srbije. Prvo: Sud nije dao značaja činjenicida su Škorpioni, ovi koji ubijaju dečake u kamionu, da su oni vojna jedinica u sastavu MUP-a Republike Srbije koja je, kako je Sud rekao ‘pozajmljena’ Vojsci republike Srpske. Međunarodni sud pravde je smatrao da to nije dovoljno da je Srbija odgovorna za genocid. Pored toga Međunarodni sud pravde imao je pred sobom dokaze da je u Srbiji, u Vojsci SR Jugoslavije postojao 30-i komandni centar koji je svim oficirima Vojske Republike Srpske davao plate i penzije, tu ih je vodio kao zaposlene i porodice su im bile situirane. Da ne govorim o pomoći u oružju koja je nesporna. To su stvari koje sud nije smatrao bitnim“.
Advokat Spahović je pomenuo da je bilo nekoliko kontakata između „Mladića i Beograda“, bila je poseta načelnika Vojske Jugoslavije Mladiću 16. jula, sastanak Slobodana Miloševića i Ratka Mladića u Karađorđevu nakon Srebrenice, sastanku je prisustvovao i Karl Bilt i jedan američki oficir (?)… Bilo je mnogo dokaza da postoje indicije da je Srbija umešana, ali Sud to nije prihvatio i mi moramo da prihvatimo sudsku odluku. Svaki pravnik mora da prihvati odluku Međunarodnog suda pravde. Međutim, to kod nas nije praksa“.
„Što se tiče presude Haškog suda za genocid tu je najznačajnija presuda generalu Krstiću (Radislav – prim. D.B.) iz 2004. godine. Značaj te presude je u tome što je u njoj raspravljena i utvrđena takozvana ‘baza zločina’, šta se dogodilo, a posebno što se utvrđuje – krivica. Ta baza zločina, šta se dogodilo u Srebrenici raspravljena je u toj presudi i više niko nikada to ozbiljno nije dovodio u pitanje. Odbrana je insistirala na dva elementa: Da broj ubijenih ljudi ne ispunjava uslov da je to značajno i drugo de nema genocidne namere. Sve to je Sud odgovorio u drugostepenoj odluci detaljno“.
Spahović ističe da je u toj odluci „veoma važno da je general Krstić svedočio u svom predmetu i rekao je da ništa nije smeo da preduzme, da spreči to, jer se plašio Ratka Mladića. To je veoma važno i to se ovde (u Srbiji – prim. D.B.) ne zna i ključne stvari su ovde stavljaju ispod tepiha. Na kraju mu je (Krstiću) smanjena kazna za jedanaest godina, zato što je ocenjeno da je on bio pomagač a ne saizvršilac u genocidu“.
Osim Krstiča, za genocid su osuđeni pukovnik Ljubiša Beara, Vujadin Popović, general Zdravko Tolimir, Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Momir Nikolić. Ulkupno je u pet premdeta za genocid osuđeno sedam ljudi, ističe Spahović. „ono što se ovde ne zna to je šta u svom iskazu rekao Momir Nikolić u iskazu. On je rekao da je 12. jula saznao od Vujadina Popovića da će svi muškarci biti streljani. Da je to saznao u dva-tri navrata od raznih ljudi. Prema tome, taj plan je postojao. Napominjem da je se u presudi Krstiću pojavljuje transkript Skupštine RS iz maja 1995. kada Karadžić izlaže strategiju u šest tačaka. Na to Mladić ustaje (pošto je Karadžić dobio veliki aplauz) i kaže ‘Ljudi, ali to je genocid’. Nakon toga Mladić daje objašnjenje kako treba da se radi i kaže: ‘Sarajevo je glava aždajina i mi ćemo da je stavimo u obruč. Ne smemo javno da kažemo da ćemo im siključiti vodu i struju jer to diže Ameriku na noge, nego će se oni jedan dan probiditi bez vode i struje a mi ćemo reći – oni gađaju vodovod i dalekovod, mi se trudimo fa popravimo ali ne možemo’. Zbog čega ovo govorim? Ovaj modus operandi primenjen je i u slučaju kada su gađane Markale jer u Beogradu svi misle da je Armija BiH gađala Markale, vodovod, struju… U drugostepenom postupku protiv Mladića pojavila se teza koju je izneo njegov branilac na TV N1 (to sam video svojim očima!) da je šest hiljada Bošnjaka, Muslimana bosanskih u šumama oko Srebrenice u međusobnom sukobu sami sebe poubijalo, to je ta matrica. I onda su sahranjeni ovamo, Potočari…“
Spahović se još jednom vratio na presudu Krstiću. Juna 1992. pojavila se Karadžićena direktiva broj sedam, o tome kako treba postupati prema bosanskim Muslimanima. Na osnovu te direktive Mladić je napravio direktivu sedam/I koja predstavlja vojno sprovođenje… a o tome se ovde ništa ne zna. Branilac je prigovorio Haškom tribunalu nekoliko stvari: Da sud nije cenio okolnost da Mladić nije bio u Srebrenici. Vrlo interesantno, pošto se Mladić slikao i rekao: ‘Poklanjam Srebrenicu srpskom narodu. Ne samo to, pa kaže: ‘A sad ćemo da se Turcima osvetimo od bune protiv dahija za sve na ovim prostorima. Branilac je tvrdio da Mladić nije bio tu nego da je neko drugi preuzeo komandu itd. Oni koji nisu pravnici treba da znaju da se alibijem brani osoba za koju se tvrdi da je bila na licu mesta i da je lično nešto uradio. Mladiću se ne stavlja na teret da je ubijao ljude lično nego da je to naredio!“ Poznati beogradski advokat naveo je i prvi slučj najklasičnije komandne odgovornosti, slučaj Jamašika za razaranje Manile pred tokijskim sudom koji je bio 500 kilometara od Manile a odgovarao je što je razorena Manila. Za naredbu da se ljudi streljaju ne treba da bude prisutan“.
„Novinar postavlja pitanje i dobija odgovor da on nije bio tamo, ali ne zna da kaže: Kako nije kada smo ga videli. Poricanje ili negiranje“, kaže Spahpvić, „je najprimitivniji koji je u psihologiji poznat. Ima razne nivoe: to se nije desilo, to se desilo ali ne baš tako i to se desilo, ali nismo mi krivi nego su oni…“ Spahović je podsetio na knjigu Blasfemija genocida koju je promovisao beogradski Pravni fakultet. Blasfemija je doslovno bogohuljenje, a u njoj autor predlaže da se poništi, stavi van snage Konvencija o genocidu jer zbog te konvencije ‘velike društvene grupe doaze u sukob’. Podržavam takav stav, jer kad ne bi bilo Konvencije mi ne bismo raspravljali o genocidu. Zahtev da se ukine Konvencija je direktno priznanje da su presude zasnovane na tim normama“.
Postoji vrlo rasprostranjena priča, istakao je Spahović, kako se prikrivaju srpske žrtve, kako niko nikad nije odgovarao za „genocid“ u Jasenovcu. Prvo, da razumete, za genocid niko nije optužen ni u Nirnbergu – zato što tada nije postojala konvencija o sprečavanju genocida. Ni Ajhman nije optužen za genocid prema Jevrejima. To je pravno nemoguće. Ali, istine radi (Jasenovac) odgovarao je Ljubo Miloš, upravnik logora Jasenovac. Optužnicu je potpisao Josip Krnčević, savezni tužilac FNRJ, a 1999. je u Zagrebu osuđen Dinko Šakić. Nije tačno da niko nije odgovarao i da se to nije spominjalo u vreme komunizma. Mnogo se manipuliše, mnogo se laže i prikrivaju se ključne činjenice i ključni dokazi“, kazao je Spahović.
Da li je moguće da civilno društvo potakne da se o genocidu razgovara na osnovu činjenica, onoga što se dogodilo a da pitaje pravne kvalifikacije ne ostane na nivou na kojem se „ratuje“.
Sofija Todorović: Kad „izguglate“ Srebrenicu dobijete – laž
Jedno ispitivanje Inicijative mladih za ljudska prava, rekla je Sofija Todorović, pokazuje da većina mladih, skoro svi, nemaju dovoljna, skoro nikakva znanja o činjenicama iz prošlosti i da se obrađuju događaji koji se tiču većinskog naroda u Srbiji, Srba i tragedijama koje su njih snašle. Režim devedesetih i Slobodana Miloševića, ratove u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu ne pominje se ali se u udžbenicima može pronaći lekcija o NATO bombardovanju.
Sofija je napomenula da se na Pravnom fakultetu koji je završila da se, kada se govori o genocidu, ne pominje Srebrenica kao primer.
Inicijativa mladih je zjedno sa fondacijom ZFD i Nezavisnim društvom novinara Vojvodine radila na na dokumentu „Negiranje budućnosti i put u prošlost“ u kome su pokušali da napore u kojem deluje civilno društvo proteklih 27 godina. Ona ističe da ako pokušate da guglate Srebrenicu da će vam se jadan od tri odgovora ponuditi – laž!
Srbija treba da prizna genocid u Srebrenici, jer je on utvrđen, rekla je Sofija Todorović.
Ružić: O ljudskom aspektu Srebrenice
Advokat Slobodan Ružić je mišljenja da su kada govorimo o Srebrenici bitna tri aspekta – pravni, politički i ljudski. „Govorio bih o ovom poslednjem“, rekao je Ružić. On je naglasio da je 28 godina advokat-krivičar i da je pravno aspekt Srebrenice rešen, ali da nije politički iako je Narodna skupština donela „nekakvu deklaraciju“ i da političari na vlasti smatraju da je to dovoljno. Pripadnik sam većinskog naroda ali ovde ništa nije urađeno. Imate grupu građana koji ne spore da se dogodio genocid u Srebrenici ali stanje u društvu nikada nije bilo dobro, i sada je najgore.
„Glavni problem je“, smatra Ružić, „da mladima neće biti lako da isprave ono što mi nismo uspeli. Zato što obaveštenja o genocidu koji se nesporno dogodio u Srebrenici, možete da dobijete u kući, u medijima i u okviru školskog sistema. Da li ćete to da dobijete u kući stvar je kućnog vaspitanja, ali ako se to u kući nije dogodilo to svakako nećete da saznate u medijima, a kada dođete u školski sistem tu je tek katastrofalna situacija. Pravni fakultet u Beogradu je leglo svega onoga što je suprotno što bi mladi ljudi trebalo da uče i o genocidu i o bivšoj Jugoslaviji“.
„Glavni krivci za raspad Jugoslavije su pripadnici mog naroda“, kazao je Ružić i priznao da je jugonostalgičar koji se ne stidi svog srpstva. „Mi nosimo sramotu za zločine u Srebrenici! Svakog pristojnog čoveka je sramota onoga što se desilo u Srebrenici a posebno ga je sramota ako je pripadnik naroda koji je to izvršio. Ne postoji genocidan narod“, kaže Ružić jer „svaki zločinac ima ime i prezime“, dodajući da se dobar deo društva – utišao.
Isidora Stakić iz FHP pominje nekoliko nivoa negiranja genocida u Srebrenici: Bukvalno negiranje (najočiglednije), negiranje pravne kvalifikacije (dosta rasprostranjenije), negiranje da Srbija ima bilo kakve veze s tim (primer pominjani Škorpioni), relativizacija i poricanje da presuda uopšte postoji.
Ona napominje da su o poricanju govorili ne samo Aleksandar Vulin nego i bivši predsednik Srbije, Tomislav Nikolić. „Konstantnim zastrašivanjem zbog priznanja genocida, to radi sadašnji predsednik Srbije, ali to je radio i Boris Tadić kada je bio predsednik jer ako priznamo genocid – posledice po srpski narod biće strašne“.
Vuletić: Milošević optužen za zastakljivanje terase
Predsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF) Zoran Vuletić je rekao da je jedan od onih koji gubi glasove na političkoj areni jer – govori istinu! „Ovde se negiraju hiljade stranica dokaza na različitim sudovima i mislim da je glavni zadatak političara, pre svega, da na osnovu tih presuda i dokaza osude politiku koja je dovela do takvog epiloga. Govorio bih o politici koja je formatirana krajem devedesetih pre svega u Srbiji, kada je Slobodan Milošević mislio da je dovoljno da uz sebe poseduje JNA i naoružanje i da može da zaokruži vekovni san velike Srbije koji današnji političari nazivaju srpski svet i od od toga se ne odustaje više od trideset godina. I to su epilozi te zločinačke politike! Šta je urađeno u Bosni, ali i na Kosovu, gde je ubijeno oko 13.000 ljudi, a 1988. i 1989. proterano oko 800.000 Albanaca van Srbije sa spaljenim ličnim karama i pasošima i neko je očekivao da će međunarodna zajednica to da posmatra mirno i da niko neće da reaguje. I da Srbija neće da bude kažnjena. Samo naivni političari i ljudi su mislili da je tako nešto moguće uraditi a da ne sledi kazni“.
„Zbog zle politike prema Albancima Srbija je izgubila pravo da upravlja Kosovom i svi znaju da je Slobodanu Miloševiću, kada se potpisivao Sporazum u Kumanovu, da se to ne nazove baš kapitulacija nego da to bude pravno-tehnički sporazum kojim će se srpska vojska povući sa Kosova, kako bi MIlošević kasnije mogao da proglasi pobedu i u toj pobedi do danas opstaju sve politike a na toj lažnoj kampanji Miloševićevoj i Šešeljevoj opstaju sve naredne vlade koje ‘čuvaju’ Kosovo i zbog toga sa Rusijom i Kinom imamo odnose kakve imamo, jer bez njih ne bismo mogli da sačuvamo Kosovo“.
Lično mi je mnogo zanimljivije kako je posle 2000. odreagovala politička elita „Čudilo me je da nakon promene 5. oktobra političari koji su preuzeli vlast nisu na pravi način objasnili građanima – šta se Srbiji desilo i svima nama. Da je ta elita, od Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, nakon toga Borisa Tadića to uradila na pravi način ne bismo imali Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića na vlasti u kapacitetu u kojem su, maltene, bili devedesetih i bili nosioci zločinačke ideologije. Tačno je da ne postoje zločinački narodi nego zločinačke ideologije. To se nama desilo, a Dačić, Nikolić i Vučić nisu bili tek usputni članovi Srpske radikalne stranke i SPS nego jedni od kreatora te politike. Oni su došli na vlast nakon decenije vlasti onih koji su morali da objasne šta se tada desilo i da je to urađeno ne bi bila potrebna lustracija“.
Šta mi dobijamo? Na koji način je uhapšen Slobodan Milošević? Mislim da je optužen za zastakljivanje nekakve terase pa je odveden u Centralni zatvor. Nakon toga dobijamo pritiske međunarodne zajednice da mora da se uhapsi, jer inače nema ništa od finansijske pomoći 150.000.000 $ a koju je Amerika obećala Srbiji za razvoj. I zbog toga se hapsi Milošević. Ako mene pitate – zbog zastakljivanja terase ne bih ga hapsio. Ako ne možemo da ga uhapsimo zbog onoga zbog čega treba da se uhapsi – nećemo ni zbog toga. Nakon toga dolazi uslov da se preda Haškom tribunalu. To je urađeno u iznudi i uz ogromne političke problema. Bila je to odluka koju je trebalo da potpišu svi ministri u Vladi Srbije, a kada je došlo do realizacije predsednik države Vojislav Koštunica tada to proglašava državnim udarom i u političkom smislu se formira i formatira antihaški logi. Tada, inače veoma jak taj lobi dobija pokrovitelja u Vojislavu Koštunici koji staje načelo tog lobija. Nakon toga dolazi do atentata na Đinđića koji je jedini shvatio pozicioniranje Srbije na zapadu i počeo da provodi korenite reforme u svim sektorima. U onom što nije imao snage (da li i volje, istoričari će jednog dana dokazati) da se bavi i ovom temom. Suviše je kratko bio premijer i kratko živeo…“
Vraćajući se Srebrenici, Vuletić je istakao da je (2004) prva Koštuničina vlada donele prvi zakon – Zakon o pomoći haškim osuđenicima koji daje kontekst i politici i Srebrenica je paradigma svih zločina kkji su se dogodili u BiH i ratovima devedesetim. Ostaje pitanje da li je Srbija haške osuđenike hapsila kao krivce ili ih je slala u poslednju prekomandu da tamo nastave da brane srpski stvar kako su je još devedesetih godina definisali Šešelj i Milošević. Ako pogledmo kako su ispraćeni (držvnim avionima), to je glumljeno hapšenje. Oni su u dogovoru s njima glumili dogovornu predaju da ostvare neku koristi iz budžeta Srbije. Svi koji su odslužili kaznu dočekivani su pompezno, pisali su knjige o svojim ratnim pohodima,držali predavanja studentima na univerzitetima. Da smo to radili na pravi način ne bismo imali Dačića i Vučića na vlasti jer oni – kako vode politiku i govore o Srebrenici – brane svoju ratnu prošlost. Mene“, rekao je Vuletić, „čude ovi sa ‘naše strane’ (tzv. opozicija – prim. D. B.) zašto oni na to pristaju. Mural Ratku Mladiću evo već dve godine stoji u Njegoševoj ulici i u vezi s tim niko nije imao političku inicijativu da se nešto uradi. To što smo smatrali od Zdravka Ponoša do Dragana Đilasa, Vuka Jeremića… da li je neko pitao pitao Skupštinu stanara da postavi taj lik Ratka Mladića tu. Prvi predizborni nastup Građanskog demokratskog foruma za gradske izbor bio je kod murala i zamišljeno je („Mural nije lice Beograda“) bilo da tom sramnom muralu u Beogradu nema mesta i da to ne može da bude ogledalo Beograda. Zamišljeno je da u kampanji posetimo gradonačelnicu Sarajeva (Benjamina Karić – prim. D.B.), Podgorice i Prištine i to je bilo u dobroj meri dogovoreno. Opozicioni medji nas nisu podržali. U Utisku nedelje taj naš gest je ismejan i dolazimo do Ponoša, najveće alternative Vučiću, koji Ratka Mladića opsuje kao briljantnog oficira sa, eto, nekom greškom koju je napravio i onda se čudimo zašto u ovakvom krugu i pred dvadesetak ljudi pričamo a kamere odu i pre kraja izlaganja“.
Na pitanje je li Aleksandar Vučić odlaskom u Potočare napravio iskorak, Vuletić je odgovorio da je napravio „kontra kampanju i kontra marketing i predstavio sebe kao žrtvu.
Na kraju je advokat Sead Spahović pomenuo nekdašnjih 3.500.000 Miloševićevih glasova i nadmoćnost kod glasača Aleksandra Vučića, ističući „problem legitimiteta“ i konstatujući da to „narod podržava“, uz pikanteriju da na beogradskom Pravnom fakultetu evropske integracije predaje profesor koji ne podržava priključenje Srbije Evropskoj uniji i ne priznaje Haški tribunal.
Dragan Banjac
